За Цркву, само по себи, није спорно свако благословено напредовање људске заједнице, а тиме и коришћење хидро-потенцијала. Међутим, то не значи да није битан начин и да нису битне посљедице коришћења хидро-потенцијала не само у погледу угрожености православних Светиња него и њихових заштићених зона, као и свеукупног природног и друштвеног амбијента.
Начин на који се питање евентуалне изградње електрана на ријеци Морачи пропагира у дијелу црногорске јавности у многоме подсјећа на поратну причу када је „у име изгледног просперитета и свијетле будућности“ из најважнијег центра политичке моћи тога времена наређена сјеча маслина по Приморју или уништавање коза у нахијама старе Црне Горе. Није дуго прошло, а грађани су, као и читаво црногорско друштво, схватили да су то били веома лоши и штетни подухвати.
У случају електрана на Морачи није угрожен само тај немањићки манастир, који ће 2012. године прославити 760 година постојања. Веома погрешна поставка да се манастиру искључиво помаже изградњом бране Андријево чија би површина дошла на два метра испод манастирских темеља.
Стичем утисак да је у случају заштите манастира Мораче ријеч о неприхватљивој замјени теза. Више пута је потенцирана угроженост манастира у овом тренутку. Отуда је, према тим предлозима, евентуална изградња електрана представљена као „идеална прилика да се манастир трајно заштити“. Такве тезе су парадоксалне и незаконите с обзиром да је ријеч о споменику културе од изузетног значаја. Обавеза је државе да преко стручних служби заштити манастир без права на условљавање било каквом врстом градње, а посебно не оном која се противи начелима заштите споменика културе и правној регулативи. Отуда приче о будућа три милиона евра, који би, у случају изградње, били опредијељени за заштиту манастира Мораче могу само да засјењују простоту необавијештених.
Црна Гора је земља која и те како има лоша искуства када су у питању градње електрана поред светиња и када су у питању градње електрана које „у име прогреса“ подразумијевају потапање домова и исељавање становништва. Довољно је да видимо манастире Пиву и Косијерево, као и свеукупну угроженост тих крајева.
У изради плана није учествовао ниједан архитекта-конзерватор и рестауратор, који би се бавио питањем усклађивањем овог документа са начелима заштите манастира Мораче и других Светиња у сливу Мораче. Како је могуће да се у дијелу плана наводи да се „при изради урбанистичких планова локалне власти морају у тај посао укључити стручне службе које се баве заштитом културног насљеђа“. Ваљда је то још већа обавеза Владе и обрађивача плана када је у питању овакав стратешки плански документ? Зашто обрађивач у овај посао, на начин који је прописан законом, није укључио стручне службе кроз прибављање и уважавање њиховог мишљења како би повјерени посао био и стручан и законит?
Завод за заштиту споменика културе, сходно закону, обавезно „учествује у поступку друштвеног планирања са становишта заштите, обнове и употребе споменика културе и даје мишљење на планске документе“. Правнички посматрано, непостојање мишљења Завода као институције која је једина надлежна за заштиту споменика културе, представља чињеницу због које би план не само требало да буде одбачен него га није требало ни усвојити на Влади, а према обрађивачу и његовим сарадницима би, због оваквих преступа, требало покренути поступак за утврђивање стручне одговорности.
План није усклађен са више међународних конвенција о заштити културног насљеђа и Законом о заштити споменика културе Црне Горе. Да су обрађивачи плана били и површно упознати са одредбама важећег Закона о заштити споменика културе онда би имали у виду да заштиту, а то значи посебан правни режим, ужива не само споменик културе него и заштићена околина Светиње. Више је него јасна одредба тог закона којом је прописано да „заштићена околина непокретног споменика културе ужива заштиту као и споменик културе“. Правном анализом овог члана се уочава да се не прави разлика између споменика културе I реда као што је манастир Морача и, рецимо, III реда као што је манастир Дуга. Сви споменици културе уживају једнаку правну заштиту, а то значи и да су под посебним правним режимом. Подједнаку правну заштиту уживају непокретни споменик културе и његова заштићена околина, а та чињеница је у овом случају из неких разлога не само пренебрегнута него су та два појма раздвојена што је незаконито. Обрађивач плана се није потрудио, а био је у законској обавези, да од надлежне службе прибави став о простору који захвата заштићена околина споменика културе у овим случајевима.
Недопустиво је да обрађивач плана у погледу споменичке, а то значи законске заштите манастира Мораче, незаконито раздваја једну духовну, споменичку и правну цјелину тако што на један начин посматра објекте манастирских цркава и конака, а на сасвим други начин заштићену околину манастира. То није учињено случајно. Избјегавање предлагања заштитних мјера у унутрашњости манастира служи за одвраћање стручне пажње, али је, иако на то нема право, предложио читав низ мјера за интервенције у заштићеној околини манастира. То се најбоље види када обрађивач незаконито себи прибавља надлежност те одређује да се „проблем стабилности манастирског комплекса решава геотехничким мјерама које би морале у коначном остати невидљиве. Са мјерама стабилизације косине манастирског комплекса пејзажно ће се уредити читава читава околина... а да поток треба регулисати и спријечити истицање воде из корита према објектима. Привремено ток треба преусмјерити у другом правцу да би се радови изводили у осушеном кориту“!?!
Да је обрађивач плана само на питању заштићене околине манастира примијенио закон, онда висинска кота акумулације Андријево никако у плану не би могла да буде на 285 мнм, тј. два метра испод улаза у цркву.
Иако је, мимо прописа, коту Андријева лоцирао на 285 мнм и тиме директно угрозио манастир, обрађивач сам себи противречи када тврди да „правилна заштита културних споменика захтијева разматрање околног подручја. Потребно је урадити детаљну процјену и мапирање потребних подручја и граница културних споменика“. Обрађивач не зна да је заштићена околина споменика културе одређена актом о проглашењу непокретности за споменик културе. Ти акти, у овом случају, садрже „границе споменика са његовом непосредном околином, површину, попис катастарских парцела... и основне услове чувања, коришћења, одржавања и уређења споменика културе и његове заштићене околине“. Ти подаци се налазе у Регистру споменика културе. Они су обавезујући, а овдје не само да нису уважени него нису ни коришћени. Да би се пажња јавности скренула са овог важног питања, у Резимеу плана тврде да „у захвату ДПП по основу националног законодавства у Црној Гори нема заштићених природних подручја“, али је из више него јасних разлога намјерно пропуштено да се наведе да има више заштићених околина.
Иако обрађивач наводи да су у концепту планског дијела садржане мјере за заштиту споменика културе и режима заштите природне и културне баштине, наведено је више него нестручно. Нестручност и недобронамјерност врхуни у тврдњи обрађивача Нацрта ДПП да „нелегална градња као препознати инвестициони феномен у Црној Гори може да угрози културно насљеђе“. Не види да тзв. „легално планирање“, мимо законских прописа и стручних стандарда, на примјеру манастира Мораче много више угрожава манастир од нелегалне градње. Остали смо без одговора обрађивања на питање: да ли ће евентуална легална градња Андријева угрозити манастир и каква је, у погледу уништавања споменичког насљеђа, разлика између нелегалног и легалног планирања, као и легалне и нелегалне градње? Надам се да није тешко доћи до одговора ако се зна да иза породичних викенд кућа и помоћних објеката стоји више него ситни, а иза ових пројеката веома често крупни капитал.
Писање ради попуњавања страница видим и у тврдњи обрађивача да се манастир Морача „због категорије коју ужива, али и посебно осјетљиве позиције у којој ће се наћи након успостављања вишенамјенских акумулација посебно анализира“. Нисмо добили одговор ко то и на основу којих прописа анализира манастир Морачу након успостављања вишенамјенских акумулација? И да ли то неко други има право осим надлежне службе заштите и власника? Како обрађивач смије да прави разлику између споменика културе када је закон у погледу обима и врсте заштите не познаје?
У Резимеу Нацрта плана се наводи да ће „у подручју манастира Мораче доћи до формирања језера до близу нивоа манастирског комлекса“ и наставља „да ово неће изазвати потапање насељених подручја, а појавиће се спорадично нова саобраћајна инфраструктура. Ово неће значајно промијенити изглед пејзажа и генерисати интегрални развој (туризам, пољопривреда, саобраћај, производња електричне енергије)“. Не даје се ни одговор на питање до које ће се висине манастирског платоа кроз заштићене околине формирати вјештачко језеро, а не пружа се ни одговор колико је манастир заштићен од изливања воде услијед обимних падавина.
Недопустиво је да се говори о значајним промјенама пејзажа, а не и о угрожености манастира. Питамо се: како се дошло до непобитног закључка да манастирски комплекс угрожава магистрални пут, а не и толика хидроакумулација на „конгломератним стијенама“ на којима се налази манастир?
Нетачност података огледа се у различитим нумеричким ознакама веома важних података. Тако се на једном мјесту тврди да је „висинска разлика између нивоа манастира и ријеке око 35 метара“, а на другом да је „висинска разлика између нивоа манастира и ријеке око 40 метара“.
Тврдњом да „културно насљеђе у ширем подручју слива Мораче чине 3 споменика културе“ негира се међународни стандард законске претпоставке споменичне вредности свих покретних и непокретних ствари.
Нестручност обрађивача плана се огледа и у непознавању споменика културе чију будућност овим планским документом одређује. Тако је црква Вазнесења Христовог у Лијевој Ријеци прекрштена у „цркву Успења Христовог“, иако такав празник не постоји у Православној Цркви.
Ауторима није јасно шта су вјерски објекти, а шта културно-историјски споменици. Отуда тврде да „има 50 хектара вјерских објеката, а два културно-историјска споменика“. За гробља тврде да има 150 комада, иако вјероватно мисле на гробнице.
Прориче се невјероватан развој туризма у Ровцима и Морачи. Отуда тврде да ти пројекти представљају „веома значајну развојну основу“ за туризам у Морачи, а туристичку сезону рачунају на 180 дана, са попуњеношћу од 80% и дневном потрошњом од 80 евра по туристи. Оваквих процјена није било ни и у вријеме најжешћег соцреализма.
Обрађивачи су више пута посвједочили да не познају не само биће него и структуру Цркве. Промовишући замишљени развој туризма у Морачи предвиђен је „Центар за посјетиоце манастира Мораче“ у коме ће бити и „објекат за вјенчања“, а не знају да се вјенчања увијек обављају у храму, а не у ресторану или на платформама за посматрање. С обзиром да се нигдје не помињу вјерници очевидно је да се овој светињи на један посредан начин врши пренамјена.
Забрињавајућа је и констатација обрађивача да ће „на подручју захвата плана доћи до смањења површина вјерских објеката за 27%, односно око 1,42 хектара док ће се површине резервисане за гробља смањити за мање од 10%, односно 0,16 хектара“ . Вјерски објекти нису и не могу бити титулари права својине. Њихов титулар је једино Митрополија црногорско-приморска као правно лице или њен органски дио сходно аутономном унутрашњем канонском праву. Уколико је обрађивач мислио на непокретну имовину која припада Светињама онда је веома проблематично што није имао у виду и имовину која се налази у поступку реституције. Манастир Морача у овом моменту од државе законито потражује преко 1500 рала земље и још 30 хектара узурпиране имовине која је манастиру 1946. остављена у оквиру прописаног земљишног максимума. Манастир Дуга потражује 46 хектара пашњака, ливада и шуме.
С обзиром да је план незаконит сматрам да није могућа његова квалитетна измјена. Логичан је закључак да би он, довођењем у склад са законодавством Црне Горе, изгубио намјену. Из тог разлога позивам Владу да усвоји наше примједбе у погледу незаконитости овог планског документа и учини једини исправан потез његовим поништавањем. |
