Културна баштина Срба у Дубровнику

Какве су културне везе српског народа са Дубровником?

– Један мој колега, који се бави средњевековном књижевношћу, на представљању једне од мојих књига, рече, помало у шали, као неку окаснелу замерку - да је Дубровник, можда и незаслужено, имао увек посебно место у српској историји. Сигурно је да је Дубровник увек имао врло важно место у српској историји, посебно у средњевековној, у контактима са најзначајнијим нашим владарима који су ревносно а и за нас и надаље из недовољно рационалних разлога (како тврди и Лујо Војновић) увећавали поклонима његову територију. Такав положај су условиле бројне везе Дубровника и Србије.

Наравно ове везе треба посматрати током векова – средњевековна Србија је у значајној мери, у зависности од владара, била у разноликим везама са Дубровчанима, дипломатским, пословним, административним, па и културним – а познато је да су Дубровчани својим образовањем и културом значајно утицали на углавном млађу властелу на српским дворовима.

При овоме не треба губити из вида једну чињеницу – да у граду Дубровнику и на његовој територији, од самог оснивања, бораве и живе, или у њега долазе и ту остају Срби из врло угледних породица Србије, Босне, Херцеговине као и већина из скромнијих друштвених редова.

Што се каснијих веза тиче, ја вас морам подсетити на једну мисао која је владала у интелектуално-литерарним круговима Дубровчана друге половине 19. века: Медо Пуцић, Матија Бан, Антун Фабрис сасвим су искрено мислили када су говорили да је између Дубровника и старе па затим и савремене Србије успостављен у културном смислу извесни континуитет: када је пропало Косово, муза – заштитница поезије, полетела је са разбојишта и слетела у Дубровник, где је вековима гајена и негована на многим рукописима старих песника дубровачких. И тако све до 1806, односно 1808, када је Наполеонов генерал Лористон, без борбе, ступио у Град, чиме је окончано постојање Дубровачке Републике, па је иста та вила, заштитница поезије, узлетела до Београда – долетевши у Карађорђеву Србију.

19. век је изузетно битан за културну делатност Срба у Дубровнику. Докторирали сте на теми дубровачких штампарија. Реците нам нешто више о том периоду.

– Период дубровачког 19. века је, на известан начин, занемарен у српској историографији – познато је, наиме, да се под појмом старе дубровачке књижевности (појмом који је у данашње време двоструко, и у српским али и у хрватским филолошким круговима, не само стављен под сумњу него и замењен различитим описним синтагмама, а да би опет обухватао литературу насталу у конкретном периоду и на конкретној територији) подразумева књижевна продукција настала у Дубровнику од првих записаних радова до 1806, односно до 1848. године. Сматрало се да после тог периода дубровачки литерарни посленици сврставају својим радовима у друге, односно, како се све више креће у новијим историографијама – у оквире хрватске књижевности.

У том случају се и сви радови овога типа у изучавању старе дубровачке културе заустављају најкасније до половине 19. века. Ја сам као тему мог доктората добила могућност да дубровачки 19. век посматрам у целини, што је касније условило и моју опредељеност у избору нових тема и у остваривању нових радова. На основу својих истраживања могу да кажем да се тај век, мада прекретнички али за читаву Европу а не само мали, иако значајни Дубровник, може, у културноисторијском смислу, посматрати па затим и проучавати у целини. Историјски је то столеће имало промена, па и кључних – али у културноисторијском смислу те промене нису у толикој мери значајне ни пресудне. Мислим да је подела тог доба у овом смислу више погодовала различитим могућностима сврставања ове старе културе у наступајуће националне културе. Наравно да је то било време и националних опредељења, али је то било време и националног одређења последњих представника старог Дубровника који су тиме значајно одређивали и припадност својих предака.

Стиче се утисак да је велики културолошки покрет Срба у Дубровнику у другој деценији 20. века и касније почео да стагнира. Шта се догодило са Србима у Дубровнику после Првог светског рата?

- То питање и ја себи стално постављам и темама својих радова који хронолошки све више нагињу периоду првих деценија 20. века то покушавам и да разрешим. У Дубровнику 19. века је био јак и у интелектуалном смислу преовлађујући покрет Срба католика, што није спорно ни у данашњој и хрватској, па и у српској (од средине прошлог века, вечно на опрезу) историографији. Какав је био састав тог покрета? То су, најпре, били последњи изданци старог дубровачког племства (Медо и Нико Пуцић, пре свих, па Никша Гради), то су били грађански интелектуалци (Перо Будмани, Балдо Богишић, Антун Фабрис, Луко Зоре), то су били, коначно и најистакнутији припадници католичког клера (најпознатији међу њима – дум Иван Стојановић).

Шта се десило са том сјајном генерацијом интелектуалаца који су недвосмислено својом друштвеном па и политичком активношћу, али и својим литерарним и научним радом представљали круг Срба-католика?

– Што се тиче племића, давно је речено да су они били у то доба свесни – да ће се „свакоме наћи лека“, како је говорио најугледнији међу њима, Медо Пуцић, „али властелину никад до века“ – односно да су прилично свесно настојали да не оставе потомство које би живело недостојним, ропским животом у царевини. Интелектуалци из грађанских средина имали су појединачно различите али коначно углавном трагичне судбине – аустријске власти су знале да владају: нису биле ретке ситуације када би, уколико би појединци, Фабрис, на пример, задобиле посебно а признато место, исконструисале одређену кривицу која би довела до понижења затворске казне, а када би се подигла и европска јавност та би оптужба, пошто је штета већ била учињена, била повучена. Као најбољи пример служи чувена афера са песмом младог песника Уроша Тројановића, која је у мрачне дубровачке тамнице довела не само њега него и уредника Фабриса али и власника Српске дубровачке штампарије Антуна Пасарића – врло брзо, мада ослобођени кривице, сва су тројица била мртва. Неки су пак отишли даље – Луко Зоре, на пример, не издржавши систематску борбу са властима и сумњама. Они који би дошли до Београда – ретко су били прихватани а, нажалост то морам рећи, углавном је малоградска чаршија, гарнирана ситним страначким сукобима, често негативно разрешавала њихов боравак овде – па Медо Пуцић је и данас остао у нашој историографији са оном тешком речју највећих српских историчара – да је он, властелин са једанаест векова дугим племићким стажом, био недовољно приљежан као васпитач младог а својеглавог кнеза Милана, будућег српског краља. А после његове Карађурђевке, чак му је и забрањен долазак у Београд, јер се на тај начин сврстао уз другу династију.

Било је, наравно, Срба интелектуалаца који су у Дубровнику деловали и у 20. веку – Антун Вучетић, на пример, историчар, архивиста, културолог. Он је тридесетих година основао и водио последњу дубровачку академију, Дубровачко учено друштво „Св. Влахо“, у којем су сарађивали многи, и српски и хрватски књижевници, али и дубровачки Срби католици – из редова филолога, Петар Колендић, на пример, од уметника - Марко Мурат, од историчара – Лујо Војновић. Сви они, како је време доносило нова државно-политичка устројавања у овом делу Балкана, на одређени начин су замирали у свом оглашавању – неки разочарани новим развојем догађаја, док коначно и неумитно време није учинило своје.

2007. године изашла је књига „Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века“ чији сте ви аутор. Реците нам нешто више о том подухвату.

- Ја сам се бавила, како је већ било речи, у оквиру рада на мом докторату, претежно католичким Дубровником. Међутим, истражујући културни живот Дубровника 19. века, у оквиру историје дубровачког издаваштва и штампарства а затим и састављања библиографије издања штампаних у Граду у периоду 1800–1900, врло брзо сам приметила једну врло занемарену компоненту тога доба, у сваком погледу – друштвеном, привредном па и културном. У питању је била православна српска заједница у Дубровнику. Тада су и кренула моја истраживања у том правцу, али, кажимо и то, увек са неодобравањем као и одређеним омаловажавањем те теме а све од тадашњих стручних ауторитета, овде у Београду. За таква своја даља изучавања нашла сам довољно грађе у архиву Српске православне цркве у Дубровнику, па је све, уз значајне годишњице које су се тада навршавале, уродило мојом књигом Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века. Књига је споменица поводом 170 година од подизања храма Св. Михаила на Бонинову и о 130-годишњици освећења саборног храма Св. Благовештења у Дубровнику.

Основни подстицај за окончавање мојих тадашњих истраживања на овој теми као и замисао о штампању овако једног репрезентативног издања (књига, је, наиме, богато илустрована и врло добро изведена у ликовно-графичком смислу), дао је дубровачки парох Горан Спаић, са благословом Епископа захумско-херцеговачког Григорија. Споменица је, такође, штампана у оба писма наша писма, ћирилицом и латиницом, екавски и ијекавски, а урађено је и једно стандардно, џепно издање, без илустрација. Издавачи књиге су Епархија захумско-херцеговачка (Требиње), Српска православна црквена општина (Дубровник) и београдска издавачка кућа Ars libri.

Књигом Српска православна црква у Дубровнику до почетка 20. века је обележен поменути значајни двоструки јубилеј, а она је имала своју прву промоцију, уз бројне касније, у самом Дубровнику, уз лепу пажњу културне и научне јавности, и благослов нашег владике али и дубровачког бискупа монсињора Пуљића.

Каква је историја православних Срба и СПЦ у Дубровнику?

- Као што је познато, Дубровачка Република је била искључиво католичка држава, што се објашњавало свемоћним државничким разлозима – уколико би се дозволило званично постојање, пре свега, православне цркве на овој територији, тиме би се угрозио и опстанак Дубровника. Различити историчари, у различитим временима двама-трима објашњењима илуструју овакав став: када је доба турске доминације у питању, јасно је да би са православним храмом у град доспело и православно становништво, као и, званично, поједини од српских православних велможа из залеђа, чиме би се нарушила она деликатна равнотежа између Дубровника и његовог номиналног господара, Порте, која је одржавала Град на ивици истока и запада. Сасвим озбиљно се, у радовима Косте Војновића, изражавала и сумња да би тада и само католичко становништво, из разлога „удобности“ каже он, почело да одлази у православне храмове.

Стога је вековима, српско православно становништво које се сливало у Град да би ту нашли посао, или заштиту или из других разлога, мењало своју веру, а касније би се, тврде неки историчари, враћало у своју стару веру, уколико би напуштали Дубровник.

То су познате ствари. Мање познато је у нашој јавности да су истраживања из последњих деценије прошлог века конкретно променила претпоставку о настанку Дубровника, а што све утиче пресудно и на ово питање. Наиме, у темељима дубровачке „Госпе“, катедрале у Граду, ископани су остаци византијске базилике из 11. века, са сачуваном средишњом апсидом и фреском – приказом апостола. То је конкретан доказ, уз остале и на другим локалитетима, да је Дубровник заснован не на пустој хриди, како смо учили у школама а како се, страхујем, и данас и учи, већ на простору на коме је већ егзистирала античка насеобина, па затим и византијско насеље и лука. Тај простор је и касније, после раскола цркве, пошто је Дубровник признавао византијску власт, припадао источном обреду хришћанске цркве. И по прихватању католицизма, као искључиве хришћанске конфесије, проповедање је настављено на народном језику и при томе се служило ћириличним писмом, о чему већ има довољно доказа објављених у радовима еминентних историчара.

Дубровачка конфесионална искључивост морала је, међутим, посустати пред новим временима – у последњој деценији 18. века, 1790, власти Дубровачке Републике су озакониле православну цркву на својој територији, тако да је, до 1877. врло агилна, финансијски моћна и друштвено утицајна православна црквена заједница у Граду подигла своја три храма – Цркву св. Ђорђа на Посату, Цркву св. Михаила на Бонинову и Благовештењску саборну цркву у Граду.

Како се данас, после свих дешавања у протеклим деценијама, одвија живот Срба у Дубровнику?

- Срби у Дубровнику су током последње деценије прошлог века претрпели велика искушења, што је и познато. То се одразило и на њихов данашњи број, као и на структуру ове заједнице, у свим видовима – од старосне до образовне, а што све даље утиче и на њихову квалитетну укљученост у живот Града и саме Дубровачко-неретвљанске жупаније. Међутим, како имам прилику да у Дубровнику одлазим и тамо боравим више пута годишње током последњих осам година, примећујем изузетан и константан напредак у овом смислу, потпомогнут и начелним ставом хрватских државних власти да српско становништво у Републици Хрватској третира равноправним хрватском матичном становништву.

Када говоримо о српској црквеној општини у Дубровнику, врло је важно, ако не и пресудно, као што је и увек било (а о чему сам се осведочила читајући архивске записе о раду ове општине у 19. веку), да је воде мудре и личности добро адаптиране савременим приликама, како је и данас случај. То подразумева постепено али константно враћање у токове живота чланова те заједнице, уз редовно обављање али и обнављање њених делатности, њених обавеза и обреда.

За мене, као својеврсног ововековног историчара те цркве, важно је да нагласим да је у новије време било значајних радова на самој Благовештењској цркви, да се ради и на цркви у Бонинову а да се, без обзира на тешко, у грађевинском смислу, стање Цркве на Посату, чинодејствује у сва три наша храма у Дубровнику.

У организацији црквене заједнице је крајем 2008. године започела серија предавања у обновљеној сали у самом граду, која носи име првог мирског свештеника у Дубровнику, заснивача школе, градитеља цркве, уредника „Српско-далматинског магазина“, писца и историчара, а потоњег митрополита дабро-босанског, Ђорђа Николајевића. Ове, пак, године ја сам и сама имала изузетну част да у Дубровнику, на Савиндан, одржим предавање о култу Св. Саве у Дубровнику и међу Дубровчанима, којем је претходила пригодна приредба са учешћем већег броја младих Дубровчана.