Жилберто Акакије Андрадне Нето студент је Православног богословског факултета „Свети Сава“ у чикашком предграђу Либертивилу. На овом факултету који дела под окриљем Српске Православне Цркве, Акакије је тренутно једини студент који нема српско а ни православно порекло.
Рођен је и одрастао у Бразилу, а на студије у Либертивил дошао је пре четири године. Већ тада, био је „власник“ једне магистарске дипломе стечене на студијама у својој земљи. С благословом његовог надлежног архијереја, Епископа источноамеричког Митрофана (Кодића), Жилберто је за читаоце Православља радо испричао причу о себи и свом путу ка Православној Цркви.– Жилберто је моје грађанско име, а по милости Божијој, моје име по крштењу је Акакије, у славу светог Акакија Синајског који се помиње у Лествици Св. Јована Лествичника. Rођен сам, 7. јануара 1981.године у Салвадор Ситију, трећем по величини граду у Бразилу. После завршене Гимназијe „Салесиан“ која је једна од традиционалних римокатоличких школа, 1999. године уписао сам Филолошки факултет, одсек за савремени енглески језик и књижевност, мада сам увек волео и класичне језике. Дипломирао сам 2002. године, а четири године касније магистрирао на тему Историјски утицај латинских речи у процесу формирања енглеског језика и употреба истих данас. У септембру исте године сам у Либертивилу отпочео моје православнo теолошко образовање.
Брате Акакије, замолили бисмо те да нам кажeш нешто о окружењу у коме си одрастао...
- Моја сестра Патриција и ја смо провели детињство у Салвадору. Моја породица, као и већина бразилских породица, није ни богата ни сиромашна, спада у неки средњи сталеж. Мајка је целог живота била домаћица, a отац, иначе службеник, морао је релативно млад да се пензионише. Најбогатије породице у Бразилу су оне које воде порекло од португалског племства из времена колонијалног доба или пак оне које су дошле из Италије у XIX веку. У Бразилу, на жалост, као и у већини јужноамеричких земаља, има велики број сиромашних породица које су присиљене да живе на рубовима и ђубриштима великих градова.
У Бразилу данас преовладава римокатолицизам. Да ли ипак постоји и нека православна Црква?
– И поред тога што у Бразилу преовлађује римокатолицизам, постоје и друге хришћанске заједнице. Мислим овде углавном на оне које су настале од протестаната, а посебно на пентакосталце који су у последњих тридесетак година веома бројни. Поменуте цркве и секте, иако у сталној међусобној борби, задобијају све већи утицај на политичкој и економској сцени Бразила, као и у медијима и култури. Тачно је да нас, православних хришћана, у Бразилу има веома мало. По мојој личној процени само око 30.000. У земљи од 200 милиона становника то је око 0.015% од укупног броја. Већина православних у Бразилу данас води порекло од породица које су дошле из православних земаља – Грчке, Украјине итд, док нас, православних Бразилаца који су се преобратили у православну веру, има веома мало. Од канонских Цркава, поред Српске Цравославне Цркве, постоје и Грчка и Руска са седиштем у Буенос Ајресу, затим Антиохијска, иначе најстарија епархија на тлу Бразила, са седиштем у Сао Паолу, као и Украјинска и Пољска које имају двојицу мисионарских епископа који живе у Бразилу. Српска православна парохија Свете Тројице, чији сам ја члан, прво је била део Пољске Православне Цркве, да би 2000. године били примљени под омофор српског православног Епископа Митрофана. Напоменуо бих и то да су сви чланови моје Српске православне парохије, како лаици тако и клир, рођени у Бразилу, као и да се Света Литиргија служи на португалском језику. Православна Црква у Бразилу укупно има око седамдесет парохија као и четири манастира са по једним или двојицом монаха у сваком.
Како си и којим путевима дошао баш у Српску Православну Цркву?
- Непосредно пре мог обраћања у Православље, био сам активни члан једне локалне омладинске заједнице језуита. Тако, неформално сам био „језуит“, никадa неположивши њихову заклетву. У то време, сви моји пријатељи су били језуити из исте омладинске заједнице. Иако њима није сметала моја одлука да пређем у православну веру, откада сам дошао у САД нисам их видео. Али, увек их се радо сећам. Међутим, проблеми неожењених римокатоличких свештеника, претерани екуменизам као и недостатак ватреног полета у Римокатоличкој цркви нису ме задовољавали. Једноставно, није ми требало то што су ми језуити нудили, требало ми је нешто дубље и реалније. Како нисам налазио одговоре на своја животна питања, то је било и време моје личне агоније и бола. Тек ми је Света Православна Црква дала одговоре на њих. Међу првим православних књигама које сам прочитао биле су Православна Црква од Митрополита Калистоса Вера, затим неки ретки португалски преводи православних изворника, од којих би посебно истакао монашку литературу. Од великог утицаја на моју одлуку билa је збирка мудрости пустињских отаца из хришћанског Египта - Мудрост пустиње, португласки превод Томаса Мертона. Открио сам да само Православна Црква задржала Веру и Истину коју не поседује више ниједна друга хришћанска Црква. Међутим било је и проблема – у мом граду није било канонске православне цркве тако да се oд 2001. до 2004. године мој православни живот сводио се на читање православних списа, гледање фотографија очаравајућих цркава и манастира, као и контактирање православних верника преко интернета. Најближа парохија била је у Бразилији, око хиљаду километара далеко, а ја нисам имао довољно новца да тамо отпутујем. Стицајем околности, имао сам неке православне пријатеље у Сао Паолу и преко њих сазнао за протојереја Рафаила, једног од свештеника у Српској православној цркви Свете Тројице у Ресиф Ситију што је било око 500 километара од мене. Контактирао сам о. Рафаила и он ме позвао да дођем. Моја прва посета православној парохији је била у мају. У октобру, у време своје друге пастирске посете Бразилу, Владика Митрофан ме крстио Није прошло ни година дана, а ја сам дошао у Либертивил на студије. До тада сам знао само неколико ствари о Србији, али сам увек био задивљен и импресиониран њеним манастирима и духовним центрима. Најблагословенији моменти које је Бог у Својој неизмерној милости мени дао, за шта Му сваког дана благодарим, су када сам одлучио да постанем православан и када сам крштен. Но, не мислим да сам постао православан само тада – ја постајем православан сваког дана, сваког минута...
Како је твоја околина примила твоју одлуку да пређеш у православну веру?
– Моја породица је традиционално римокатоличка а такође и моји стари пријатељи. Међутим, као и већина бразилских римокатолика, они никад нису редовно ишли у цркву. Они цене римокатолицизам, али ретко одлазе на црквене службе. И једва знају нешто о другим гранама хришћанства. Пре него што сам рекао мојим родитељима да ћу да пређем у Православље, говорио сам им о Православној Цркви. Они су схватили да Православна Црква није нека секта Пентакосталаца или других хришћана, него да је Православље једна, поштовања достојна, древна вера - вера самих Апостола. Наглашавао сам сличности са Римским католицизмом и они су стекли једно позитивно мишљење о Православљу. Чињеница да су свештеници ожењени и да су у Православљу одсутне извесне злоупотребе римокатоличког учења, стварно је на њих оставило добар утисак. Тако, када сам им рекао да ћу прећи у Православну Цркву, они су то лепо прихватили. Тада сам имао 24 године, био сам професор на колеџу, зрео и независан човек. Испоштовали су а и дан данас поштују ту моју одлуку.
Како си одлучио да дођеш на Теолошки факултет „Свети Сава“?
– Пошто ме је Владика Митрофан крстио, разговарали смо о томе да би неко међу неожењним верницима ко добро говори енглески језик, требало да дође у САД ради подробнијег теолошког образовања и упознавања са животом и делањем Српске Православне Цркве. Изразио сам жељу да тo будем ја, a Владика је то одмах благословио. Најпре сам био на Богословији „Светог Тихона“ у Пенсилванији која припада Америчкој Православној Цркви, а онда сам одлучио да дођем u Либертивил и Владика мe је опет испратио са благословом.
Да ли ти је било тешко да се уклопиш и заједницу српских студената?
– Искрено говорећи, није било лако. Ја нисам говорио српски, а неки од њих нису добро говорили енглески. Али, Богу хвала, већина студената ме прихватила лепо и никада не могу заборавити ту њихову љубав и доброту када су ми помагали, распитивали се о мојој земљи... Верујем да наши народи деле заједничко културно наслеђе, оно што би ми назвали „средоземни менталитет“. И Бразилци и Срби су веома искрени у свом мишљењу, слични по темпераменту и осећањима и испољавају их пуним срцем. Ми можемо искрено да волимо један другог, али исто тако да са незлобивом страшћу испољавамо љутњу. Ми смо веома искрени и весели људи и то је олакшало мој живот у Либертивилу. Поред тога, ја се дивим љубави и верности коју Срби имају за своју нацију и хероје, историју, своје светитеље... Они су стварно поносни на њих и жуде да то пренесу на наредне генерације. Што се овог тиче, Бразилци би пуно могли да науче од Срба.
Имаш ли неке планове за будућност, када будеш дипломирани теолог?
– Ако Бог да, волео бих да будем оно што сам желео од самог почетка мог православног живота – монах. Разговарао сам о томе много пута са мојим надлежним Епископом Митрофаном и он ме увек упућивао да прво завршим Теолошки факултет. Сада сам на последњем семестру студија и Његово Преосвештенство ми је дало благослов да по завршетку посетим Србију. Веома сам срећан због овога. Верујем да ће то бити за мене још једно благословено искуство. Толико тога још имам да искусим и научим и ако себе упоредим са свима вама, свестан сам да су ови моји кораци тек почетак мога живота у светој Православној Цркви. Али Бог је са мном, он нас све води и у Његове путеве се уздам. Све вас молим да ме помињете у својим молитвама Господу, како бих наставио да узрастам у Православној вери.
Из Чикага за Православље
Милијана Ђокић |
