Постоје ударни датуми у животу устаничке канцеларије кад се више важних аката издаје истога дана. Такав је и 15. јул ове прве године Устанка.
Тад се обраћају новосадском магистрату за позајмицу од десет хиљада форинти на три месеца ради набавке муниције: „Дајемо вама јемца на Сербију нашега господина Јоана владику новосадскаго“. Поменутом епископу упућена су истог тог дана два писма. У првом га моле да тражени новац донесе лично у Земун. Успут траже да им набави два антиминса и две губе „за капелу у сервијанском логору пошљите“. Писмо потписује само Вожд као „покорни раб Петрович Церни Георгије комендант от Сербије“. Заслуге епископа Јовановића за устанак су велике. Његовим старањем добијени су први топови за које учесници устанка Петар Јокић и Вук Караџић нису знали како су набављени већ су веровали да су купљени. Са тим убеђењем они су вероватно и умрли.
ПОВЕРЕЊЕ И ЉУБАВ УСТАНИКА
Епископ Јовановић је задобио поверење и љубав устаника у толикој мери да га они осећају као свога. Помињу га као јемца, моле да им чини услуге. Такве блискости са Митрополитом Стратимировићем није било и поред свег уважавања и поштовања које гаје према ученом, умном родољубивом јерарху.
Друго писмо послато епископу Јовановићу је непотребно опширно и имало би оправдање само ако би се упућивало моћној личности која суверено одлучује. Чему онако опширна прича о страдању Срба током рата 1788–91. кад је епископ то добро знао и кад је спреман увек да помогне и без великог мољења. Затим, необичан је и циљ молбе. Они траже да их епископ препоручи код руског цара „употребите владико свјати, ваше ходатајство... у государја Александра Павловича што бољше можете за овај бедни, храбри и вјерни славеносербскиј народ...” Ту је Црни Ђорђе поменут само као први у низу осталих српских војвода. Јавља се недоумица како схватити ову молбу кад су том погледу моћи епископа Јовановића врло мале. У првом реду због тога што је он поданик Аустрије која је строго контролисала рад српских епископа затим његова молба до Руског императора може да стигне само посредно. Тако је немоћ епископа Јовановића у овом случају „двострука“.
Још у мају почиње обраћање устаника прекосавским Србима за помоћ. Писма скоро исте или сличне садржине упућују се на више страна. Једно од њих сачувано је у манастиру Ковиљу, а друго у Градској Архиви у Темишвару. Упућена су „благородному терговачкому и почтенородному и искусњејшим господаром мајстором љубезњејшим труждајушчимсја земљедел.“
Уз набрајања невоља које су их снашле и нагнале на пут отпора и тегобе са тим повезане моле за помоћ „јакоже жене и детеј помрут, зашто су наши плугови престали орати, по могуству вашем хлебом, брашном, новцем, пушком снабдејте нас у невољи...“. Писма настају на Топчидеру у логору сервијанскому и завршавају се наводом десетине имена устаничких првака где се на првом месту помиње „Георгије Петровић Црни“.
Препоруке за обраду земље, ради обезбеђења неопходне хране, устаницима ће слати и митрополит Стратимировић, а капетан из Прогара баш о томе пише Митрополиту „села што су ближе около Београду није им сигурно бојећи се Турака да их не преваре, тако они не сеју, а друга даљшаја сеју добро као што су и досад сејали“.
Крајем године српски прваци се обраћају за помоћ генералу Петру Терзићу и моле га да код Бечког двора издејствује одобрење за набавку хране „за не дати толико овде находјашчиша од глади умрети та што је велика оскудност у рани... за изранити оволико овде находећи душа десет хиљада центи брашна, две хиљаде меци жита, десет хиљада меци кукуруза и две хиљаде меци јечма...“.
У децембру 1804. одржана је скупштина у Смедереву. Поред одлуке о прикупљању пореза, ту су одржани преговори са представницима београдског паше. Са српске стране, нуђено је плаћање данка од хиљаду кеса (око педесет хиљада дуката) и да спахије уживају своја права. Паша овим није био задовољан, и у Цариград јавља да Срби не мисле да се врате на раније стање.
„Сказује се да Србљи через једног својег вожда именом Черног Георгија, иначе Георгија Петровича, себе јесу у свободи поставили и целу Сербију, своје отечество от варварскога и несносног ропства турског освободили...н ово јест права истина јербо последње новине будимске, пожунске, венецијанске и тријестантске сказивају много о њима да сервијани вароше и градове Шабац, Рудник, Ваљево, Пожаревац и јешче друге јесу оружијем под своју власт положили“. Вест пристиже са неочекиване стране и нимало уобичајеним путем преко уџбеника за француски језик од Јоакима Вујића, састављеног 1804. године.
Детињство проведено у крајњој немаштини оставило је код Црнога Ђорђа неизбрисиве трагове за цео живот. Стога је остао упамћен као човек тежак при плаћању. Знао је то и прота Матија: „Кад дођем на Врачар искам новаца од Јанка; вели немам ишти од Црнога Ђорђа“. А он каже „док дође Јаков и Сима-сви веле: иди шта чекаш-а ни један не даје паре“.
Проте потиче и следећа вест и односи се на пролеће 1805. године, кад су момци Црнога Ђорђа одбили да га бесплатно служе: „Ми не можемо код њега без плате стојати. Ми сваки дан трчимо тамо-амо - његове заповести и вилајетске уредбе разносећи, коње потрсмо, рухо подерасмо, а код куће наши послови пропадају...”. Тактичност и увиђавност Јанка Катића и проте Матије учинила је да се овај потенцијално опасан сукоб изглади без икаквих неповољних последица за обе стране.
КО ЈЕ ЦРНИ ЂОРЂЕ?
У свом излагању о узроцима почетка устанка митрополит Стратимировић каже како се трудио да добро упозна Црнога Ђорђа и да је само ради тога послао свога човека да лично разговара са њим: „Неколико искусних људи који су га по мом захтеву посматрали и пред којима није имао разлога да се претвара, уверавали су ме да он сам признаје искрено да је доста неискусан... Недавно разговарајући се са једним духовником испољио карактер човека који часно и поштено мисли и до ситница је описивао мимо обичаја надугачко све своје бриге“. Из овог текста не може да се одгонетне ко би тај човек могао бити. Тек из писама руских студената Александра Тургењева (1784–1845) и Андреја Кајсарова (1782–1813), који су тих дана били у посети код митрополита Стратимировића у Карловцима, сазнаје се да је код Црног Ђорђа био игуман фрушкогорског манастира Крушедола, потоњи епископ бачки Гедеон Петровић. „Архимандрит Петровић је казивао да му је Црни Ђорђе, вођа Срба, у Тополи рекао да ће ако не успе ништа да уради у корист својих сународника, одлучити да заврши свој живот у Дунаву. Не дао Бог ни једно ни друго“. Део потоње личне трагедије Вожда можда лежи и у томе што он ово своје обећање у одсудном моменту пропасти земље није испунио. Ту је и опрезност Вожда према Бећир паши: „Је ли он Турчин, не веруј му!“
За каснијег читаоца наративних извора прворазредни догађај јесте одлазак депутације у Русију коју чине: Прота Матија, Петар Новаковић Чардаклија и Јован Протић, трговац из Пожаревца. Пут депутације према Протиним мемоарима који су главни извор, одвлачи сву пажњу, а све оно што се збива у земљи па и личност самог Вожда у светлости те мисије остају у сенци. Одлука о слању мисије је донета почетком лета и све је било спремно али је због доласка Бећир паше, померена за почетак јесени, односно за руске климатске услове већ почетком зиме, и стога је путовање било онако напорно.
О успеху мисије Прота не жели да се изјасни директно. Заобилазно се стиже до наговештаја и повољном исходу. Адам Чарторијски, министар спољних послова, у својим белешкама објашњава зашто тада Русија не може много да учини за устанике: „Срби су врло далеко од нас и због те даљине ми им не можемо послати тајно потребну помоћ, а новац који би им могли послати мало би им користио ако Аустрија није расположена да их муницијом снабде. Али чекајући згоднији тренутак ипак ми не можемо остати равнодушни према судбини овог народа.“
Према проти Матији, пре поласка у Русију, састављен је попис порушених храмова: „Попишемо од сваке нахије где год има каки зидина, развалина или гомила камења од какве цркве и манастира...”. Тај опис није нађен у руским архивама, иако би се то очекивало, пошто је велики део устаничких аката сачуван баш тум путем. Преко заоставштине професора Карловачке богословије Лукијана Мушицког, потоњег горњокарловачког епископа, сачуван је један попис од 12. септембра устаничких првака, бројно стање села и цркава у београдској области. Истим путем доспео је и попис манастира појушчих и запустелих. Састављач је добро обавештен, али његов поступак је чудан, јер запоставља неке зоне београдске области, а даје податке о храмовима у Херцеговини и Метохији.
Тек по опису свог пута у Русију, Прота говори о ономе шта се догађа у, од њега остављеној, земљи. Бећир паша се сада креће назад и при поласку обраћа Јакову: „Јакове, ето то чадора, ето топова, ето џебане; то је све царско! И ви ако сте, као што велите, царева раја, а ви пошљите замном, а ја одо; ако нисте царева раја, ето вам топова а ето и џебана, па што вам драго!... Јаков је морао оно све отпратити на Дрину и на Бадовинце Турком предати и квиту узети, како је сигурно све царско Турком предато...”
Борбе око Шапца трајале су месецима и могу се само поредити са онима око Београда. Било је ту много обрта али коначни збир успеха далеко заостаје за уложеним напорима и изгубљеним жртвама. Један од покушаја узимања Шапца збио се крајем децембра 1804. Јаков Ненадовић и Јован Катић хтели су тиме да узврате за издају и кршење мира из августа месеца али се завршило и неуспехом и жртвама. „Ту је много наши најбољи’ момака погинуло... Говоре да је око шездесет онда пало.“ |
