Plugovi naši prestaše orati

Postoje udarni datumi u životu ustaničke kancelarije kad se više važnih akata izdaje istoga dana. Takav je i 15. jul ove prve godine Ustanka.

Tad se obraćaju novosadskom magistratu za pozajmicu od deset hiljada forinti na tri meseca radi nabavke municije: „Dajemo vama jemca na Serbiju našega gospodina Joana vladiku novosadskago“. Pomenutom episkopu upućena su istog tog dana dva pisma. U prvom ga mole da traženi novac donese lično u Zemun. Usput traže da im nabavi dva antiminsa i dve gube „za kapelu u servijanskom logoru pošljite“. Pismo potpisuje samo Vožd kao „pokorni rab Petrovič Cerni Georgije komendant ot Serbije“. Zasluge episkopa Jovanovića za ustanak su velike. Njegovim staranjem dobijeni su prvi topovi za koje učesnici ustanka Petar Jokić i Vuk Karadžić nisu znali kako su nabavljeni već su verovali da su kupljeni. Sa tim ubeđenjem oni su verovatno i umrli.
POVERENjE I LjUBAV USTANIKA
Episkop Jovanović je zadobio poverenje i ljubav ustanika u tolikoj meri da ga oni osećaju kao svoga. Pominju ga kao jemca, mole da im čini usluge. Takve bliskosti sa Mitropolitom Stratimirovićem nije bilo i pored sveg uvažavanja i poštovanja koje gaje prema učenom, umnom rodoljubivom jerarhu.
Drugo pismo poslato episkopu Jovanoviću je nepotrebno opširno i imalo bi opravdanje samo ako bi se upućivalo moćnoj ličnosti koja suvereno odlučuje. Čemu onako opširna priča o stradanju Srba tokom rata 1788–91. kad je episkop to dobro znao i kad je spreman uvek da pomogne i bez velikog moljenja. Zatim, neobičan je i cilj molbe. Oni traže da ih episkop preporuči kod ruskog cara „upotrebite vladiko svjati, vaše hodatajstvo... u gosudarja Aleksandra Pavloviča što boljše možete za ovaj bedni, hrabri i vjerni slavenoserbskij narod...” Tu je Crni Đorđe pomenut samo kao prvi u nizu ostalih srpskih vojvoda. Javlja se nedoumica kako shvatiti ovu molbu kad su tom pogledu moći episkopa Jovanovića vrlo male. U prvom redu zbog toga što je on podanik Austrije koja je strogo kontrolisala rad srpskih episkopa zatim njegova molba do Ruskog imperatora može da stigne samo posredno. Tako je nemoć episkopa Jovanovića u ovom slučaju „dvostruka“.
Još u maju počinje obraćanje ustanika prekosavskim Srbima za pomoć. Pisma skoro iste ili slične sadržine upućuju se na više strana. Jedno od njih sačuvano je u manastiru Kovilju, a drugo u Gradskoj Arhivi u Temišvaru. Upućena su „blagorodnomu tergovačkomu i počtenorodnomu i iskusnjejšim gospodarom majstorom ljubeznjejšim truždajuščimsja zemljedel.“
Uz nabrajanja nevolja koje su ih snašle i nagnale na put otpora i tegobe sa tim povezane mole za pomoć „jakože žene i detej pomrut, zašto su naši plugovi prestali orati, po mogustvu vašem hlebom, brašnom, novcem, puškom snabdejte nas u nevolji...“. Pisma nastaju na Topčideru u logoru servijanskomu i završavaju se navodom desetine imena ustaničkih prvaka gde se na prvom mestu pominje „Georgije Petrović Crni“.
Preporuke za obradu zemlje, radi obezbeđenja neophodne hrane, ustanicima će slati i mitropolit Stratimirović, a kapetan iz Progara baš o tome piše Mitropolitu „sela što su bliže okolo Beogradu nije im sigurno bojeći se Turaka da ih ne prevare, tako oni ne seju, a druga daljšaja seju dobro kao što su i dosad sejali“.
Krajem godine srpski prvaci se obraćaju za pomoć generalu Petru Terziću i mole ga da kod Bečkog dvora izdejstvuje odobrenje za nabavku hrane „za ne dati toliko ovde nahodjaščiša od gladi umreti ta što je velika oskudnost u rani... za izraniti ovoliko ovde nahodeći duša deset hiljada centi brašna, dve hiljade meci žita, deset hiljada meci kukuruza i dve hiljade meci ječma...“.
U decembru 1804. održana je skupština u Smederevu. Pored odluke o prikupljanju poreza, tu su održani pregovori sa predstavnicima beogradskog paše. Sa srpske strane, nuđeno je plaćanje danka od hiljadu kesa (oko pedeset hiljada dukata) i da spahije uživaju svoja prava. Paša ovim nije bio zadovoljan, i u Carigrad javlja da Srbi ne misle da se vrate na ranije stanje.
„Skazuje se da Srblji čerez jednog svojeg vožda imenom Černog Georgija, inače Georgija Petroviča, sebe jesu u svobodi postavili i celu Serbiju, svoje otečestvo ot varvarskoga i nesnosnog ropstva turskog osvobodili...n ovo jest prava istina jerbo poslednje novine budimske, požunske, venecijanske i trijestantske skazivaju mnogo o njima da servijani varoše i gradove Šabac, Rudnik, Valjevo, Požarevac i ješče druge jesu oružijem pod svoju vlast položili“. Vest pristiže sa neočekivane strane i nimalo uobičajenim putem preko udžbenika za francuski jezik od Joakima Vujića, sastavljenog 1804. godine.
Detinjstvo provedeno u krajnjoj nemaštini ostavilo je kod Crnoga Đorđa neizbrisive tragove za ceo život. Stoga je ostao upamćen kao čovek težak pri plaćanju. Znao je to i prota Matija: „Kad dođem na Vračar iskam novaca od Janka; veli nemam išti od Crnoga Đorđa“. A on kaže „dok dođe Jakov i Sima-svi vele: idi šta čekaš-a ni jedan ne daje pare“.
 Prote potiče i sledeća vest i odnosi se na proleće 1805. godine, kad su momci Crnoga Đorđa odbili da ga besplatno služe: „Mi ne možemo kod njega bez plate stojati. Mi svaki dan trčimo tamo-amo - njegove zapovesti i vilajetske uredbe raznoseći, konje potrsmo, ruho poderasmo, a kod kuće naši poslovi propadaju...”. Taktičnost i uviđavnost Janka Katića i prote Matije učinila je da se ovaj potencijalno opasan sukob izgladi bez ikakvih nepovoljnih posledica za obe strane.
KO JE CRNI ĐORĐE?
U svom izlaganju o uzrocima početka ustanka mitropolit Stratimirović kaže kako se trudio da dobro upozna Crnoga Đorđa i da je samo radi toga poslao svoga čoveka da lično razgovara sa njim: „Nekoliko iskusnih ljudi koji su ga po mom zahtevu posmatrali i pred kojima nije imao razloga da se pretvara, uveravali su me da on sam priznaje iskreno da je dosta neiskusan... Nedavno razgovarajući se sa jednim duhovnikom ispoljio karakter čoveka koji časno i pošteno misli i do sitnica je opisivao mimo običaja nadugačko sve svoje brige“. Iz ovog teksta ne može da se odgonetne ko bi taj čovek mogao biti. Tek iz pisama ruskih studenata Aleksandra Turgenjeva (1784–1845) i Andreja Kajsarova (1782–1813), koji su tih dana bili u poseti kod mitropolita Stratimirovića u Karlovcima, saznaje se da je kod Crnog Đorđa bio iguman fruškogorskog manastira Krušedola, potonji episkop bački Gedeon Petrović. „Arhimandrit Petrović je kazivao da mu je Crni Đorđe, vođa Srba, u Topoli rekao da će ako ne uspe ništa da uradi u korist svojih sunarodnika, odlučiti da završi svoj život u Dunavu. Ne dao Bog ni jedno ni drugo“. Deo potonje lične tragedije Vožda možda leži i u tome što on ovo svoje obećanje u odsudnom momentu propasti zemlje nije ispunio. Tu je i opreznost Vožda prema Bećir paši: „Je li on Turčin, ne veruj mu!“
Za kasnijeg čitaoca narativnih izvora prvorazredni događaj jeste odlazak deputacije u Rusiju koju čine: Prota Matija, Petar Novaković Čardaklija i Jovan Protić, trgovac iz Požarevca. Put deputacije prema Protinim memoarima koji su glavni izvor, odvlači svu pažnju, a sve ono što se zbiva u zemlji pa i ličnost samog Vožda u svetlosti te misije ostaju u senci. Odluka o slanju misije je doneta početkom leta i sve je bilo spremno ali je zbog dolaska Bećir paše, pomerena za početak jeseni, odnosno za ruske klimatske uslove već početkom zime, i stoga je putovanje bilo onako naporno.
O uspehu misije Prota ne želi da se izjasni direktno. Zaobilazno se stiže do nagoveštaja i povoljnom ishodu. Adam Čartorijski, ministar spoljnih poslova, u svojim beleškama objašnjava zašto tada Rusija ne može mnogo da učini za ustanike: „Srbi su vrlo daleko od nas i zbog te daljine mi im ne možemo poslati tajno potrebnu pomoć, a novac koji bi im mogli poslati malo bi im koristio ako Austrija nije raspoložena da ih municijom snabde. Ali čekajući zgodniji trenutak ipak mi ne možemo ostati ravnodušni prema sudbini ovog naroda.“
Prema proti Matiji, pre polaska u Rusiju, sastavljen je popis porušenih hramova: „Popišemo od svake nahije gde god ima kaki zidina, razvalina ili gomila kamenja od kakve crkve i manastira...”. Taj opis nije nađen u ruskim arhivama, iako bi se to očekivalo, pošto je veliki deo ustaničkih akata sačuvan baš tum putem. Preko zaostavštine profesora Karlovačke bogoslovije Lukijana Mušickog, potonjeg gornjokarlovačkog episkopa, sačuvan je jedan popis od 12. septembra ustaničkih prvaka, brojno stanje sela i crkava u beogradskoj oblasti. Istim putem dospeo je i popis manastira pojuščih i zapustelih. Sastavljač je dobro obavešten, ali njegov postupak je čudan, jer zapostavlja neke zone beogradske oblasti, a daje podatke o hramovima u Hercegovini i Metohiji.
Tek po opisu svog puta u Rusiju, Prota govori o onome šta se događa u, od njega ostavljenoj, zemlji. Bećir paša se sada kreće nazad i pri polasku obraća Jakovu: „Jakove, eto to čadora, eto topova, eto džebane; to je sve carsko! I vi ako ste, kao što velite, careva raja, a vi pošljite zamnom, a ja odo; ako niste careva raja, eto vam topova a eto i džebana, pa što vam drago!... Jakov je morao ono sve otpratiti na Drinu i na Badovince Turkom predati i kvitu uzeti, kako je sigurno sve carsko Turkom predato...”
Borbe oko Šapca trajale su mesecima i mogu se samo porediti sa onima oko Beograda. Bilo je tu mnogo obrta ali konačni zbir uspeha daleko zaostaje za uloženim naporima i izgubljenim žrtvama. Jedan od pokušaja uzimanja Šapca zbio se krajem decembra 1804. Jakov Nenadović i Jovan Katić hteli su time da uzvrate za izdaju i kršenje mira iz avgusta meseca ali se završilo i neuspehom i žrtvama. „Tu je mnogo naši najbolji’ momaka poginulo... Govore da je oko šezdeset onda palo.“