Са књигом Јиргена Графа, Мит о холокаусту, која је објављена у Београду почетком ове године, Србија се ’обогатила’ за још један од евроатлантских трендова који без постмодерног начела anything goes („све може“) вјероватно никада не би изашли са друштвене маргине. Јирген Граф је наиме један од корифеја покрета „порицања холокауста“ чији припадници себе називају „ревизионистима“ а који је своју форму добио крајем седамдесетих година око калифорнијског Института за ревизију историје.
Порицање холокауста је многостран процес и требале би странице само да се наброје његови појавни облици, онако како су дефинисани од својих твораца: у начелу, своде се на тезу да се холокауст – покушај потпуног затирања Јевреја у Другом свјетском рату - није десио. Псевдо-научно оправдавање и промоција холокауста, његова инверзија и тривијализација само су неки од начина који се употребљавају у ту сврху.[1] Занимљиво је да порицатељи холокауста обично ћуте о милионима других жртава нациста и њихових сателита – руским ратним заробљеницима, Србима, Циганима, Пољацима итд. - усредсређујући се искључиво на ону страну нацистичке убилачке машине у коју је Хитлер уложио највише страсти, на Јевреје.
Овај покрет се озбиљније прочуо тек када је Британац Дејвид Ирвинг 1996. године тужио америчку историчарку Дебору Липштат која га је у својој књизи Поричући холокауст: растући јуриш на истину и сећање – и то мање-више успут - назвала „једним од најопаснијих гласноговорника порицања холокауста“.[2] Суђење је трајало од 11. јануара до 11. априла 2000. године и завршило се поразно по Ирвинга: не само да банкротирао због милионске одштете издавачу, него је пресуда судије Греја да је „због својих идеолошких мотива устрајно и намерно искривљавао и манипулисао историјским чињеницама“[3] уништила његову до тада солидну репутацију историчара, коме се додуше увијек приговарала одређена наклоност Хитлеру.
(Таква наклоност, додуше, код енглеских војних историчара није баш толико ријетка колико се мисли: историја њемачких падобранаца из пера Џејмса Лукаса, рецимо,[4] одише како симпатијом према Нијемцима тако и таквом отровном одбојношћу према Русима да се једини моменти гдје су Руси приказани као иоле достојанствена људска бића могу наћи само на страницама на којима о Русима говоре Нијемци сами.)
Књига Швајцарца Јиргена Графа о којој је ријеч била је објављена 1999. године у току припрема за процес против Липштатове, као подршка Ирвингу и ревизионистичком покрету у тренутку када се његовим припадницима чинило да ће ако не „разобличити мит о холокаусту“ а оно сигурно за своју ствар задобити озбиљну глобалну подршку. У том смислу, Мит о холокаусту, књига коју смо добили у преводу из друге руке са руског (њемачки изворник се зове Riese auf tönernen Füßen: Raul Hilberg und sein Standardwerk über den „Holocaust“[5]) покушава да „деконструише“ једну од раних и још увијек најважнијих синтеза за историју холокауста, књигу Раула Хиберга Уништење европских Јевреја.[6] Метод који Граф користи је једноставан и типичан за цијели покрет „порицатеља/ревизиониста“: „покушавајући да доведу у питање вјеродостојност различитих детаља, не саставаљајући од тих детаља ’велику причу’, они се труде да баце сjенку сумње на цjелину догађаја“.[7]
Тешко да је могуће боље описати метод којим се послужио Томислав Вуковић који је у загребачком „Гласу концила“ од 27. августа до 27. децембра 2007. године објављивао фељтон у коме је доказивао да злочина у Глини 1941. године – једноставно није било. Као један од ’крунских’ доказа он наводи нпр. проблем фотографије окупљених Срба у цркви, за коју се у неким изворима каже да је у Босанској Дубици а у неким да је у Глини. Пошто је вјеродостојност фотографије проблематична – по Вуковићевој логици није било ни злочина.
У том смислу, предсједник Хрватске који је од ревизије историје направио националну идеологију којој вјерно служи и Томислав Вуковић, добио је почасно мјесто на уводним страницама књиге Липштатове Поричући холокауст, као неко ко се служи „важним аспектима порицања холокауста“. Тако је Туђман, пише Липштатова, „писао о ’пристрасним свједочанствима и увеличаним чињеницама’ кориштеним у одређивању броја жртава холокауста“, при чему „он увек ставља ријеч холокауст под наводнике“. Разлог томе је по Липштатовој конкретна политичка кorист: пошто је „огроман део хрватских Јевреја и не-јевреја био убијен од њихових комшија Хрвата“, Туђман је сматрао „да је један од начина да његова земља стекне симпатије свијета тај да умањи важност холокауста“.[8]
Но, Југославија је имала не само мјесто у књизи Липштатове него и свој дан у суду и на самом лондонском процесу 2000. Наиме, један од најзначајних историчара холокауста и изванредан познавалац прилика у Србији тога времена, Кристофер Браунинг, свједочио је у прилог Липштатове и навео у прилог постојању возила за гушење гасом случај Београда где су таквим камионом побијене жене и дјеца Јевреја Србије:
„И Шефер је извјестио Берлин у вези са „специјалним камионом Саурер“ (Saurer је био већи од два постојећа модела камиона која су се користила за претварање у возила за гушење гасом), да су два возача, Гец и Мејер ’обавила свој специјални задатак’ и да се стога они и камион могу вратити назад.“[9]
Како је примјетио Teри Иглтон у коментару процеса Ирвинг-Липштат названом Постмодернизам и порицање холокауста, унаточ томе што је Липштатова на суђењу морала залазити у детаље Ирвингових тврдњи и доказивати постојање постојање Хитлеровог геноцидног плана, гасних комора, могућност гушења људи гасом „циклон Б“ те валидност свједочанстава о геноциду, њен метод је у основи остао да избјегава расправу о постојању холокауста истичући да је она једноставно неморална.[10]
Тако је и Туђманова неморална идеја о „јасеновачком миту“ само дио ширег морбидног процеса порицања, умањивања и сакривања злочина чији почетак су истраживачи овог феномена лоцирали још у току самог Другог свјетског рата. На примјер, SS Sonderkommando 1005 је био посебна јединица формирана већ 1942. године са задатком да ископава и спаљује жртве масовних покоља да би се сакрили трагови злочина. Та јединица је то радила како по Бјелорусији и Украјини, тако и у Београду у Јајинцима, перфектно усаглашена са усташама које су у исто вријеме када су прекопавале масовне гробнице на Доњој Градини и тијела бацали у Саву или их топиле у казанима који се и данас могу видјети на Градини.
Као што је Јасеновац био дио цјеловитог система злочина који је започела нацистичка Њемачка а НДХ спровела као „сателит par excellence“ па је Лубурић 1941 ишао у њемачке концентрационе логоре да би њихов крој примјенио на Јасеновац, тако је и процес негирања злочина такође примјенљив искључиво на цјелину истог злочина. Стога би неко ко у Србији данас пориче холокауст морао да порекне и Јасеновац или пак да се упусти у истовремено увећавање броја српских жртава у Јасеновцу (Радомир Булатовић је својевремено успио да дође до броја од скоро 1,200.000)[11] и у НДХ уопште а на другој страни у умањивање бројева јеврејских жртава у Европи - што је подухват који може завршити само у акутној егзацербацији параноидне схизофреније.
Но, према Липштатовој ни такво нешто није искључено, и то највише захваљујући томе што је претварање деконструкционистичке тезе „да је искуство релативно и да ништа није утврђено“ у постмодернистичку идеологију створило „атмосферу попустљивости према испитивању значења историјских догађаја и отежало његовим заступницима да устврде за било шта да је ’ван граница’ овог скептичног приступа“.[12] То је нешто где се Тери Иглтон неће сложити са Липштатовом, али где ће се с њом сложити Маколм Лоу.
Пишући о кризи у тумачењу Новог Завјета, он наиме каже да се „’историјски критички’ метод често након помније анализе открива као неисторијски скептички метод“,[13] заснован на перверзној претпоставци да „шта год неко тврдио да зна, то знање може само бити умањено а нипошто увећано стицањем нове информације“.[14] Исти метод који има унапред припремљене и једино прихватљиве резултате по њему примјењују и порицатељи холокауста: ако се библијска историја може само доводити у питање, онда о Новом Завјету не можемо на концу знати ништа а посљедично о историји, тј. о холокаусту и геноциду у Другом свјетском рату – само то да их није било.
Коначно, јануара 2009. године директор Института за ревизију историје Марк Вебер објавио је есеј Колико је релевантан ревизионизам холокауста? у коме је признао да „упркос година труда ревизиониста, укључујући неке озбиљне радове који су понекад присиљавали историчаре ’главног тока’ да направе запањујуће уступке, било је мало успјеха у увјеравању људи да присна прича о холокаусту има мањкавости.“[15] Признавши тиме да, на крају крајева, Ирвингов процес против Липштатове није донео прижељкивани процват идеје ревизионизма, Вебер је посљедњих година дјелатност овог института усредсредио на отворену борбу против Израела а холокауст је оставио по страни.
Тиме је објављивање Графове књиге код нас још безнадније и увредљивије: не само да је њен издавач покушао да у Србији прода америчку робу, него је та роба половна, на страну што је неморална. Онај ко жели да се упути у проблематичне стране меморијализације холокауста које итекако постоје као и у његову злоупотребу у политичке сврхе, узеће озбиљну књигу Холокауст у животу Америке Питера Новика,[16] одакле се може разумјети и како су америчке јеврејске организације некритички и угађајући властима САД дозволиле паралелу са холокаустом у случају босанских муслимана и косовских албанаца и тиме допринијеле стигматизацији Срба.
А у Београду, граду чијим улицама је 1942. године возио камион за убијање гасом а вјероватно трећина његовог становништва има претке који су прошли пакао њемачких и усташких логора, објављивање Мита о холокаусту је једноставно увреда. ----------------
ФУСНОТЕ:
[1] Према нановијој класификацији датој у књизи Манфреда Герстенфелда (Manfred Gerstenfeld), The Abuse of Holocaust Memory, Jerusalem Center for Public Affairs-ADL, Jerusalem, 2009
[2] Deborah E. Lipstadt, Denying the Holocaust: The Growing Assault on Truth and Memory, The Free Press, New York, 1993, стр. 181
[3] Holocaust Denial and the 2000 Libel Trial in the U.K, http://www.hdot.org/trial, преузето 22. марта 2010.
[4] James Lucas, Storming Eagles: German Airborne Forces in World War II, Cassell, London, 2001
[5] Jürgen Graf, Riese auf tönernen Füßen: Raul Hilberg und sein Standardwerk über den „Holocaust“, Castle Hill Publishers, Uckfield, 1999
[6] Raul Hilberg, The Destruction of European Jews, прво издање Quadrangle Books, Chicago, 1961; тротомно дефинитивно издање Yale University Press, Yale, 2003
[7] Ephraim Kaye, Desecraters of Memory, Yad Vashem, Jerusalem, 1997, стр. 7
[8] Deborah E. Lipstadt, Denying the Holocaust: The Growing Assault on Truth and Memory, op. cit. 7
[9] Evidence for the Implementation of the Final Solution: Electronic Edition, by Browning, Christopher R.
http://www.hdot.org/en/trial/defense/browning/521.0, преузето 30. марта 2010. Наведено писмо налази се у Nürnberg Document 501-PS, Schäfer to Major Pradel, RSHA II D 3, 9.6.42.
[10] Terry Eagleton, Postmodernizam i poricanje holokausta, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001
[11] Radomir Bulatović, Koncentracioni logor Jasenovac s posebnim osvrtom na Donju Gradinu, Svjetlost, Sarajevo, 1990.
[12] Deborah E. Lipstadt, Denying the Holocaust: The Growing Assault on Truth and Memory, op. cit. 18
[13] Malcolm Lowe, The Critical and the Sceptical Methods in New Testament Research у Gregorianum 81/2000, стр.
[14] Ibid.
[15] Mark Weber, How Relevant is Holocaust Revisionism? http://www.ihr.org/weber_revisionism_jan09.html, преузето 30. марта 2010.
[16] Peter Novick, The Holocaust in American Life, Houghton Mifflin, Boston, 1999 |