Порицање холокауста и Јасеновца

Порицање холокауста је многостран процес и требале би странице само да се наброје његови појавни облици, онако како су дефинисани од својих твораца: у начелу, своде се на тезу да се холокауст – покушај потпуног затирања Јевреја у Другом свјетском рату - није десио. Псевдо-научно оправдавање и промоција холокауста, његова инверзија и тривијализација само су неки од начина који се употребљавају у ту сврху.[1] Занимљиво је да порицатељи холокауста обично ћуте о милионима других жртава нациста и њихових сателита – руским ратним заробљеницима, Србима, Циганима, Пољацима итд. - усредсређујући се искључиво на ону страну нацистичке убилачке машине у коју је Хитлер уложио највише страсти, на Јевреје.

Овај покрет се озбиљније прочуо тек када је Британац Дејвид Ирвинг 1996. године тужио америчку историчарку Дебору Липштат која га је у својој књизи Поричући холокауст: растући јуриш на истину и сећање – и то мање-више успут - назвала „једним од најопаснијих гласноговорника порицања холокауста“.[2] Суђење је трајало од 11. јануара до 11. априла 2000. године и завршило се поразно по Ирвинга: не само да банкротирао због милионске одштете издавачу, него је пресуда судије Греја да је „због својих идеолошких мотива устрајно и намерно искривљавао и манипулисао историјским чињеницама“[3] уништила његову до тада солидну репутацију историчара, коме се додуше увијек приговарала одређена наклоност Хитлеру.

(Таква наклоност, додуше, код енглеских војних историчара није баш толико ријетка колико се мисли: историја њемачких падобранаца из пера Џејмса Лукаса, рецимо,[4] одише како симпатијом према Нијемцима тако и таквом отровном одбојношћу према Русима да се једини моменти гдје су Руси приказани као иоле достојанствена људска бића могу наћи само на страницама на којима о Русима говоре Нијемци сами.)

Књига Швајцарца Јиргена Графа о којој је ријеч била је објављена 1999. године у току припрема за процес против Липштатове, као подршка Ирвингу и ревизионистичком покрету у тренутку када се његовим припадницима чинило да ће ако не „разобличити мит о холокаусту“ а оно сигурно за своју ствар задобити озбиљну глобалну подршку. У том смислу, Мит о холокаусту, књига коју смо добили у преводу из друге руке са руског (њемачки изворник се зове Riese auf tönernen Füßen: Raul Hilberg und sein Standardwerk über den „Holocaust“[5]) покушава да „деконструише“ једну од раних и још увијек најважнијих синтеза за историју холокауста, књигу Раула Хиберга Уништење европских Јевреја.[6] Метод који Граф користи је једноставан и типичан за цијели покрет „порицатеља/ревизиониста“: „покушавајући да доведу у питање вјеродостојност различитих детаља, не саставаљајући од тих детаља ’велику причу’, они се труде да баце сjенку сумње на цjелину догађаја“.[7]

Тешко да је могуће боље описати метод којим се послужио Томислав Вуковић који је у загребачком „Гласу концила“ од 27. августа до 27. децембра 2007. године објављивао фељтон у коме је доказивао да злочина у Глини 1941. године – једноставно није било. Као један од ’крунских’ доказа он наводи нпр. проблем фотографије окупљених Срба у цркви, за коју се у неким изворима каже да је у Босанској Дубици а у неким да је у Глини. Пошто је вјеродостојност фотографије проблематична – по Вуковићевој логици није било ни злочина.

 У том смислу, предсједник Хрватске који је од ревизије историје направио националну идеологију којој вјерно служи и Томислав Вуковић, добио је почасно мјесто на уводним страницама књиге Липштатове Поричући холокауст, као неко ко се служи „важним аспектима порицања холокауста“. Тако је Туђман, пише Липштатова, „писао о ’пристрасним свједочанствима и увеличаним чињеницама’ кориштеним у одређивању броја жртава холокауста“, при чему „он увек ставља ријеч холокауст под наводнике“. Разлог томе је по Липштатовој конкретна политичка кorист: пошто је „огроман део хрватских Јевреја и не-јевреја био убијен од њихових комшија Хрвата“, Туђман је сматрао „да је један од начина да његова земља стекне симпатије свијета тај да умањи важност холокауста“.[8]   

Но, Југославија је имала не само мјесто у књизи Липштатове него и свој дан у суду и на самом лондонском процесу 2000. Наиме, један од најзначајних историчара холокауста и изванредан познавалац прилика у Србији тога времена, Кристофер Браунинг, свједочио је у прилог Липштатове и навео у прилог постојању возила за гушење гасом случај Београда где су таквим камионом побијене жене и дјеца Јевреја Србије:

„И Шефер је извјестио Берлин у вези са „специјалним камионом Саурер“ (Saurer је био већи од два постојећа модела камиона која су се користила за претварање у возила за гушење гасом), да су два возача, Гец и Мејер ’обавила свој специјални задатак’ и да се стога они и камион могу вратити назад.“[9] 

Како је примјетио Teри Иглтон у коментару процеса Ирвинг-Липштат названом Постмодернизам и порицање холокауста, унаточ томе што је Липштатова на суђењу морала залазити у детаље Ирвингових тврдњи и доказивати постојање постојање Хитлеровог геноцидног плана, гасних комора, могућност гушења људи гасом „циклон Б“ те валидност свједочанстава о геноциду, њен метод је у основи остао да избјегава расправу о постојању холокауста истичући да је она једноставно неморална.[10]

Тако је и Туђманова неморална идеја о „јасеновачком миту“ само дио ширег морбидног процеса порицања, умањивања и сакривања злочина чији почетак су истраживачи овог феномена лоцирали још у току самог Другог свјетског рата. На примјер, SS Sonderkommando 1005 је био посебна јединица формирана већ 1942. године са задатком да ископава и спаљује жртве масовних покоља да би се сакрили трагови злочина. Та јединица је то радила како по Бјелорусији и Украјини, тако и у Београду у Јајинцима, перфектно усаглашена са усташама које су у исто вријеме када су прекопавале масовне гробнице на Доњој Градини и тијела бацали у Саву или их топиле у казанима који се и данас могу видјети на Градини.

Као што је Јасеновац био дио цјеловитог система злочина који је започела нацистичка Њемачка а НДХ спровела као „сателит par excellence“ па је Лубурић 1941 ишао у њемачке концентрационе логоре да би њихов крој примјенио на Јасеновац, тако је и процес негирања злочина такође примјенљив искључиво на цјелину истог злочина. Стога би неко ко у Србији данас пориче холокауст морао да порекне и Јасеновац или пак да се упусти у истовремено увећавање броја српских жртава у Јасеновцу (Радомир Булатовић је својевремено успио да дође до броја од скоро 1,200.000)[11] и у НДХ уопште а на другој страни у умањивање бројева јеврејских жртава у Европи - што је подухват који може завршити само у акутној егзацербацији параноидне схизофреније.   

Но, према Липштатовој ни такво нешто није искључено, и то највише захваљујући томе што је претварање деконструкционистичке тезе „да је искуство релативно и да ништа није утврђено“ у постмодернистичку идеологију створило „атмосферу попустљивости према испитивању значења историјских догађаја и отежало његовим заступницима да устврде за било шта да је ’ван граница’ овог скептичног приступа“.[12] То је нешто где се Тери Иглтон неће сложити са Липштатовом, али где ће се с њом сложити Маколм Лоу.

Пишући о кризи у тумачењу Новог Завјета, он наиме каже да се „’историјски критички’ метод често након помније анализе открива као неисторијски скептички метод“,[13] заснован на перверзној претпоставци да „шта год неко тврдио да зна, то знање може само бити умањено а нипошто увећано стицањем нове информације“.[14] Исти метод који има унапред припремљене и једино прихватљиве резултате по њему примјењују и порицатељи холокауста: ако се библијска историја може само доводити у питање, онда о Новом Завјету не можемо на концу знати ништа а посљедично о историји, тј. о холокаусту и геноциду у Другом свјетском рату – само то да их није било.

Коначно, јануара 2009. године директор Института за ревизију историје Марк Вебер објавио је есеј Колико је релевантан ревизионизам холокауста? у коме је признао да „упркос година труда ревизиониста, укључујући неке озбиљне радове који су понекад присиљавали историчаре ’главног тока’ да направе запањујуће уступке, било је мало успјеха у увјеравању људи да присна прича о холокаусту има мањкавости.“[15] Признавши тиме да, на крају крајева, Ирвингов процес против Липштатове није донео прижељкивани процват идеје ревизионизма, Вебер је посљедњих година дјелатност овог института усредсредио на отворену борбу против Израела а холокауст је оставио по страни.

 Тиме је објављивање Графове књиге код нас још безнадније и увредљивије: не само да је њен издавач покушао да у Србији прода америчку робу, него је та роба половна, на страну што је неморална. Онај ко жели да се упути у проблематичне стране меморијализације холокауста које итекако постоје као и у његову злоупотребу у политичке сврхе, узеће озбиљну књигу Холокауст у животу Америке Питера Новика,[16] одакле се може разумјети и како су америчке јеврејске организације некритички и угађајући властима САД дозволиле паралелу са холокаустом у случају босанских муслимана и косовских албанаца и тиме допринијеле стигматизацији Срба.

А у Београду, граду чијим улицама је 1942. године возио камион за убијање гасом а вјероватно трећина његовог становништва има претке који су прошли пакао њемачких и усташких логора, објављивање Мита о холокаусту је једноставно увреда.

----------------

ФУСНОТЕ:

[1]  Према нановијој класификацији датој у књизи Манфреда Герстенфелда (Manfred Gerstenfeld), The Abuse of Holocaust Memory, Jerusalem Center for Public Affairs-ADL, Jerusalem, 2009

[2]  Deborah E. Lipstadt, Denying the Holocaust: The Growing Assault on Truth and Memory, The Free Press, New York, 1993, стр. 181

[3]  Holocaust Denial and the 2000 Libel Trial in the U.K, http://www.hdot.org/trial, преузето 22. марта 2010.

[4]  James Lucas, Storming Eagles: German Airborne Forces in World War II, Cassell, London, 2001

[5]  Jürgen Graf, Riese auf tönernen Füßen: Raul Hilberg und sein Standardwerk über den „Holocaust“, Castle Hill Publishers, Uckfield, 1999

[6]  Raul Hilberg, The Destruction of European Jews, прво издање Quadrangle Books, Chicago, 1961; тротомно дефинитивно издање Yale University Press, Yale, 2003

[7]  Ephraim Kaye, Desecraters of Memory, Yad Vashem, Jerusalem, 1997, стр. 7

[8]  Deborah E. Lipstadt, Denying the Holocaust: The Growing Assault on Truth and Memory, op. cit. 7

[9]  Evidence for the Implementation of the Final Solution: Electronic Edition, by Browning, Christopher R.

   http://www.hdot.org/en/trial/defense/browning/521.0, преузето 30. марта 2010. Наведено писмо налази се у Nürnberg Document 501-PS, Schäfer to Major Pradel, RSHA II D 3, 9.6.42.

[10]  Terry Eagleton, Postmodernizam i poricanje holokausta, Naklada Jesenski i Turk, Zagreb, 2001

[11]  Radomir Bulatović, Koncentracioni logor Jasenovac s posebnim osvrtom na Donju Gradinu, Svjetlost, Sarajevo, 1990.

[12]  Deborah E. Lipstadt, Denying the Holocaust: The Growing Assault on Truth and Memory, op. cit. 18

[13]  Malcolm Lowe, The Critical and the Sceptical Methods in New Testament Research у Gregorianum 81/2000, стр.

[14]  Ibid.

[15]  Mark Weber, How Relevant is Holocaust Revisionism? http://www.ihr.org/weber_revisionism_jan09.html, преузето 30. марта 2010.

[16]  Peter Novick, The Holocaust in American Life, Houghton Mifflin, Boston, 1999