Задаци за проучавање отачке литературе

Руски научници из деветнаестог века су се ослањали на западне изворе: већина књига преведених на руски језик објављене су на Западу на језику на ком су писане, углавном у Мињовој монументалној Патрологији. Многи списи раних и грчких отаца из периода Васељенских сабора преведени су заједно са већином добро познатих латинских аутора из истог периода. Међу каснијим византијским писцима, преведена су дела св. Симеона Новог Богослова и аскетски трактати из грчке Филокалије, захваљујући пре свега труду св. Теофана Затворника; међутим, многи други кључни списи позно-византијске литературе су остали „недоступни“. Врло мало тога је преведено са сиријског, јерменског и других оријенталних језика. Услед тога је корпус отачких списа који је данас доступан у Русији далеко од комплетног.

Осим тога, у преводима отачких списа пре револуције се користи архаичан руски језик и потребно их је редиговати; поједина дела која су преведена у прошлости се морају изнова превести. Лепо је видети да је током прошле деценије рад на отачким преводима обновљен; овај рад је међутим спорадичан и без кординираног центра. Сматрам оснивање  таквог центра једним од најхитнијих задатака института за отачке студије, који би окупио научнике ради делања на том пољу. Такав центар би могао да развије истраживачке програме, да уколико је потребно шаље руске научнике у иностранство, као и да одржава контакте са сличним институтима у иностранству. Центар би могао да обнови издавање вишетомних серија отачких превода и да њима дода као „прилог“ низ отачких студија. То би повратило континуитет између савремених руских патролога и оних пре револуције који су посветили своју снагу и таленат посвећеничком преводилачком раду и проучавању отачког наслеђа.

ПАТРОЛОШКА ИСТРАЖИВАЊА  СЕ МОРАЈУ  НАСТАВИТИ

Руски аутори пре револуције и теолози руске дијаспоре су створили читав корпус отачких студија и монографија о појединачним оцима Цркве. Међу овим изванредним патролошким  споменицима  поменуо бих макар: Историја учења отаца Цркве архиепископа Филарета (Гумилевски),  Источни оци четвртог века и Византијски оци од петог до седмог века, а од монографија посвећених појединачним аутора поменуо бих следеће наслове:  Учење о Оригену и Светој Тројици проф. Василија Болотова, Есхатологија Григорија Ниског Макарија Оксијука (потоњег митрополита), Антропологија Немесија Емеског Теодора Владимирског и Антропологија св. Григорија Паламе архимандрита Кипријана (Керна). Ипак, много тога још остаје да се уради на овом пољу. „Патролошка истраживања  се морају  наставити: нове монографије треба да начине отачке списе доступним и прихватљивим за едукацију руских читаоца.“[1]

У двадесетом веку су објављене бројне студије (пре свега западних) патролога: читава библиотека, која броји на хиљаде томова, посвећена је блаженом Августину, бројне монографије посвећене су Тертулијану, Јерониму и осталим латинским ауторима првог миленијума. Западни научници су такође много постигли на пољу проучавања источне патристике. Већ сам поменуо римокатоличке и протестантске научнике чија је посвећеност бављењу оцима Истока у великој мери допринела обнови интересовања за отачку литературу на Западу. Међутим, интересовање ових научника је ограничено само на неколико имена. Студије се углавном баве Оригеном, Григоријем Ниским и аутором Дионисијевог корпуса; последних деценија је показано велико интересовање за Максима Исповедника. Осталим источним оцима се они или нису уопште бавили, или им је било посвећено две или три монографије и мноштво чланака у периодикама. Тако је интересовање западних научника за оце Цркве било неједнако распоређено. Ипак, огроман посао је урађен, и руски читаоци заслужују да буду упознати са радом  најбољих  западних патролога. Од кључног је значаја да такви класици као што је Квастенова Патрологија[2] и Грилмајерова вишетомна христолошка студија[3] буду преведени на руски језик, заједно са најбољим монографијама о појединачним оцима Цркве са Истока и Запада.

Када помињемо појединачне ауторе, пре свега бих истакао чињеницу да је већина Оригенових дела, нарочито његови коментари на књиге Светог Писма, још увек недоступна руским читаоцима.[4] Какав год да је наш став према овом екстремно контрадикторном црквеном писцу, који је одиста био осуђен због догматских грешака средином 6. века, многи би се борили за очување његове позиције у историји источне хришћанске литературе. Проучавање његовог литерарног наслеђа не само да је кључно за разумевање већине православних црквених отаца на које је он директно или индиректно утицао, већ и за тумачење источно-хришћанског предања као таквог, у чијем је обликовању он одиграо изузетно велику улогу. Међу монографијама западних аутора који заслужују да буду преведене на руски језик поменуо бих класичне студије Жана Даниелуа и Ханса Урса фон Балтазара, која нису изгубила на значају за наше доба.[5]

Још једна кључна личност је св. Максим Исповедник: многи његови радови се баве фундаменталним богословским питањима (нарочито Амбигва, Питања и недоумице, као и многи полемички и догматски трактати и посланице), који такође чекају свог преводиоца. Неколико студија о св. Максиму од стране западних научника заслужују такође да се преведу, посебно недавно издата монографија православног научника француског порекла Жан Клод Ларшеа.[6]

ИСИХАЗАМ

Преводи дела и свеобухватне студије о позновизантијским теолозима попут Григорија Паламе су од изузетне важности. У његовим радовима, као и у делима његових претходника (Симеона Новог Богослова, Григорија Синаита, Григорија Кипарског, Теолипта Филаделфијског, Атанасија I Патријарха константинопољског) као и наследника (Патријарх Филотеј Кокинос, Никола Кавасила), исихастичко богословско учење је задобило свој потпун и свеобухватан израз, пружајући православним подвижницима и мистичној традицији најбогатију могућу догматску интерпретацују. Оно што се данас назива „паламизмом“ се врло мало проучавало у Русији (све до краја 19. века, исихазам је сматран за јерес у Русији, а Палама његовим главним гласноговорником). Ипак, сматрам  да је богословље св. Григорија Паламе најзначајније за савремене хришћане, јер пружа потпуни увид у истински православну догматску свест која је заснована на мистичком искуству.

Ми у Русији још увек у потпуности нисмо проучили западне оце. Без исправног односа према њима, толико потребан корак напред у односима између хришћанског Истока и Запада неће бити могућ. Трећи миленијум у који смо закорачили ће сведочити о  наставку дијалога између источне и западне црквене и теолошке традиције, који ће у сваком случају бити у обавези да се удруже пред нарастајућом секуларизацијом, и утицајем Ислама и источњачких секти. Чини ми се да осим црквено-политичких разлога, немогућност Исткока и Запада да нађу заједнички језик током другог миленијума последица је слабог западног познавања источне традиције, и обратно. Ову празнину је такође потребно попунити. Позитиван корак у овом правцу би био свеобухватно проучавање отачке литературе Запада.

СИРИЈСКИ ПАТРОЛОЗИ

Сиријски патролози, који једва да су познати руским истраживачима, такође заслужују велику пажњу. Иако у Русији постоји осам томова дела св. Јефрема Сирина, његово богословље остаје заправо недоступно, јер су многи његови списи у едицији грешком приписивани другој особи,[7] док значајан број његових правих радова није преведен на руски језик. Већина списа св. Исака Сирина (изузимајући његових 400 „глава о знању“)  је доступна на руском језику, али ипак теологија овог великог писца и мистика није довољно проучавана. Изванредни сиријски аутори попут Јакова Афрата, Јована Апамејског, Јакова Сарушког и Нарсаја Великог мало су познати руским читаоцима. Сви ови аутори заслужују да буду преведени на руски језик: упознавање са овим изворима не само да би унапредило руске патролошке студије, већ и нашу перцепцију хришћанства као религије божанске љубави, тема која је свој нарочити израз нашла у списима сиријских мистичких писаца.

Коптско, етиопско, арапско, грузијско, јерменско, као и друга црквено-литерарна предања готово да руски научници нису уопште проучавали. Пре револуције 1917, као и током совјетске владавине, појединачни источњачки рукописи су преведени и испитани од стране оријенталиста, међутим, њихово богословско тумачење се показало или тешким (јер пре револуције се оријенталисти нису много бавили теологијом) или немогућим (јер совјетски оријенталисти уопште нису били у стању да говоре о богословским питањима). Ову огрумну пукотину постепено треба попуњавати.

Све до недавно, руски патролози из периода пре владавине Петра Великог су имали неколико слависта: радови древних руских аутора као што је св. Иларијон Кијевски, св. Серапион Владимирски и св. Кирил Туровски су пре свега цењени због својих литерарних квалитета, као и дела св. Јосифа Волокаломског и св. Нила Сорског, која су се готово изричито посматрала у контексту борбе између „поседника“ и „беспоседника“. Што се тиче богослова из периода пре владавине Петра Великог, често се у њиховом раду осећао јасан недосатак вредности и стога су се са богословске тачке гледишта у малој мери и несистематски проучавали.

Као наука руска патрологија данас не постоји; међутим, та дисциплима је од виталног значаја. У том смислу дело Путеви руског богословља Флоровског остаје значајно као једини стварни покушај да се оствари општа интерпретација руске богосовске традиције. Ипак, главна мана тог дела је већ поменута: Флоровски није могао, нити је покушао да детерминише критеријум према коме треба разумети руску теологију, као што је испитивао било који феномен из перспективе византинизма. Овде уочавамо још једну пукотину коју треба да попуне нове генерације руских патролога: стварање руске патрологије, разрађивање критеријума за проучавање руских црквених отаца, теолошко оцењивање најистакнутијих дела из руске црквене литераруре.

Једнако је значајно проучавање дела савремених теолога који су на било који начин наставили да развијају главне теме отачке теологије. Овде се не мисли толико на научнике попут Флоровског, Лоског и Мајендорфа, јер су они самостално допринели ризници богословског предања. Међу именима многих аутора чији радови заслужују озбиљно богословско тумачење у контексту отачког предања можемо поменути макар Силуана Атонског, архимандрита Софронија (Сахарова), о. Сергеја Булгакова и Алексеја Лосева.

На крају, од суштинске је важности, као што сам раније тврдио,[8] доћи до богословског тумачења литургијске традиције наше Цркве, литургијских текстова које су саставили древни (познати и непознати) богонадахнути оци, који су неодвојиви део отачке литературе. Без разумевања служења црквени живот се не може у потпуности живети; без црквеног живота, нема спасења. Литургијски текстови су школа коју сваки православни хришћанин треба да заврши. У ситуацији у којој су, због мноштва разлога (не само због литургијске употребе црквенословенског језика) литургијски текстови неразумљиви црквеној заједници, публикације које нуде литургијске анализе теолошких текстова су пожељне и преко потребне.

СВЕТИ ОЦИ И САВРЕМЕНОСТ

У закључку ћу покушати да дам одговор на питање које је можда требало да буде постављено на самом почетку: Зашто уопште проучавати свете оце и шта патролози имају да понуде савременом свету?

Пре свега, проучавање светих отаца, нарочито отаца цркве Истока, пружа могућност да разумемо предање којем припадамо, да примимо саму „отачку веру“ коју су духовни писци православног Истока сачували за нас, да дођемо у посед блага православног предања. Многи у наше доба више воле „древне обичаје“ који су заступљени на периферији Цркве и у псеудо-црквеним круговима. Ова ситуација се може превазићи само ако  се „превазиђе расцепљеност између теологије и живота“,[9] ако се поврати жива веза између отачког учења и црквене праксе. Чињеница да наша црквена пракса није заснована на учењу отаца је корен многих данашњих проблема.

Познавање отаца помаже православним хришћанима да пронађу свој пут у мноштву струја савремене философије и погледа на свет, да „се не заведу различитим и туђим учењима“ (Јев. 13,9). То хришћаним помаже да разумеју себе, да изграде јасан однос са Богом, да изграде свој духовни живот. Насупрот оних који су примили модерних учења и психоанализу, сабори отаца одишу здравим духом, јер  јасно разумеју људски ум, потребу да се надвладају човекове грешне тенденције и да се врше добра дела. Верујем да су сабори отаца далеко универзалнији од основних постулата фројдизма и примењују се на људе који живе на најразличитијим културолошким и временским контекстима.

Отачка дела никада не губе свој значај, јер се баве питањима на која су одговори важни за садашњост као и за будућност човечанства. Постало је модерно у последње време говорити о „пост-хришћанској ери“ о опадњу интересовања за традиционално хришћанство међу младим људима, о „Хришћанству без будућности“. Прогнозе предвиђају нестанак хришћанства са религиозне мапе света у трећем миленијуму, и његовом апсорбовању од стране Ислама. Желим да изразима наду да ће се ове прогнозе  показати погрешним, да ће хришћани бити постојани у очувању свог учења, Цркве и Предања. Из примера моје земље видимо да хришћанска вера ни у ком случају није „остатак прошлости“, да се хиљаде и милиони људи, укључујући и младе, враћају „отачкој вери“. Желим да верујем да хришћански дух тек треба да наступи. Желим да верујем да ће 21. век посведочити о исцелењу подељености међу хришћанима и обновљењу „вере васењенске Цркве, коју је Господ дао, апостоли проповедали, а оци сачували“.

КРАЈ

Митрополит Иларијон Алфејев

Превод Јована Лазић

----------------

ФУСНОТЕ:

[1] Митрополит Смоленски и Каљинградски Кирил, „Савладавање расцепљености између теологије и живота“, у Црква и време, бр. 2, 1999, стр.144  (на руском).

[2] Јohannes Quasten, Patrology, vol. I-III, Utrecht-Brussels, 1950-60.

[3] Aloys Grillmeier, Christ in Christian Tradition, vol. I-IV, London , 1965.

[4] На руском језику постоје само трактати о Eshoration  и страдању, о Начелима, О молитви, прве четири књиге против Целса и неки мањи радови.

[5] Jean Daniélou, Origène, Paris, 1948; Hans Urs von Balthasar, Parole et mystère chez Origène, Paris, 1957

[6] Jean-Claude Larchet, La divinisation de l’homme selon Maxime le Confesseur, Paris, 1996. Larchet, Maxime le Confesseur médiateur entre l’Orient et l’Occident, Paris, 1998.

[7] Значајан део радова у томовима I–IV били су преведени са грчког и нису аутентични. Међу списима који су преведени са сиријског у томовима V-VII  неки су погрешно приписани другима; том VIII садржи Јефремове коментаре на Дијатесарон, они су аутентични, али су преведени са јерменског.

[8] Нарочито види Јеромонах Иларијон Алфејев, Православно богословље на граници векова, Москва, 1999, стр. 408-409 (на руском).

[9] Митрополит Кирил, op. cit., стр.141-42 (на руском).