Дечкић-колпортер на улици нуди новине. Прилази му један фини господин и љубазно затражи примерак. Уз то га похвали за труд, што тако мали не бежи од рада, и даде му више него што новине коштају. Дечак га погледа мрзовољно, уз речи: „Ма, остави ме!”. На то господин, опет љубазно, пожеле дечаку успешан рад и пријатан викенд. Пријатељ овог финог господина, стојећи по страни, прокоментариса: „Види малог, како је осион и неваспитан: ти њему фино и лепо, а он теби онако!”. „Па шта?” сталожено одговори господин, „Неће ваљда једно дете да утиче на то како ћу се ја понашати?”. Појмови „акција” и „реакција” најчешће се доводе у везу са Њутновим законом у физици. Из наведеног промера, међутим, следи да не мора нужно да буде тако.
„Чућете ратове и гласове о ратовима” (Мт 24,6). Овим речима, Господ наш Исус Христос најавио је нашу еру, доба развијених телекомуникација и неслућене брзине протока информација. Још нашим дедовима требало је по неколико дана да би сазнали о нечему што се десило у суседном месту, а за ратове, природне катастрофе и остала збивања по далеким пределима Земљиног шара нису ни могли да чују (ако су уопште знали и како се зову те далеке земље). Ми, тек друго поколење после њиховог, данас истог тренутка сазнајемо за разорни земљотрес у Чилеу, па за најезду скакаваца у Квинсленду (Аустралија), па... И шта ми, обични, грешни, немоћни људи да радимо са тим вестима? Да помогнемо – не можемо. Да останемо равнодушни, да нас баш нимало не погоди – ни то не можемо. Нисмо камен, нису нам срца баш толико одрвенила. Остаје нам да се искрено молимо Свемилостивом Господу да поштеди страдалнике. То је једини начин да помогнемо и њима и себи, ако већ не можемо да се изолујемо од лавине вести којом свакодневно бивамо засути.
У наше време, актуелизоване су приче о животном окружењу. На тему загађености природе и штетног утицаја човека на њу, одржавају се међудржавни самити на највишем нивоу. Поред очекиваних закључака о индустријском, саобраћајном и осталим загађењима узрокованим технологијом, у медијима се протура и тврдња о томе како на планети има превише људи, те да они, сви заједно, емитују толико угљендиоксида да је то постао један од највећих узрочника загађења животне средине. О, сатанске ли логике: док ми, заједно са Псалмопојцем, славимо Бога и кличемо: „Како је много дела твојих, Господе! Све си премудро створио” (Пс. 103,24), човек, круна Божјег стварања, бива проглашаван за нешто што самим својим постојањем загађује своју околину, Божју творевину?!
А то је тек једна, и то мања, ставка у списку подухвата оних који, по речима светог Апостола, нити прославише Бога, нити Му захвалише, „него залудеше у својим умовањима, и потамне неразумно срце њихово. Говорећи да су мудри, полудеше, и заменише славу бесмртнога Бога подобијем смртнога човека, и птица, и четвороножних животиња, и гмизаваца” (Рим. 1,21-23). Сетимо се Потопа, па Вавилонске куле, па (из новијег времена) злосрећног брода „Титаник”, очигледног примера да је само један корак од људске гордости која је говорила, па и написала да „Овај брод ни Бог не може да потопи”, па до позива СОС („Save our souls” тј. „спасите наше душе”) и диригента бродског оркестра, који, схватајући да последњи пут у животу држи диригентску палицу у руци, прекида буги-вуги и почиње „Све смо ближе Теби, Боже мој”. И дан-данас људи се муче да разумом објасне откуд она санта леда на „Титаниковом” путу, и како је могуће да бесловесна маса смрзнуте воде „хируршки” прецизно удари у најрањивије место на „непотопљивом” броду. Одговор до данас није добијен. Али, знамо ко зна...
Ових дана поново су актуелизоване приче о акцелератору „ЦЕРН”. То фамозно постројење код Женеве, на швајцарско-француској граници, у медијима је већ идолопоклонични проглашено за „машину судњег дана”, у којој ће бити вештачки створена „божја честица” („б” је намерно мало, јер се очигледно не ради о Богу кога ми знамо), па ће, откривањем те честице, у пракси бити потврђена сва она теоретисања о „великом праску”, а порекнуто библијско учење и наше вероисповедање да је Бог Творац Неба и Земље и свега видљивог и невидљивог. Уложен је силан новац, први покушај је пропао, а за други, који се недавно догодио, још нема конкретнијих података (бар не до закључења овог броја Православља).
Истовремено, нешто северније, на Исланду, прорадио је вулкан Eyjafjallajökull (Ејафјалајокул). Огромна количина пепела и дима подигла се у ваздух и, са крајње „периферије” Европе, паралисала читав ваздушни саобраћај на континенту. И опет су „мудраци овога века” похрлили са најразличитијим објашњењима „како” и „зашто”. А ми? Ми, као и увек, сваке вечери читамо онај исти Псалам 103, и у њему стих: „Он (Господ) погледа на земљу, и она се тресе; дотакне горе, и оне се диме” (ст. 32). Задимила се тако једна „гора”, вулкан за који до јуче нисмо ни чули, а сада ломимо језике да му изговоримо име. Задимила се да малчице „приземљи” човека, да му „педагошки” укаже да је полетео превисоко у намери да присвоји нешто што му не припада. И човек се ућутао по аеродромским чекаоницама, месту које је за почетак промишљања о Богу исто толико необично и неочекивано као и „Титаникове” палубе. Чудни су, збиља, путеви Господњи...
Не уздижимо се изнад својих моћи. Понизимо се пред Богом, Јединим пред којим је достојно понизити се. У супротном, неприметно и на најчуднији начин, одједном ћемо постати свесни да смо се понизили пред сваким и свачим, да стрепимо од „сваке шуше”. И знајмо: колико имамо тог страха од свакога и свачега, толико смо пропустили да се понизимо пред Богом. Понизимо се, дакле, пред Богом.
И угледајмо се на Њега. Јер све што је Он створио, показало се као добро. А како је то Бог стварао свет? Сагледавајући тај чин, није довољно да видимо само Његову очигледну свемоћ, него и нешто што се баш не схвата на први поглед: све што је Бог створио, добро је јер је Он све то створио из љубави, и целокупну творевину дао човеку да управља њоме. Љубав Му је била основни мотив да све створи својим Словом-Речју. Нико га на то није приморао, нити је то био плод Његове реакције на нешто. Љубав увек ствара, а мржња разара, чак и онда када, на први поглед, изгледа да је мржњом нешто створено. И у свакодневном животу човек се чешће понаша онако како му околина диктира. Човеково понашање углавном није акција, већ реакција на свет и догађаје око себе. Други диктирају наше понашање, а да тога често нисмо ни свесни. Ми узвраћамо добрим када нам неко учини добро, али то је само наша реакција на учињено добро. Безрезервно чињење добра, не очекујући да нам неко узврати истом мером, јесте акција.
Угледајмо се, дакле, на Господа који „својим сунцем обасјава и зле и добре; и даје дажд праведнима и неправеднима. Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници? И ако поздрављате само браћу своју, шта одвише чините? Не чине ли тако и незнабошци? Будите ви, дакле, савршени, као што је савршен Отац ваш небески” (Мт 5, 45-48). Амин, Боже дај! |
