Духовни подвизи спортисте

Сећање на његову плодну каријеру не јењава упркос множењу спортских дисциплина и спортских догађаја који сваког дана потискују једни друге. Са 12 година отпочео је као играчка нада у ФК Партизан и за наредних 16 година у истом клубу у првом тиму одиграо преко 300 утакмица. Био је наш први играч који се отиснуо у Енлеску – 1978. је прешао Саутхемптон, где је забележено одличних 350 утакмица. Проглашен је и за играча године на Острву упркос сјајним фудбалским именима попут Кевија Кигена, Питера Шилтона, Криса Никола, Џордана, ...

Господине Голац, да ли Вам се чини да постоје сличности између достизања спортских резултата и духовних подвига?

- Не, не чини ми се, него сам потпуно сигуран да постоје. Додуше, спорт је само један начин и прилаз крајњем резултату нашега живота, а то је живот у Богу и са Богом. Као што у спорту имате правила игре, морални принцип, судије, непосредност међусобне играчке комуникације, наду у успех, аудиторијум посматрача; то све имате и у целосном духовном животу: јеванђелске принципе живота, заједничарење, Вечног Судију, Свете Оце и наше оце проматраче и сведоке наше животне „игре“, казне зависно од прекршаја или греха, утакмице и бојеве, ... Зато Апостол Павле на крају свога земаљског живота напомиње: „Добар рат ратовах, трку окончах и веру одржах.“ Ма колико то чудно изгледало, зрели духовни живот и истински спортски односи вас несумљиво воде благом животу и духовном смирењу. За мене је то савршени склад и брак, у коме се огледа бескрајна пучина човекове енргије и неуништиве његове силе како на зеленом тепиху стадиона, тако и на широкој пучини животног плавог океана.

А слава, ова, земаљска, зар Вас она није понела? Аплаузи, тапшања по рамену, ласкава признања су нешто што човека занесе. Као водећа личност тима, освојили сте Куп са  Партизаном 1989. поред оних играчких шампионских година од 1975 до 1978, потом у Данди Јунајтеду 1994. На стадиону у Дандиу отворена је Ваша соба, а најугледнији енглески лист Обсемен Вас је уврстио међу 10 најпопуларнијих странаца на Острву упркос томе што сте били у мањој средини него што су Лондон, Манчестер, Ливерпул...

- Увек сам правио огромну разлику између људске славе и оне славе која никада не тамни. Вредноту сам непрестано тражио у вечности, и у тој врсти сретања себе са једне и себе са друге стране откривао сам порозност и ништавило времена – ако нема смисла.
Мој дух ми је најјасније откривао Бога којег носим у срцу, и који у срцу моме непрекидно обитава. Зато стално осећам радост. Наш блажене успомене Патријарх Павле подсећа ме непрестано на мисао коју сам, додуше, нашао и код Рамана, мудраца из Сиване, кад каже: „Кад се рађамо ми плачемо, а други се радују; треба тако да живимо да кад умремо, сви плачу, а ми се радујемо.“ Још једна прелепа индијска пословица каже: „Ми нисмо људска бића са духовним искуством, него смо  духовна бића са људским искуством!“ Зато мислим да су јадници они који жртвују пролазно зарад вечнога, духовно зарад материјалнога. Можда ће неки рећи да ми је лако тако говорити јер сам у животу био материјално прилично ситуиран. Али управо та тежња одабира нечега вреднијег је условила и ову моју другу страну егзистенције. На ум ми пада тамо, у Старом завету, код Соломона – кад му Бог нуди све, а он одабира само мудрост. Због свог одабира бива награђен сваком Божијом благодаћу. Зато тражим прво Царства Божијег, а уз то Господ не заборавља ни моје свакодневне потребе.

Неколико генерација, не више тако младих, пратило је Ваше извештаје у новинским, најчешће спортским часописима, где сте се показали као одличан новинар и врстан интелектуалац.

- Волим да читам, и то упражњавам кад год могу, а посебно се интересујем за области психологије и метафизике, мада и сваку белетристику која је квалитетна радо читам. Осећам да је потребно непрестано учити. Конфучије и Сенека су у различитим временима рекли исту мисао: „Учећи себе, учимо друге; а учећи друге, учимо и себе.“ Како ћеш некоме нешто да даш када ни сам немаш? Зато се покушавам охрабрити читајући Џозефа Марфија, Еткинсона, Паула Коеља, Шарма, нашег уваженог Јеротића и многе друге који на свој начин покушавају да учине бољим, баш онако као што ће нам наши духовници кроз своја искуства приближавати свет који откривамо у себи, пун неких чудних и дубоких тајни. Поред тога, волим и праву музику, хорску и духовну, коју слушам у сваком погодном моменту. Човек сам који се много селио по свету. Али без обзира на то, свуда сам хтео што год више да упознам људе и народе око себе, њихову нарав, културу, књижевност, обичаје, вредности и, нарочито, њихову духовност.

Смемо ли мало завирити у Ваш породични живот?

- Породични живот доживљавам као храмовни простор – неприкосновен и свет. Са супругом Братиславом у непомућеној брачној љубави сам родио две кћери – Ивану и Андријану. Имам два дивна зета и, за сада, двоје унучади – Касију и Огњена, а, даће Бог, надам се, још унучади. Супруга ми је увек у животу била сјајан пратилац, па и моје упориште. Она нам је стуб куће. Окупља нас, даје тон заједничком породичном животу. Схватио сам с почетка да је у животу немогуће било шта постићи ако међу супружницима нема достојанства, брачне љубави, међусобног допуњавања, пуног поверења. Зато нам је био и остао стран начин упражњавања породичних свађа, индивидуалних прохтева, породичне себичности. Сви смо себе и друге уверили да је у здравој породици могуће договорити се око свега. Тако је и код нас. И не само да је могуће, него и неопходно. Обилато ме је Бог наградио зато што нас карактерише иста љубав, која се показује свакога дана и на сваком месту нашег живота, свуда по белом свету где смо живели и живимо – од Шкотске, Аустрије, Београда, па до нашег предивног Орашца, где се ипак најлепше осећамо.

Откуда толико зла и неуспеха код људи?

- Читајући Свето писмо, нашао сам код Апостола Јакова отприлике ове речи: „Откуда зло и немаштина међу вама. Отуда што немате! А зато немате? Зато што не тражите. Тражите, добијате и опет немате! Зато што на неблагословен начин тражите и добијате.“ Ово су снажне речи, које данас препознајемо много боље него у прошлости. Мислим да сви људи имају могућност за неко дело у животу. Постоје само разни начини да се у животу и кроз живот они потпуно остваре. Али ако у тим прегнућима не дођемо до духовне уравнотежености, у животу све бива неуспех. Помањкање вере, општа неупућеност ка добру, необразованост – све то води псеудоживоту, који се наставља даље вођен похлепом, лакомисленошћу. Оно што ме је у животу увек водило била је вера и – здрав разум. Осећао сам да ме нешто изнутра води и усмерава правом циљу. Оно што никада нисам одобравао и чега сам се гадио јесу људско лицемерје, неискреност, недоживљавање другога на прави начин, неспремност да се другоме помогне и злоупотреба другог коришћењем њихових незнања или немоћи. Када су једну жену упитали да ли би се придружила демонстацијама против рата, она им је одговорила: „Не! Али ако некада будете организовали скуп за мир, радо ћу вам се придружити.“ Манипулација, као уметничка слика Миће Поповића, говори о истини како су скупови против рата уствари доносили највише ратних сукоба. Човеков динамизам је чудо. Окрене ли се на супротну страну, само један човек у свом злу може бити гори од легиона демона.

Како доживљавате и упражњавате своје религијске потребе?

- Једноставно покушавајући приближити у себи спољни и унутрашњи свет. Где год да смо, са посебним осећајем посећујемо света места. У Београду је то капела Свете Петке на Калемегдану, црква Св. Ђорђа на Опленцу. Дивио сам се руским и украјинским богомољама које осликавају топлу словенску душу, а међу тим људима сам нашао много пријатеља који потпуно личе на оне свете грађевине.

Да ли шампион понекад зна да се преда кад се најмање нада?

- Да. Када угледам сузне очи своје принцезице Касије (која има пет година) или муње ми Огњена (две године) кад ми постави тешко питање, а ја не знам сигурно да му одговорим. Последње које ми је ових дана поставио било је: „Деко, `ајде замоли твога милог Богу да ми пошаље једно право лане.“ Ех, ту се ухватим колико сам неспретан.

Д. С.