Млади као шанса и изазов за Цркву

Омладину су свагда прекоревали. Од папируса старог Египта, па до данашњих talk-show програма – увек наилазимо на покуде упућене младима. Каква је данашња, изванцрквена омладина и, што је још важније, које су основне форме организовања омладинске субкултуре? Ако не одговоримо на ова питања, нећемо бити у стању да изградимо колико – толико солидне односе између Цркве и оних младих људи који се налазе изван њеног окриља.

ГУБИТАК СИСТЕМА ВРЕДНОСТИ

Веома често се заборавља да су млади такође део друштва и да су нераскидиво повезани са животом тога друштва у његовим најразличитијим пројавама. Због тога је криза посткомунистичког друштва и његових основних институција, иначе повезана са губитком система вредности, нужно морала да се одрази и на садржај специфичне, омладинске културе. Какво је друштво, таква је и омладина, с том разликом што међу младима унутрашњи проблеми целокупног друштва много лакше излазе на површину и бивају много упадљивији.

Међу младима се, као и у целом друштву, упоредо са извесним духовним препородом примећује и ништа мање очигледна криза у погледима на свет, као и морална криза. Често се може чути да савремена омладина, као и читаво наше друштво, све више постаје носилац индивидуалистичке, утилитарне свести. Несумњиво је да то одговара истини, али и у тој, на први поглед безизлазној ситуацији, може се пронаћи нешто позитивно јер је основа за такав тип свести међу младима self-made man (човек који је створио самога себе) и који, према томе, има потпуну одговорност за последице својих поступака.


Истовремено све више расте и отуђење међу генерацијама, које укључује широк спектар непријатности – од прекидања унутарпородичних контатака, вечног проблема међусобног разумевања родитеља и деце, па до супротстављања „наше генерације" свим претходним. Из тога се, сасвим природно, рађа нихилизам – између осталог и правни – који израста из протеста против ауторитета како у породици, тако и у друштву у целини. Осим тога, омладина је у значајној мери независнија од старијег поколења будући да у огромној већини млади људи још немају своју породицу, немају професију, немају оне многобројне обавезе којима – у одређеном узрасту – бива обузет сваки човек. Релативно слаба укљученост младих у политику објашњава се тиме што младима недостаје како довољно социјалног искуства, тако и социјално памћење које би превазилазило последњу деценију – када је и започео процес социјализације савремене омладине.  

Општепозната је чињеница да су за омладину, у складу са њеним узрастом, карактеристични емотивност, динамичност и непосредно изражавање сопствених осећања. Због тога унижење човечије личности, ескалација сцêнā насиља, суровост и натурализам у савременој масовној уметности врше негативан утицај пре свега на млађи аудиторијум, који се налази у процесу трагања за животним оријентирима и идеалима. Једна од последица ове чињенице је и висок степен криминала међу омладином будући да она моделе понашања многобројних америчких „хероја" – у чијем случају увек побеђује јачи, онај који је био у стању да физички уклони све противнике, да их превари, опљачка – упија као сунђер. Тако омладина, која често „на речима" проглашава своју независност, у суштини постаје пасиван објекат испирања мозга, које спроводи западни систем вредности. Оваква сугестивност последица визуализације данашњег културног простора (реч је замењена сликом), а овој промени је у највећој мери изложена управо омладина.

Што се тиче односа према религији, овде се може констатовати практично потпуна доминација негативних стереоптипа, које су у комунистичком времену укорењивали школски програми и атеистичко васпитање (Религија је опијум за народ. Религијом се баве једино старци. ...). Судећи по резултатима социолошких анкета, већи број припадника савремене омладине сматра да Бог (или бар неко Више Биће) постоји – они изјављују да нису материјалисти. Није, међутим, потребно да се спроводе нека посебна социолошка истраживања, довољно је само посетити наше храмове недељом или празником (па чак и на Васкрс) да бисмо се уверили да већина наших младих не „практикује" православље. О интересовању младих за религиозна питања сведочи повећано интересовање за тзв. нове религиозне покрете (за „муните", „Породицу" и слично) који, са своје стране, мисионарску делатност међу младима сматрају приоритетним и најперспективнијим видом своје активности.

УЛОГА СЕКУЛАРНИХ ОМЛАДИНСКИХ ПОКРЕТА

Која је улога данашњих секуларних омладинских покрета (у најширем смислу ове речи – од неформалних удружења до званичних омладинских организација)? То је, пре свега, социјализација. Старије поколење већ има своје место у друштву, што се не би могло рећи за „нову генерацију", која тек треба да се избори за своје „место под сунцем" и за прихватање омладине онакве каква она жели да буде. Тако долази до изражавања кроз субкултуру, тј. кроз систем норми и вредности који једну групу разликују од друштвене већине или од неких других група. Овде припада и комуникација или однос са пријатељима. Ту је, најзад, и организација слободног времена и одмора.

Занимљиво је да међу члановима појединих група не мора увек да постоји и реалан контакт. Као пример за то могу да послуже четовања (досл. „ћаскања") на интернету и интернет-форуми, као и заједнице хакера и сајберпанкера. Ови виртуелни светови младом човеку омогућују да лако одигра било коју улогу и да буде онакакв какав би хтео да буде, а што све њих веома често доводи до губитка осећања за реалност.

СУБКУЛТУРА

Омладинска субкултура представља својеврсно искривљено огледало ствари из света одраслих, односно искривљено огледало оних односа и вредности који постоје у свету одраслих. У болесном друштву ни у ком случају не можемо рачунати на културну самореализацију младе генерације утолико пре што се, према проценама свих истраживача, културни ниво осталих старосних и социјално-демографских група непрестано снижава. Ова свест о (вечитој?) болести друштва, чији је неотуђиви део и омладина, мора бити одлучујући фактор приликом одговора на питање какве су могућности за дијалог савремене Цркве и омладине. Овде се условно могу разликовати два становишта. Наједноставније би било одбацити „чудну" омладинску субкултуру. Ми смо у Цркви, они су изван ње – они не прихватају наша уверења, они су неверујући, они пропадају итд. Овакво становиште представља својеврстан покушај самоизолације и бежања од одговорности за онај свет у који смо ми хришћани послати да бисмо у њему служили. Идите и научите све народе (Мт. 28; 19) – наша хришћанска проповед подразумева обраћање свим социјалним групама без изузетка, јер не требају здрави лекара, него болесни (Лк. 5; 31). Услед тога, ако желимо да младимо дамо место у Цркви, дијалог са секуларним омладинским организацијама је – у овом или оном степену – неизбежан. Дијалог се најлакше може водити са формалним организацијама, које имају своју структуру, циљеве и програме. Овде би као веома корисно могло да послужи руско искуство јер неке православне омладинске организације (а посебно Сверуски прасвославни омладински покрет у Москви и Петрограду), које раде са благословом црквених власти, учествују на многим регионалним и међурегионалним скуповима, асоцијацијама, округлим столовима, а често се догађа да их и они сами и иницирају. Испоставља се да циљеви разних друштвених, омладинских организација често имају много додирних тачака са хришћанским погледом на свет – овде превасходно мислимо на заштиту природне околине, на изучавање отаџбинске историје, на очување архитектонских споменика, на тежњу ка здравом, богатом друштву итд. Такве организације у већини случајева спремно поздрављају сличан заједнички рад будући да су свесне недовољности својих људских ресурса. Исто се може рећи и за сарадњу са спортским клубовима. У Русији је формирано Друштво православних извиђача, које активно сарађује и спроводи низ заједничких пројеката са Националном организацијом руских скаута – истраживача и Међународном скаутском организацијом. Поред тога, Синодална канцеларија за рад са омладином већ неколико година ради са хокејашким клубом Златни пак (и то на молбу овог клуба), као и са читавим низом омладинских фудбалских тимова. Стварању и развијању овакве сарадње могло би да допринесе и формирање базе података омладинских организација које постоје у овом или оном региону, као и контакти са руководиоцима ових организација и слично.

Што се тиче неформалних омладинских удружења, овде се увек мора имати на уму да се и у њиховој основи налази социјализација. То је, како кажу психолози, увек покушај субјектног оваплоћења, тј. жеља да се нечим оправда своје постојање на овом свету. И у основи сваког неформалног удружења налазе се дубоко трагање за смислом живота и покушај самореализације, чак и ако млади људи тога нису увек потпуно свесни. Када то схватимо, то значи да на омладину не гледамо искључиво као на „страшну и изгубљену", него да у сваком младом човеку покушавамо да разазнамо лик Божији, који се не може избрисати ни из једног човека – ма како да он мало личи на нас.

Често се за неформалне омладинске покрете и удружења каже да су антисоцијални иако су њихови захтеви у већини случајева природни, једноставни и сасвим оправдани. Младић или девојка би, у суштини, желели исто што и свако од нас – да пронађу пријатеље и друштво које ће им омогућити заједништво, да пронађу особу коју ће волети и, најзад, да се потврде, да у очима своје околине оправдају саму чињеницу свога постојања на овом свету. Што се тиче конкретних форми тог самопотврђивања, оне су често спорне, а понекад чак и принципијелно неприхватљиве за хришћане (алкохолизам, наркотици, насиље). Међутим, управо овде се крије потенцијална шанса за узајамне контакте хришћанске и нехришћанске омладине. Задатак хришћана, који се налази испред свакога од нас, јесте да схвате тежње „спољашњих" и да им деликатно и пријатељски помогну да начине следећи корак – да им покажу да се пуноћа самореализације садржи управо у општењу са Богом. То, наравно, не би увек требало да буде чисто рационално уверавање саговорника или мисионарска ревност да се он „убеди" или „преобрати". Сведочење о Христу може да буде пример нашег личног живота: Тако да се светли светлост ваша пред људима да виде ваша добра дела и да прославе Оца вашега Који је на небесима (Мт. 5; 19).

Говорећи о општењу са младима, често се сећамо речи Светог Апостола Павла: И постадох Јудејцима као Јудејац, да Јудејце придобијем; онима који су без закона постадох као без закона... слабима постадох као слаб, да слабе придобијем; свима сам био све, да како год неке спасем. (1. Кор. 9; 20–22) Овде, међутим, морамо имати на уму да није тешко да се пасивно асимилирамо са туђом средином и да свима постанемо све, али да опасан исход таквог поступка може бити губитак (понекад неповратан!) нашег хришћанског идентитета. Кретање „надоле" је лако, али не смемо заборавити да циљ о коме говори Апостол Павле није само да „свима постанемо све", него спасење људи и њихово присаједињење Христу. Из тог разлога је управо ово узлазно кретање са душама младих људи – као и њихово оцрквењавање – наше најсложеније и најодговорније дело.

Овде се опет присећамо руских примера: један свештеник је у својој парохији локалне скинхедсе организовао као војно-патриотски клуб, други ради са локалном омладином која се вози на мотоциклима и редовно прати њихове трке, трећи је момке који свирају на гитарама организовао као песнички клуб и постепено их привео православљу, ... Ово су само појединачни примери успостављања контаката са изванцрквеном омладином, и они ни на који начин не обухватају сав спектар могуће сарадње. На жалост, због великих парохијских обавеза и одсуства неопходних радних навика (у нашим православним богословијама нико их не учи како да младе приведу Цркви, док су програми хришћанске педагогије који се тамо изучавају исувише отргнути од реалног живота), свештеници нису увек у могућности да остваре сличну делатност. Због тога је неопходно веће ангажовање мирјана, а посебно црквене омладине, која, као по правилу, лакше може да успостави контакт са својим вршњацима.

ИНТЕРНЕТ

У области средстава масовног информисања и интернета сарадња може да се креће у два правца: стварање сопствених информативних извора и заједнички рад са већ постојећим световним изворима. Овде је веома важно да се пронађе језик којим би се изразиле хришћанске истине, који би истовремено био разумљив младима и којим би се могло говорити управо са младима. Стога је неопходна хришћанска анализа савремене (масовне) културе. На неким богословским факултетима, на пример, постоје видео-клубови који се баве односом религије и филма. Студенти гледају и критички разматрају оне филмове који су најпопуларнији међу омладином и притом покушавају да пронађу њихове додирне тачке са хришћанством, што би, са своје стране, могло да буде основа за дијалог са младима и основа за проповедање у њиховој средини.   

У овом тренутку је неопходно да што брже и што јасније схватимо да – у циљу присаједињења младих Цркви – не можемо поступати само од случаја до случаја. Неопходан је озбиљан и дубоко осмишљен програм рада, заснован на откривању и анализи проблема младих, као и на тражењу форми за одговарајућу помоћ и сарадњу. Овде би нам као путоказ могле послужити речи Светог писма: Сваки као што је примио благодатни дар, служите једни другима, као добри управитељи разноврсне благодати Божије. (1. Петр. 4; 10)

В. Ф. Хулап, доктор богословља, предавач на Духовној академији у Минску

Превод: Антонина Пантелић