У име Оца и Сина и Светога Духа.
Драга браћо и сестре, овај помен који смо сачинили садржи се из два дêла. Један је молитвени, којим се обраћамо Богу, држећи у мислима све оне који су пострадали, у мислима и загревајући их у своме срцу својом љубављу, а други део помена се састоји из умственога сагледавања онога што се догодило у оном времену. А циљ свега овога – и једнога и другога – јесте наше стално настојање да се зацели рана која је оним догађајем учињена.
Подсетимо се. У Другоме светском рату причињена је велика штета српскоме и другим народима, али Србима заиста највише. Поремећен је живот српскога народа; рана није зацељена, поремећај још траје, 32 посто српског бића је одвојено од његове целине, а у претходном рату 36 посто српског бића је уништено. Ми не стижемо, браћо и сестре, да зацелимо једну рану, а ударају нам другу. Нисмо се опоравили од рана Другог светског рата, а већ смо деведесетих година, а највише деведесет девете, поново задобили нове. Или, боље речено, непрестано примамо неке ударце. О томе размишљамо сада. 
Када чинимо парастосе, помене, ми се првенствено суочавамо са тајном зла у свету, са тајном зла, са чињеницом зла, са силом зла. Најмање седам стотина хиљада православних Срба је уморено у Јасеновцу. А колико тек их је уморено у многим јамама на Велебиту и другим планинама, у Крајини у Кочевју? Колико широм Босне и Херцеговине? Поменимо само Пребиловце. Поменимо Јањ, који се ретко помиње. Поменимо све токове својих река – Врбаса, Дрине, Дунава. Свака је носила уморене православне Србе, подвлачим православне јер је у томе била садржана њихова кривица пред злочинцем. Па у Србији у области свих наших градова, у њиховим окружењима – Лозница, Драгинац, Шабац, Крагујевац, Краљево, па Београд. Колико је било логора у Београду, колико жртава? Нико их није могао ни избројати. Не помињемо злочинце. Злочинци су били разни, разног порекла, нећемо их данас именовати.
Нажалост, браћо и сестре, постоји један још већи проблем. Као и много пута раније, и јутрос сам размишљао, а верујем да сте и ви: деца оних родитеља који су уморени у Јасеновцу и у осталим јамама и логорима – како су та деца одрасла и како су васпитана. Она су покупљена и одрасла у неким, опет неким логорима, стратиштима. И како су васпитана? Васпитана су најчешће тако да не знају ко су били њихови родитељи и какво је било животно усмерење било њихове породице. Многи су васпитани тако да уопште не буду Срби. Многи су васпитани тако да се боре против онога што је садржало суштину бића и веровања њихових родитеља – постали су нека врста нових јањичара. То је већа трагедија него оно страдање – било у Јасеновцу, било у другој некој вртачи, било у неком дому који је бивао спаљен од стране непријатеља. На пример, моја родбина је спаљена. Да, неки су преживели, зато сам и ја жив.
Чинећи овај помен, настојимо да залечимо рану. Да бисмо је залечили, морамо да је раскријемо и да видимо колика је, шта нас то све боли. Проналазимо да највећу штету трпимо од леукемије, духовне леукемије, од заборава свога историјскога тока и заборава свога ја. Духовна леукемија због које одумире духовно биће, а када одумире духовно, онда се губи и физичко. Настојимо да леукемију излечимо не чинећи зло никоме.
Када чинимо овај помен, подсећамо се речи мудрог, светог нашег Патријарха, речи које је он унео у свакодневне наше молитве: „Дај нам, Господе, да останемо народ Твој и по вери и по делима. Сачувај нас и одврати нас од сваке мржње и злих дела. Дај нам љубав несебичну, по којој ће и други познати да смо ученици Христови, народ Божији, као и свети преци наши.“
Као и свети преци наши – што су многи заборављали. Исцељујући своју рану, уцељујући себи, као нормалан, здрав народ Божији, учинићемо велику корист не само себи, него и целом човечанству. Јер човечанство више треба здравих људи и здравих народа који чврсто стоје у Јеванђељу Христовоме.
У име Његове Светости Патријарха српског Иринеја, упућујем, преносим, преносим благослов његов на све оне који учествују, који чине помен жртвама свих страдања – у Јасеновцу и на сваком другом стратишту. Упућујем реч љубави свима који су се огрешили, свима који су немоћни да сагледају добро, да сагледају истину и да чине добро.
А Господ нека своје жртве прослави у Царству Своме. А и нама нека дâ да живимо онако како треба. Вечан покој пострадалима. Амин.
Христос васкрсе!
ПАРАСТОС ЖРТВАМА ГЕНОЦИДА У ДРУГОМ СВЕТСКОМ РАТУ
Његово Преосвештенство викарни Епископ хвостански Атанасије, у име Његове Светости Патријарха српског Иринеја, служио је 22. априла у београдској Саборној цркви парастос жртвама геноцида у логору Јасеновац и осталим логорима и стратиштима у Другом светском рату.
Дан сећања на жртве геноцида обележава се у спомен пробоја малобројне групе преживелих заточеника злогласног усташког логора Јасеновац у тзв. Независној држави Хрватској 22. априла 1945. године. Систем концентрационих логора Јасеновац представља једно од највећих стратишта у Другом светском рату. У периоду између 1941. и 1945. године у том логору убијено је стотине хиљада цивила, највећим делом Срба, као и Јевреја и Рома укључујући и десетине хиљада деце (логор у Јастребарском). Осим логора смрти у Јасеновцу, систем концентрационих логора обухватао је више локалитета на територији данашње Републике Хрватске, Републике Српске и федерације Босне и Херцеговине. Страховит погром, осим у логору Јасеновац, десио се и у бројним јамама по Лици, Дамлацији, Босни и Херцеговини.
Опширније о геноциду над српским народом у Другом Светском рату видите на интернет презентацији Одбора за Јасеновац Светог Архијерејског Сабора Српске Православне Цркве – www.jasenovac-info.com. |
