Крај 1804. затекао је Србе јединствене испуњене надом у достизање свега најбољег и то ускоро. Једино је видовити Ђорђе осећао шта све предстоји „Зар ви мислите да се тако умирите па кућама. Нема ту мира, од сад ће да буду бојеви велики“.
Насупрот томе код Турака у Београду стање је било ужасно. Ранијој издељености која је постојала још у време дахија и појачана доласком Гушанца придружила се тешка оскудица која од незадовољства ствара очај и спремност на све. Долази до раздора и сукоба у разним правцима. То само учвршћује положај одлучног и немилосрдног Гушанца и они његови противници који су веровали да је излаз у напуштању Београда ниси далеко стизали. Једном поразу тих изгнаника присуствује прота Матија и преноси део ондашњег мњења: „И то се онда говораше да је Гушанац њи’ назвао невером, кад га остављају и да је писао Карађорђу да ће они из Београда побећи... Та прилика може бити.“
Ако се може говорити о „инфлацији“ пашинског звања то се односи и на поједине врсте аката поменутих у разним приликама и под разним називима као израз покушаја Порте да Србе одврати од пута отпора. То се односи и на мисије послате устаницима по налогу Централне власти од цариградске патријаршије или влашких кнезова. Посебна је улога кнеза Константина Ипсилантија човека коме верују и Руси и Турци а који је поред тога наклоњен Србима и међу првима увидео основне тежње и снагу устаничког покрета.
По њему крајем 1804. године Срби су под оружјем, спремни за борбу, подједнако опрезни и неповерљиви према свим Турцима.
Главни наративни извор за догађаје средином 1804. па и за Црног Ђорђа јесу сећања проте Матеје. Његовим одласком у Русију пресушују и вести о Вожду. По неким сведочењима он је крајем ове године био болестан, а по другим обилазио је границу, одакле устаничкој држави прети штићеник Пазван Оглуа, Кара Фезија. По речима добро упућеног аустријског „посматрача“, својом једноставношћу и храброшћу, Вожд је постао „идол свих Срба“. Највећи део српске војске је распуштен да иде кућама и само мање снаге су остале око Београда распоређене да чувају и одржавају стање примирја. Привид мира је општи и потврђен је ондашњим сведочењима са више страна.
Београд ове године није доспео у руке устаника, што се не може ценити као њихов неуспех. Опште прилике налагале су да се одустане од његовог заузимања пошто би их и то довело у отворен сукоб са султаном, а то им није одговарало. Њихове снаге нису тада биле такве да се носе са обученом силом турске државе. Још пуне две године они ће понављати да су верни поданици султана, па и онда кад су односили сјајне победе над војскама из Цариграда против њих упућених.
Већ 1804. може да се примети да Срби нису задовољни враћањем на раније стање у којем су били после аустријско-турског рата и пре дахијског преврата. По кнезу Ипсилантију, „Достојно је дивљења што тај прост народ обуздава жестоке страсти које се обично испоље при освети угњетене и наоружане масе. Понашање Срба је вођено мудрошћу. Они су спокојни, али држе позицију законске одбране...“
Током ове прве године за неких једанаест месеци колико је протекло од првих наговештаја отпора изазваних сечом народних првака пређен је велики пут обележен успешним савлађивањем бројних тешкоћа и лутања која су их могла снаћи. Поробљени, очајањем захваћени народ без претходних припрема прво је кроз борбу постигао да се уједини у отпору и постави здраве темеље своје десетогодишње слободе.
Крају 1804. године припада и мало цењен спев земунског књиговесца Гаврила Ковачевића: „Пјесњ о случајном возмушченији в Сербији прикључившемсја“. Драгоцен је као извор о првим месецима устанка, јер преноси атмосферу оног времена и, уз то, даје из других извора непознате детаље. Дело се завршава кратким поговором, који данас из перспективе двовековног искуства делује визионарски: „Када сам ову књижицу завршио, један ми каже: „Јао, шта си то урадио; та још са Сербијом ништа није свршено - и шта још може бити!" А ја сам овако одговорио: „Још ни са једном државом ништа није свршено, и шта још од целога света може бити."
Већ септембра 1804. године Вожд је истакао своје захтеве да буде признат „Срби признају суверенитет Порте, али ће Карађорђе бити старешина ове провинције и Порта га неће моћи збацити. После његове смрти Срби ће изабрати новог старешину, а Порта се неће моћи мешати у овај извор.“ Значи поред осталог већ на самом почетку се водило рачуна о томе шта треба урадити у случају смрти Црног Ђорђа. Касније када се буде осећао далеко сигурније на свом положају у току припреме реформе државне управе Црни Ђорђе ће редовно инсистирати да је он наследни владар како би обезбедио управу државе и својим потомцима.
Крајем године, са више страна стижу скоро истоветне вести о стању код устаника: " Све је сада мирно у Србији, а по свему судећи, мир ће се продужити до краја зиме; али има основа да ће се на пролеће ратна ватра поново разбуктати између Турака и Срба ове провинције. Како је Београд још увек у рукама крџалија, устаници имају довољан разлог да поново узму оружје. Задржали су свој распоред трупа, а кантонирање појединих корпуса тако је урађено да се могу сјединити на први позив, са свом ратном спремом. ... Стање ствари које је готово исто већ годину дана, показује да је Порта употребила палијативе и полусредства за успостављање реда у Србији и да она можда није озбиљно намеравала да издејствује потпуно измирење између хришћана и Турака приморана због своје слабости да влада путем подржавања неслоге. ... Иако не признају да су јаво устали против Порте, ипак неодступно траже да у будуће не буде Турака чиновника у њиховим областима, већ да се њима остави на вољу да бирају своје управнике.“
Крајем 1804. године, београдски паша нема јасну представу и "види" и оно што не постоји. "Пошто су Срби подигли устаничку заставу, они су на чело своје војске поставили више аустријских официра, набавили су топове и муницију". Стварно стање код Срба било је много теже. Од поменутих официра устаницима је дошло само неколико људи са нижим звањима који су у Срем прешли десет година раније после ратовања 1788–91. Док Турска преувеличава улогу Аустрије сама Аустрија тако гледа на улогу Русије. Помиње се више тобожњих пошиљки руским бродовима, а говори се да Срби имају и до педесет топова.
У фебруару 1805, скупштина, вероватно одржана у Остружници, упућује молбу Бечу, одакле се очекује заступништво српских интереса у Цариграду. Поред тога, у писму се истичу заслуге трговаца Михаила Урошевића и Драгутина Милутиновића за одржавање веза између Аустрије и Србије. Поменута два трговца годинама су позната и Србима и Бечу, и зато устаници кажу да само у њих имају поверења. Ту није поменут трговац Стефан Живковић, који је тада, по Проти, заслужан за успешан пут мисије у Русију.
Почетком друге године буне живот устаника тече у ишчекивању доласка депутације из Русије. Током повратка чланова мисије кренули су различитим путевима. Теодор Филиповић (Божа Грујовић) отишао је за Карловце. Ту се срео са Митрополитом Стратимировићем. Успут му је донео значајну пошиљку раније наручених и набављених књига посредством Григорија Трлајића. Прота Матија и Јован Протић посетили су Миленка Стојковића и ту се растали. Прота је прво отишао код Јанка Катића у Рогачу а онда су заједно кренули код Црног Ђорђа у Тополу. Тако Вожд устанка није био прва личност која је сазнала о резултатима посете. Обавештен је само од Проте. О томе знамо из његових мемоара па се не може очекивати ништа конкретно јер прота остаје веран „завету ћутања“ када је реч о тим путовањима.
Скупштина у Пећанима одржана у априлу представља један од најважнијих скупова током целог устанка. Поред припреме депутације за Цариград направљен је план о деловању и чишћењу целе области од Турака. Депутацију за Цариград чине Алекса Лазаревић, свештеник из Шопића, трговац Стефан Живковић и Петар Новаковић. Овај последњи био је и члан мисије за Русију из претходне године и у међувремену није се ни враћао у земљу већ је остао у Букурешту да буде веза између Русије и устаника. Изасланство у Цариград шаље се по савету Руса и стога Новаковић у писму од осмог марта упућеном проти Матији тражи да се похита са састављањем молбе султану и о кретању депутације. Његов боравак у Букурешту није без користи. У поменутом писму говори и о новцу преко њега упућеном.
Пуномоћје за депутацију издато је првог маја у Остружници. Међу потписницима први се помињу припадници свештеничког реда (игумани, протопрезвитери, презвитери и ђакони) па онда "војноначалнци, народоначелници, кнезови и кметови"…
Фебруара месеца Митрополит Стефан Стратимировић преко пештанског пароха Георгија Миловановића набавља књиге- Библије, псалтири, часослови, мали катихизиси, граматике, буквари, молитвеници: "Ја сам намеран те књиге у Србију послати. Молио бих вас да што можете купите и повезати дате како ми по вашарџијам и послати можете".
За устанике је од посебне важности долазак у земљу Теодора Филиповића, Србина родом из Руме, професора Харковског Универзитета који се претходне године прикључио устаничкој депутацији у Русији. У земљу је дошао преко Сремских Карловаца. Ту је митрополиту Стефану Стратимировићу, као учесник разговора у руској престоници, могао дати потпуна обавештења. Тако је о томе Митрополит био упознат у истој мери колико и вођство устаника.
По доласку код устаника Филиповић користи име Божа Грујовић. Сви потоњи акти централних власти његово су дело. Тако се тек зачета устаничка држава могла похвалити да већ има код себе и универзитетског професора. Са својим ранијим познаницима расејаним од Трста до Петрограда даље путем писама одржава везе.
Божа је водио свој дневник од кога је нажалост сачувано само неколико листова где се говори о догађајима из јуна и борби око Карановца. Као белешке настале од даровитог очевица у време збивања то су текстови од непроцењивог значаја јер дају увид у свакодневни живот устаничке земље. Нестанак овог дневника без претеривања може се бар по значају за истраживаче сврстати међу највеће губитке.
У Божином опису све је у „покрету“. Вожд се креће праћен од 30 момака, који са собом носе две заставе- реч је о обичном проласку земљом на релацији Топола Остружница. Кад се приближе неком важнијем месту „Барјаке момци развијаше и пјенијем шуму испунише“. И до Порте су дошле вести како се Вожд креће са свечаном пратњом, као што чине влашки кнезови.
Људи се крећу по потреби и процени: „Пођо с Протом и с три момка из Бранковине к Тополи, к господару Ђорђу. Ноћисмо у Зеоци, чусмо ту да је Карађорђе с господаром Јанком отишао на Остружницу по џебану..." Без ове вести могло се десити да Божа и Прота продуже према планираном циљу за Тополу, а онда би почело „тражење“ по цену размимоилажења.
Божин опис устаничких застава могао би одмах бити унет у инвентар неке музејске збирке, иако није настао са тим циљем: „Преукрашен и доста скуп /барјак/ господара Јанка од зелена и црвена мола, на њему озго копље, и иконе Светог Николаја и Архангела Михаила с друге стране; а два господара Ђорђа, много сходнија данашњему вкусу: један од пола белог, пола зеленог, а други пола црвеног, пола зеленог тефета."
И Божа и Прота, захваљујући коме је Божин дневник и сачуван, помињу своја путовања између Тополе и Рогаче, села Јанка Катића по способности и деловању другог човека земље. Пут траје око шест часова а за његов опис Божа користи израз јездити што означава кретање повољно у сваком погледу - по расположењу, снази, циљу, општим приликама. Зна Божа да се одушеви лепотом предела и то одушевљење пренесе неизмењено и несмањено на будућег читаоца после два века: „Све шуме које су овуда величанствене, ливаде и пољане, влатата пшеница, измењују се, приближујући се Ђорђевој кући." |
