Небојша Озимић, нишки историчар и публициста чије је дело Милански едикт доживело треће издање, појашњава околности под којима се Константинов родни град Ниш нашао у жижи светског интересовања, а све поводом обележавања 17 векова од доношења Миланског едикта, важног датума у историји хришћанства. Поред великог броја туриста и гостију, Ниш ће у оквиру прославе 2013. посетити и поглавар Римокатоличке цркве, тако да ће до првог сусрета српског патријарха и папе доћи баш у Наисусу, који је први у мрежи тзв. Константинових градова.
Који је главни значај првог законског акта Рима, Миланског едикта потписаног 313. од стране Константина и Лицинија?
- Најзначајнија тековина другог едикта о толеранцији вера, данас познатог под називом Милански едикт, свакако је изједначавање хришћанске вере са осталим које су постојале у Римском царству. Тиме су престали прогони хришћана, започет је процес враћања заплењене имовине и створени су основни предуслови за институционализацију хришћанске цркве.
Које околности су претходиле доношењу овог законског акта старог света, коме до сада није придавано довољно пажње?
- Принцип тетрархије, који је увео Диоклецијан, био је озбиљно нарушен неколико година касније, што је узроковало нужно рашчишћавање на политичкој сцени. С једне стране, Константин је – својим ауторитетом који је уживао у војсци и енергичношћу која га је красила – постајао све већа опасност за владара Рима Максенција, и њихов сукоб је био неизбежан. Уочи битке, према Константиновом биографу Евсевију, Константин је имао визију знака данас познатог као хризмон са натписом ОВИМ ПОБЕЂУЈ, и он је овај знак ставио на штитове и шлемове своје војске. Након овога 28. октобра 312. уследила је одсудна битка код Милвијског моста, чиме је Константин постао владар Рима и читавог Запада. После одбијања да принесе крвну жртву посвећену Јупитеру било је јасно да нови владар жели прекид са дотадашњом традицијом. После договора са Ликинијем да овај буде заповедник Истока, Константин му – одмах након потписивања Миланског едикта – даје за жену сестру Констанцију. 
Треба истаћи да је Галериј 311. донео Едикт о толеранцији вера чији је један од потписника био и Константин. Само пет дана након Галеријеве смрти и обнародовања овог едикта дошло је до нових прогона, који су потпуно обустављени потписивањем Миланског едикта, у који су скоро у потпуности инкорпориране одредбе едикта из 311. године.
Може ли се одговорити на питање из којих је побуда Константин потписао Едикт? Да ли је његово опредељење за хришћанство дубоко и утемељено или је реаговао као прагматични државник коме је решење верског питања било превасходно политичко питање?
- Опште је убеђење да се ради о првобитном прагматичном ставу. Не треба сметнути с ума да је Константин у својој војсци имао велики број хришћана и да су велике житнице северне Африке и Мале Азије биле у рукама хришћана. Касније, непосредно пред Први никејски сабор (325), код Константина постаје све израженије искрено веровање у хришћанску веру. То се нарочито види из Едикта провинцијама из (324), у коме образлаже идеју о толеранцији вера и, нарочито, писма из 333. персијском владару Шапуру, које представља његово Вјерују.
Много је сукобљених мишљења историчара око питања да ли је Константин заиста био хришћански верник или не. Сматрам да је, у крајњој линији, то небитно јер је његово дело немерљиво за каснији развој Цркве. А да ли је био хришћанин, то једино Бог зна.
У Нишу, родном граду римског цара Константина, планирано је 2013. обележавање прославе 1700 година од када је хришћанство признато као религија. На који начин Србија и Ниш треба да се припреме за обележавање ове прославе, која ће, највероватније, бити централна и за остале Цркве и државе Европе?
- Припреме које су већ почеле треба да буду што опсежније и конкретније. Уколико се схвати да је ово пројекат од националног значаја и уколико држава озбиљно стане иза ових припрема, мислим да се имамо чему надати.  У Нишу је покренута изградња крста Светог цара Константина са благословом Патријарха Српског Иринеја, ускоро се спрема изградња споменика и читавог насеља око самог крста, планира се серија предавања на Универзитету и многи други културно-економски садржаји. Држава мора више да уложи у економску обнову Ниша и овог региона како бисмо у што репрезентативнијој атмосфери дочекали сам врх хришћанског света.
Годишњица најважнијег документа хришћанске цивилизације биће – осим у Нишу – обележена и у Милану, Риму, Триру и Јорку. Шта је најважније за државу и Цркву приликом прављења програма ове прославе?
- Од васељенског је значаја да представници две Цркве седну за сто и отпочну разговоре, чији исход чека сав хришћански свет. Држава свакако треба да у свему ради у координацији са Црквом пружајући целокупној манифестацији пре свега логистичку, али и сваку другу подршку.
Данас је хришћаство једна од најраспрострањенијих религија – са преко две милијарде верника. Да ли је ово уједно и прилика да доминантне хришћанске цркве буду у дијалогу око питања за која у досадашњим разговорима није било решења?
- Свакако. Цркве би требало да разговарају о свему што се тиче духовног, али и свакодневног живота њихових верника и то би требало да буде срж и полазна тачка разговора. Имајући у виду трауматично искуство иначе мултиконфесионалног Балкана, постизање трајног мира међу хришћанима и државама у којима су они доминантни део становништва било би огроман цивилизацијски корак који, сигуран сам, жељно ишчекује сав хришћански свет. |
