Stvaralačke pomisli i zla maštanja

„Sinait premudri monahe učaše, I primerom svojim učenje tvrđaše: – Bezstrastije to je zemlja obećana, Bezstrasna je duša Duhom obasjana. Bez pomisli svakih čovek onda biva Kad mu um u srcu s molitvom počiva.“ (Sv. Vladika Nikolaj, o Sv. Grigoriju Sinajskom, Ohridski Prolog za 21/8. avgust)

ASKETSKA PRAKSA
„Bez pomisli svakih čovek onda biva kad mu um u srcu s molitvom počiva.“ Ovim stihovima učeni Episkop žički – sv. Nikolaj pokazuje da prihvata stare pouke i iskustvo monaških učitelja. Ova pesma potvrđuje definiciju molitve sv. Lestvičnika: „Molitva nije ništa drugo do otuđenje od vidljivog i nevidljivog sveta.“ (Lestvica, Pouka XXVIII)
Sv. Jovan, učeći o ponašanju za vreme molitve, kaže: „Bori se da privežeš svoju misao uz reči molitve, ili bolje – da je zaključaš u njih. I ako se desi da se usled svoje detinjske slabosti tvoja misao umori i padne, uvedi je ponovo u reči molitve. Nepostojanost je svojstvena ljudskom umu. Ali, Onaj koji može sve da učvrsti, može i um naš da načini postojanim. Ako se istrajno podvizavaš, doći će k tebi Onaj koji određuje granice moru ljudskog uma, i reći će mu u molitvi tvojoj: Doći ćeš dovde, i dalje nećeš preći (Jov.38,11). Duh je nemoguće vezati. Gde je, pak, Sazdatelj duha, sve ukazuje potčinjavanje.“ (Lestvica, isto)

On još kaže: „Početak molitve sastoji se u tome da se pomisli koje pristupaju odbiju kratkim rečima istog trenutka kad se pojave.“ (Lestvica, isto)
Pravoslavna asketska praksa usmerava čoveka da na pravilan i zdrav način stremi od vidljivog ka nevidljivom. Uči ga kako da izbegne da ga ka duhovnom svetu vodi lična fantazija i isprazna mašta, te da ga vodi sâm Logos Božiji. Zbog slabosti našeg razumevanja, pobožnom čoveku je potreban veliki napor da stalno vežba svoj um da se ne udaljava (vidi: Lestvica, isto).
Pravoslavna duhovnost, mistički umerena i umnogome svedena, najviše se protivi svakom maštanju i uobražavanju. Protivi se svakoj predstavi, vizuelnoj ili zvučnoj, svakoj „iluziji“ koja se javlja kao iskušenje koje bi da ograniči Božanstvo u likove i oblike. Rezime tradicionalnog učenja istočnog podvižništva sadrži se u tome da se ne trudimo da ugledamo za vreme molitve nikakvu sliku, niti lice, bio to lik Hrista, ili anđela, ili koga drugoga. Ovo se ne protivi slikama i simvolima i pravoslavnom kultu ikone, jer ikona, upravo, čuva od uobrazilje.
MAŠTANjE I STVARALAŠTVO
Ali, ako se protivimo mašti, uobražavanju i svakoj predstavi, ako nam je svaka iluzija iskušenje, gde je onda minimum slobode u veri i pobožnosti? Nismo li onda duhovno ograničeni?
Rekli smo da se pobožni čovek čuva od toga da ga na duhovnom putu vodi lična fantazija i isprazna mašta. Sv. Lestvičnik kaže: „Odbaci brige, svuci sa sebe misli“ (Lestvica, isto) i „ne primaj nikakvu čulnu predstavu mašte za vreme molitve, da ne bi sišao s uma.“ (Lestvica, isto) Sa ovim su saglasni i mnogi drugi učitelji molitve. Ali, ako je ovo istina odakle Pravoslavnima stvaralaštvo? O čemu onda uopšte sme da razmišlja onaj ko se često moli?

Pojam mašte se može i treba malo šire posmatrati. Otac Stamatis Skliris, razdvajajući pobožne i korisne pomisli od uobrazilje, smelo ali mudro kaže: „Mašta, koju Oci često osuđuju, jeste loša kada je demonska; međutim, ona je, u suštini, dar Božiji čoveku. Bez mašte nećemo moći da doživimo niti raj, niti poslednje, eshatološko.“ Ovde pod maštom očigledno ne podrazumeva ono što gorepomenuti pisci osuđuju kao zlo.
U vezi sa gore navedenim rečima (u jasno iskazanom kontekstu) razumemo da pod maštom pisac podrazumeva pozitivne stvaralačke predstave. Ove predstave, iako su svojstvene svakoj duhovnoj i slobodnoj zdravopravoslavnoj ličnosti, pobožni ljudi ne nazivaju maštom jer, u asketskoj literaturi, pojam mašte ima sasvim određeno i nedvosmisleno negativno značenje. Govoreći o mašti, monaški tekstovi podrazumevaju nešto negativno, što je posledica gordosti.
Dakle, treba nešto reći da nedovoljno crkven čitalac ne bi pomislio da je pravoslavna duhovnost uperena protiv nauke i umetničkog stvaralaštva, a za koje je potrebno pokrenuti duhovne i intelektualne potencijale koji se u svetskoj terminologiji mogu nazivati maštom. Zato navodimo sledeću izjavu o. Stamatisa: „Ne bi trebalo da unapred osuđujemo apstraktnost i maštu kao nešto loše. Mašta, sama po sebi, nije loša. Oci Crkve osuđuju maštanje kao strast, zato što nas vodi u jedan imaginarni svet koji može, poput fatamorgane, da nas zavede i odvede sa pravog puta, od mogućnosti da vidimo pravi smisao ljudskog postojanja. Međutim, fantazija ima i jedan pozitivan aspekt. To vam je isto kao i sa željama: postoji dobra i loša želja. Sveta je želja ona koja me vodi protiv mojih sagrešenja i protiv đavola. (...) Dobra je ona fantazija koja mi pomaže da pojmim raj, koji nisam video. Drugim rečima, postoji nešto pozitivno i u apstraktnoj umetnosti i u nadrealizmu. (...) Ikona sabira u svojoj definiciji sve pozitivne aspekte apstraktne umetnosti, fantazije i nadrealizma.“ Kada se koristi pojam mašte u negativnom smislu, misli se na predstave koje ograničavaju čoveka.
SV. SAVA STUDENIČKI – SAGLEDAVANjE CARSTVA
Učeni sv. Vladika Nikolaj u Ohridskom Prologu (za 28/15. april) citira „osam glavnih predmeta sozercanja“ po sv. Grigoriju Sinajskom. Za razliku od prvih koja pripadaju prošlosti „poslednja četiri nisu još javljena i pripadaju budućnosti“. To su: „sveopšte vaskrsenje“, „strašni drugi dolazak Hristov“, „večna muka“ i „carstvo nebesko“. Ističe kako sv. Grigorije, po ličnom opitu, za onoga ko hoće da sozercava bez blagodati kaže: „zida fantazije“.
U vezi sa gorepomenutom pobožnom i zdravom težnjom čoveka da pojmi „strašni drugi dolazak Hristov“ i raj, koji nije video, jeste i poruka, tj. zapovest Svetog Save studeničkim monasima (oko 1206. godine):
„Um naš, dakle, neka bude na nebesima u gledanju na krasote rajske, na obitelji večne, na anđeoske horove, na tamošnji život, gde li su, kako li su duše pravednih ili grešnih; kako li će se javiti veliki Bog i Spas naš Isus Hristos, prema onoj prosvećenoj reči: ’Nebesa će sa hukom proći, vazdusi sažeženi razrušiće se, zemlja i što je na njoj i dela sažeći će se!’ (2. Petr. 3, 10).“
Sveti Sava, dalje, podstrekuje zdravo monaško zanimanje vezano za buduće stanje čovečanstva, tj. za „sveopšte vaskrsenje“, i kaže:
„Kakvo li će tu svaka duša savrsno telo dobiti? Kakvo li će biti saborište ono mnoštvo ljudi od Adama do skončanja? Kakvo li će biti Hristovo strašno i od sunca zračnije lice? Kakav li ćemo Njegov glas slušati, pravednicima li koje prima u Carstvo nebesko, ili grešnicima koje šalje u večnu muku?“
Na kraju završava sa željom (zapovešću) da studenički monasi ove predstave zauvek utisnu u svoj um:
„Ovo nam treba, ljubljena bratijo moja, brinuti i pomišljati, u ovom živeti, jer smo van sveta, jer život na nebesima imamo (vidi: Fil. 3, 20), ovaj život mirno provodeći, nadu imajući da ćemo buduća večna blaga steći u Hristu Isusu Gospodu našem, zastupništvom Presvete Vladičice naše Bogorodice i Dobrotvorke, i molitvama prepodobnog i blaženog oca našeg i ktitora gospodina Simeona.“
Očigledno je da sposobnost da se predstavi nevidljivo i buduće, u ovom slučaju, nije mašta, u uobičajenom otačkom rečniku.
SV. SILUAN ATONSKI – DODIRIVANjE ADÂ
Postoji i pravoslavni, asketski i stvaralački napor na držanju uma u adu, u čemu se u 20. veku istakao sveti Siluan Atonski. Njegov učenik – starac Sofronije, opisujući napore koji podvižnici radi smirenja vrše, kaže: „Ocu Siluanu, kao i drugim velikim ocima, na primer, Antoniju Velikom, Sisoju Velikom, Makariju i Pimenu Velikom, bilo je dato da za vreme svoga života stvarno doživljavaju stanje adskih muka. Ponavljanjem se ovo stanje duboko utisnulo u njihova srca, tako da su ga oni mogli, po sopstvenoj volji, ponovo izazivati u svojoj duši. Oni su se tom raspoloženju mogli vraćati posredstvom odgovarajućeg unutrašnjeg pokreta duha. Oni su to i činili kad god bi se u njihovoj duši rađala nekakva strast, a naročito ako je u pitanju bila ona najdublja i najtananija – gordost“.
Dakle reč je o sedmom „predmetu“ sozercanja sv. Grigorija Sinaita zvanom – „večna muka“.
ZLA MAŠTANjA
Dakle, pravoslavna duhovnost, se protivi svakom maštanju i uobražavanju. Onaj koji se moli ne odvaja misli od reči molitve i stalno vežba svoj um da se ne udaljava... (Lestvica, isto). Tačnije, dok odbacuje brige on svlači sa sebe misli (Lestvica, isto).
Lestvica i drugi asketski svetootački tekstovi pravoslavnog Istoka prave jasnu razliku između činjenice bogojavljenja, blistanja božanske svetlosti, i misticističko-sentimentalističke ekstaze čoveka, lišenog iskustva nestvorenog. Ekstazu, koja je sentimentalna psihološka činjenica, Lestvičnik naziva „čulnom predstavom mašte“ (Lestvica, isto). To je zamena prisustva Božijeg čovečanskim iluzijama, što je smrtna opasnost za podvižnika. Duhovni uzrok ovakve opasne ekstaze, koja otkriva da se čovek odvojio od Boga, jeste čovekova gordost. Čak i čulna radost i sladost molitve označava se kao opasnost koju su možda „spravili nadrilekari, podmukle ubice duša ljudskih“ (Lestvica, isto).
U traganjima za Božijim prisustvom, podvižnik čuva svoj um od upadanja u himeričke predstave, misli usredsređuje i štiti od rasejanosti. Sabira misli i osećanja, spoljašnja i unutrašnja, u jedinstvenom sozercanju božanstvenog.
STVARALAČKE POMISLI I ZDRAVA ESHATOLOGIJA
K. Kavarnos razlikuje neumesnu maštu od umesne koja ide uz razmišljanje, i kao primer baš navodi zamišljanje slike Strašnog suda, koja odagnava niske i nečiste misli.
Za stvaralačke pomisli pokrećemo Bogom dane duhovne i intelektualne potencijale. One su sasvim strane onome što nas vodi u jedan imaginarni svet koji može, poput fatamorgane, da nas zavede i odvede sa pravog puta. One nisu negativna fantazija. Stvaralačke, pozitivne pomisli se rađaju iz pobožnih i blagoslovenih stremljenja koja nas vode protiv sagrešenja i zla. Sv. Sava zapoveda studeničkim monasima oko 1206. godine da pojme budući Sud koji nisu videli i Carstvo Božije. Ovo umno sagledavanje ne ograničava čoveka kao što ni sv. Siluana nije ograničilo stanje doživljenih muka koje se utiskivalo u njegovo srce posredstvom odgovarajućih unutrašnjih pokreta duha. To ga je upravo i čuvalo od gordosti.
Posle svega što smo gore rekli, smemo konstatovati da je sposobnost stvaralačkih pomisli, u suštini, dar Božiji čoveku. Ovim darom se pobožan, crkven i oblagodaćen čovek čuva od najtananije strasti – gordosti, i opet, kao oblagodaćen, može da predokušava ono poslednje – eshatološko.