Новости из света књиге:
Азбучник песама Октоиха
Прибислав Симић,
Београд 2009, стр. 480.
У издању Академије за уметност и консервацију и манастира Острога, а с благословом блаженопоч. патријарха Павла и у редакцији епископа Јована (Пурића), дугогодишњи професор Богословског факултета у Београду и Факултета Св. Василија Острошког у Фочи, др Прибислав Симић објавио је капитално дело из области црквене химнографије.
Шта то значи азбучник песама у Октоиху? Аутор је минуциозно, студиозно, брижљиво поређао по азбучном реду све стихире – песме (ово је засад општи израз за многообразне богослужбене песме као што су сједални, прокимени, катавасије, канони, ирмоси, икоси, кондаци, тропари, богородични, крстобогородични, ...) навођењем њиховог препознативог почетка у неколико речи (у науци познат као „инципит“), и то на црквенословенском језику, на којем се поје у нашим црквама, будући да се октоиси (самогласници) штампају у окриљу Руске Православне Цркве. Др Симић је Азбучник саставио према Осмогласнику у издању Московске синодалне штампарије из 1893. Испод сваког почетка ситнијим словима је наведено који глас, дан у недељи, која врста богослужења, врста песме, њен број по реду и остало неопходно за оријентацију читаоца. Ради правилнијег, визуелног обавештења лица која ће хтети да набаве ову драгоцену књигу, доносимо фотоснимак једне странице.
Овако стручно обрађена и презентирана, по речима аутора, ова богослужбена књига „омогућава свима заинтересованима за црквену поезију, посебно археографима и славистима, проучаваоцима старих литургијских текстова, лакшу идентификацију неке песме или аколутије”. Уз то, на крају навода почетка богослужбене песме (инципита), знаци † (да) и – (не) показују да ли се дотична песма налази у савременим грчким богослужбеним књигама.
Колико је овај подухват стварно значајан истиче и чињеница да је др Симић, писац маестралног дела из црквене уметности за студенте богословских школа и других литургичких дела, студија, чланака, приказа, с поч. академиком Димитријем Богдановићем према програму Старословенског одбора САНУ одавно разрадио овај пројекат да би у међувремену обрадио инципите из свих богослужбених књига, а којих има више од 62.000, и које треба објавити, а то значи читав низ књига каква је ова пред нама!
Београд је одавно важио за стециште византолога (Острогорски, Оболенски, Мошин, Доброклонски, Анастасијевић, Гранић, ...), литургичара (Мирковић, Симић, патријарх Павле), пионира византологије и литургичког богословља без којих се није могло. И ово дело др Симића јасно показује да се у овим научним областима и даље не посустаје.
На овом месту треба с поносом рећи да су српски калуђери, будући свесни значаја књиге, на само 40 година после Гутенбергове Библије на латинском језику (1453/’54), у Ободу, на Цетињу, штампали 1493/’94. Осмогласник од првог до четвртог гласа, који је Свети Архијерејски Синод седамдесетих година објавио у 300 нумерисаних примерака, с обзиром на то да је пронађен само један оригинални примерак сачуван у ризници манастира Дечана.
протођакон Радомир Ракић
Епископ
Никанор Грујић
Душан Н. Петровић,
Сремски Карловци 2010,
170 стр, илустровано, 21 цм.
Појава још једног оригиналног научног рада у области историје Српске Православне Цркве мора да обрадује стручњаке и ширу читалачку публику. Књига Владика пакрачки Никанор Грујић (1810–1887) – архијереј и борац за национална права Срба у Аустро-Угарској (Сремски Карловци 2010), чији је аутор Душан Н. Петровић, представља прави допринос двестагодишњици од рођења знаменитог архијереја српске Цркве, прослављеног Срб-Милутина, песника романтичарско-националног заноса. Ова књига, свакако, најављује вишетомно предузеће високоуваженог проте и ректора Карловачке богословије, попут сличног које смо видели о патријарху Георгију Бранковићу.
У једној књизи се о Срб-Милутину не може рећи све. Никанор Грујић је био најпре архијереј, друштвено ангажовани духовни вођ свога народа, књижевник и задужбинар, затим критичар реформе српског књижевног језика. Овај владика је остао упамћен као човек високог духа, који се радом и талентом отргао од медиокритетске средине. Стекавши образовање у туђини, ставио се на расположење својој цркви и народу. Поштован више од професора и предавача „царске вјере“ из гимназије у Печују, оцењиван тамо са највишим оценама, имао је слично искуство као његов млађи савременик Никодим Милаш. Младом Шибенчанину Николи Милашу је на матурском испиту бискуп у комисији промрмљао: „Права је штета што је овај младић шизматик“, a Милутину Грујићу из Барање је бискуп печујски Игњат Сепеши признао: „Да нисте ове вере, које јесте, и од које вас не одвраћам – ја бих знао шта бих с вама учинио“. Дочекан са завишћу, али подржан од оних од којих је требало, мудрих епископа и митрополита Карловачке митрополије, Срб-Милутин је целога живота са хришћанским смирењем умео да прави разлику између „ритских жаба и планинских соколова“.
Аутор је Никанора Грујића сместио у његово време, указавши на богатство прилика које су окруживале његову личност: школовање, монашење, професура, епископство у Пакрацу, администрање Митрополијом Карловачком, одолевање либералним политичким идејама које су растакале црквено-народну аутономију Срба у Војводини и шире у тадашњој Аустро-Угарској.
Историјски фатум СПЦ, њена судбина у цивилизацијским сударима, недовољно је описивана и обрађивана, иако се чини да има довољно архивске грађе и историографских радова. У писаном и штампаном мору ипак нема довољно солидних радова. На личности епископа Никанора Грујића тај историјски фатум се најочигледније приказује. Двор пакрачке епархије, који је Никанор Грујић обновио, спржен је у грађанском рату у Хрватској 1991. године. Манастир Кувеждин, обитељ Никаноровог пострига посвећена Светом Сави Српском, сваљен је у рушевине мржњом обесних усташа 1941. године. Никанора Грујића су високо ценили савременици попут Буде Будисављевића Приједорског и Радослава Грујића, који су му посветили пригодне написе. Његова аутобиографија пример је књижевности која остаје важна, сведочећа о духу времена и живим актерима на црквено-народној позорници. У раду проте Душана Петровића објављено је много извора документарног карактера, из којих се Никанорова личност и делатност сагледава ad fontes et documenta.
Само историографија која је постављена на чврст темељ и ослоњена на сигурне ноге, помоћи ће нам да схватимо време у коме живимо – она која не подстиче фатаморгане, него расветљава заборављену фактографију. У томе су књиге трудољубивог и на прегнуће орног Душана Петровића, високоуваженог протојереја-ставрофора, професора и ректора Карловачке богословије, од велике помоћи и непроцењивог значаја. Јер, он се предао приљежном архивском раду, толико недовољно афирмисаном и примењиваном у радовима из историје СПЦ. Такође, писац ове драгоцене књиге и осталих радова из српске црквене прошлости, не дозвољава да буде обузет исцрпљујућом и стерилном полемиком, коју сусрећемо у научно-публицистичким водама, распаљиваном од покварене сујете или, још чешће, зле идеолошке мотивације.
Радован Пилиповић
(Не)жељена тематика
Лука Николић, Србијо, мајко и маћехо, Чајетина 2010.
Знаменити Милан Милићевић говори о својим искуствима при састављању Поменика знаменитих људи у српског народа. „Виђао сам потомке који плоче својих предака остављају дунђерима да их лупају и новој звонари у темеље бацају... Видео сам доста гробних крстова и у портане ограде узиданих, за прагове поваљених...“ Такво понашање Срба потврђује и књига пред нама, што представља, на неки начин, „образац“ у њиховом односу према успомени на претке. Насупрот томе стоји труд аутора који се прихватио да истражи прилике око боравка српске војске у далеком Тунису, а нарочито историјатом и стањем тамошњег српског војничког гробља. Два лична момента су погодовала томе - тежња да пронађе гроб свог деда Ђунисија и искуство стечено у наметнутом рату из последње деценије двадесетог века и другог миленијума, где је радио на челу Комисије за идентификацију погинулих при ВМА.
На велику несрећу Срба, много је међу њима оних који нису запамтили своје очеве или дедове. Познат је и феномен „празних“ годишта у ђачким клупама после рата. Није могло да прође ни без помена ђака средњошколаца, на брзину обучених и одмах послатих на прву линију да замене пале старешине. Од сто осамдесет питомаца ђачке чете преживело је само тридесет, тек сваки шести.
То је судбина малог народа, вековима жељног и жедног слободе. Велика Русија у то време није дозвољавала одлазак студената у рат, а тужна Србија шаље и своје средњошколце. У Другом рату, код Руса факултетски образовани нису били међу војницима. Језа хвата оног ко само листа књигу, кад се сусретне са десетинама страница где су спискови умрлих само у Тунису, као једном „заџепку“ у односу на главни ток догађаја. Толико је умирање међу онима који су већ преживели албанску голготу и налазе се далеко од фронта. Није тако било само у рату 1914-1918. И сто година раније, у време устанка под Црним Ђорђем, и при оскудним изворима чешће се наиђе на вест да је у кризним моментима, а било их је много, покретано све, од десет до деведесет година.
Неизбежно се намеће размишљање о смислу таквом ценом плаћене слободе, где се опстанак целог народа ризикује и доводи у „граничне ситуације“, како то антропологија увијено каже. Односно, чему слобода, ако у њој нема ко да живи? Пред оваквим списковима масовног умирања утихну сва размишљања и умовања о човеку као појединцу - цела конструкција, ма како вешто да је изведена, руши се. Личност постаје зрно песка.
Материја којом се књига бави не представља тематику која „привлачи“ читаоца. Ту је потребна додатна душевна снага, које код већине нема. Напротив, они који су свесни њеног значаја, представљају мањину. Број жртава је огроман. Многи су остали непознати. За утеху може да послужи пример Цркве, која у именик светих може да унесе само мали број оних који би требало ту да се нађу.
Не уклапа се књига у време у коме се појавила. Са њених страница провејава опијеност француским савезништвом. Човек са искуством их последњих ратова, милосрдних анђела и хуманитарних бомби, тешко тиме може да буде понесен. Ово је време опште хајке на Србе, између осталог и кроз најразличитије „ревизије“ њихове историје. Драгоцене су географске мапе са самог краја књиге - као да више говоре у „будућнсти“, ако је Срби, као прокажени народ буду уопште имали, него о прошлости.
Замишљено стање војничких гробаља могу да створе империје за своје „ветеране“, пале ко зна куда све - широм света. Није случајно да се код Срба нешто могло урадити на том плану тек од 1980. године.
Није лако наћи праву реч за оволики труд и сналажење у материји, која није ни близу основне струке аутора. Нашло се ту и грађе за теме које се од њега не би очекивале. Долази до израза контраст српског менталитета. Обично се тврди да Срби нису црквен народ, а са друге стране се истиче њихово задужбинарство, као карактерна особина истицана у свим временима и на свим просторима. У логорима међународног карактера, први су се Срби потрудили да саграде храм, бар за степен изнад општих могућности. Неколико страница у књизи је посвећено судбини хришћанских храмова и икона у Тунису. Искоришћена је прилика да буде поменут и тадашњи јеромонах Јосиф Цвијовић, потоњи митрополит Скопља и заменик патријарха током хитлеровске окупације. У свом „трагању“ за иконама из поменутих храмова, допратио их је до београдске цркве Ружице...
Живорад Јанковић |
