Надбискуп загребачки Алојзије Степинац и Митрополит скопљански Јосиф Цвијовић, два првосвештеника, били су, формално, на челу Цркава у ратним годинама 1941–1945, у времену када је Римокатоличка у Независној Држави Хрватској била државна, а Српска Православна доживљавала најтеже дане у својој историји. Служили су свом народу и својој Цркви различито се односећи према припадницима друге Цркве!
О животу и раду надбискупа Алојзија Степинца објављено је много текстова разних провенијенција које, најчешће, карактерише пристрасност без обзира на то да ли се ради о позитивној или негативној оцени. Познато је да је Ватикан покренуо процес његове беатификације, и то ће ускоро бити окончано.
О Митрополиту Јосифу Цвијовићу југословенска (комунистичка) историографија има негативне, а српска позитивне оцене, док га хрватска публицистика сврстава у раван обичних колаборатера немачког окупатора.
Допринос комплекснијој оцени ове двојице првосвештеника може дати текст са објашњењем контекста времена и прилика и приказом њихових белешки насталих у ратним годинама.
ВОЈНО-УПРАВНА ТЕРИТОРИЈА СРБИЈА И НЕЗАВИСНА
ДРЖАВА ХРВАТСКА
После краткотрајног Априлског рата 1941. и пораза Краљевине Југославије – победници су је распарчали. На једном делу њене територије проглашена је Независна Држава Хрватска, која је временом стекла међународно признање.
Немци нису обновили Србију, него су на њеној територији прогласили своју војно-окупациону власт, наметнули плаћање контрибуције, а земља која је трпела ретко виђену репресију постала је и подручје где су протерани Срби и Словенци нашли уточиште и спас.
Независна Држава Хрватска је требало да реши српски национални проблем по усташком светом тројству: један део Срба је требало побити, други протерати у Србију, а трећи прекрстити! И тај посао је рађен до средине маја 1945!
ЈОСИФ ЦВИЈОВИЋ
Митрополит скопљански Јосип Цвијовић (1878–1957) рукоположен је за свештеника 1903. Потом је завршио Кијевску духовну академију стекавши звање магистра богословља. Служио је као парохијски свештеник, наставник у богословији у Београду и монашкој школи у манастиру Раковица. Монашки чин је примио 1913. У Балканским ратовима 1912–1913. учествовао је као четник – добровољац у јединици мајора Војина Поповића (војводе Вука).
После окупације Србије од Аустро-Угарске, Немачке и Бугарске 1915, упућен је у дипломатску мисију у Италију и Русију, а 1917. је постављен за ректора богословије у Енглеској.
После завршетка Првог светског рата вратио се на ранију дужност у Богословији у Београду, а убрзо је постављен за ректора Богословије у Призрену.
За епископа битољског је изабран 19. децембра 1920, а за митрополита скопљанског 1. јануара 1932.
Априлски рат 1941. затекао је митрополита Јосифа у седишту митрополије. Из епархије је протеран 5. маја 1941. Немци су га одмах по доласку у Београд саслушавали, а нешто касније су захтевали да се обрати народу и позове га на сарадњу са окупаторским властима. Митрополит је све те захтеве одбијао тражећи да се Патријарх Гаврило, који је у међувремену ухапшен и у интернацији провео готов цео рат, ослободи интернације. Тако је Српска Православна Црква остала без свог поглавара. Проблем је разрешен 8. јуна 1941. на седници Синода, када је, између осталог, закључено да ће због тешке судбине српскога народа – а остајући у уверењу да ће Црква и даље моћи вршити своју мисију, као и да ће њена раније стечена и призната права и традиција и даље бити поштована – лојално извршавати законе и наредбе окупаторских и земаљских власти и преко својих органа утицати на потпуно одржање реда, мира и покорности.
Уместо интернираног патријарха, Синодом је требало да председава Епископ бачки Иринеј Ћирић. Како му мађарске окупационе власти нису дозвољавале да одлази у Београд, његову улогу је преузео Митрополит Јосиф, као најстарији посвећени члан.
Чланови Синода су 8. јула 1941. посетили војног команданта Србије.
Немци су крајем августа 1941. покушавали да Митрополита Јосифа приволе на сарадњу. Митрополит је 4. септембра тражио очување јединствене организације Цркве у ранијим границама, ослобађање заточеног Патријарха Гаврила, престанак страдања народа у Независној Држави Хрватској, обнављање рада богословија, сакупљање патријаршијског приреза, враћање Цркви свих заузетих или конфискованих објеката итд. Време је показало да услови нису испуњени.
АЛОЈЗИЈЕ СТЕПИНАЦ
Алојзије Степинац (1898–195), завршио је Надбискупско семениште на Каптолу.
Почетком Првог светског рата отишао је у аустроугарску војску. На почетку је похађао официрски курс и стекао звање пешадијског поручника. Као официр служио је на италијанском ратишту. Тамо је јула 1918. био заробљен, да би крајем године приступио Југословенском добровољачком корпусу, а крајем децембра је стигао у Грчку. Демобилисан је јуна 1919.
У Риму је 1924. похађао богословију, докторат из филозофије стекао је 1927, а из теологије 1931.
За свештеника је заређен 1930. За надбискупа коадјутора (са правом наследства) именован је 1934. После смрти надбискупа загребачког Антуна Бауера Степинац је заузео његово место на Каптолу.
Надбискуп Степинац је проглашење Независне Државе Хрватске 10. априла 1941. дочекао са одушевљењем. Поглавника Анту Павелића је посетио већ 16. априла. Своју прву посланицу у новој држави објавио је 28. априла. У њој је, поред осталог, свом подређеном свештенству препоручио да сарађује са новим властима.
Одлуком папе Пија XII надбискуп Степинац је именован војним викаром за хрватску војску. Сходно том постављењу, надбискуп је именовао обичне војне свештенике.
Надбискуп Степинац је био и члан Хрватског државног сабора заједно са бискупом Антуном Акшамовићем и још 10 свештеника. Касније је поглавник Павелић надбискупе Степинца и Ивана Шарића одликовао високим орденима.
ДНЕВНИЦИ
Познато је да Митрополит Јосиф није писао дневник. Иза њега је много докумената из ратних година разне врсте и вредности. Има ту копија меморандума упућених немачким окупационим властима, генералу Милану Недићу, концепата писама упућиваних разним личностима и осталог архивског материјала, што је вредно као историјски извор у састављању мозаика историје Српске Православне Цркве.
За историчаре је занимљив рукопис Нешто из мојих успомена, који је приредио јереј Велибор Џомић и који је објављен под насловом Мемоари (Светигора, Цетиње, 2006). То је писмо кћери, а садржи његов животопис.
Познато је да је надбискуп Алојзије Степинац водио дневник. Писање је започео 30. маја 1934, а завршио 13. фебруара 1945. (Постоји празнина за период од 25. септембра 1941. до 1. јануара 1943.)
Писао га је у пет свезака, на 2053 стране. Поједине делове су – са његовим допуштењем и контролом – исписивали његови секретари.
Поред белешки, има оригиналних писама и докумената појединих политичара и црквених функционера.
Познато је да су маја 1945. и почетком 1946. партизански официри запленили нешто архиве и однели је са собом како би сагледали сарадњу надбискупа и његових сарадника са усташким режимом. Понели су и дневнике, а у својим лабораторијама су све фотографисали и направили неколико десетина копија. Савезна и све републичке управе државне безбедности и комисије за верске послове добиле су свој примерак. Захваљујући томе можемо да „листамо“ белешке и прилоге, па је стога нејасно зашто је председник Хрватске Фрањо Туђман све свеске дневника својевремено поклонио Ватикану.
Листањем фотографија дневника на више места се уочава ауторово мишљење о Србима, и то у духу крајње нетолеранције. Нешто слично је и када су у питању Јевреји.
Сачувани су и преписи извештаја из 1943. папи Пију XII у којима брани усташку државну и њену политику.
Вредна је помена и препорука Анти Павелићу да се римокатоличким свештеницима додели српско-православни манастир Ораховица.
Надбискуп је писао Андрији Артуковићу, министру унутрашњих послова, и тражио да се Јевреји римокатолици заштите од прогона. У истом писму је потврдио потребу прогона Јевреје који су остали у својој вери.
Степинац је у дневник лепио писма и остали материјал који је добијао. Залепио је и неколико писама од обичних римокатолика који су тражили заштиту за поједине Србе. Нема, међутим, ниједне белешке о томе шта је даље било.
Требало би много времена да се исприча шта је све записано и залепљено.
Вредело би знати да је једна копија дневника дата Јожи Хорвату и Зденку Штамбуку за припрему књиге Документи о протународном раду и злочинима једног дијела католичког клера, објављену 1946. и, касније, још неколико пута.
Познато је да је једна копија дневника са још много другог материјала предата италијанском публицисти Карлу Фалконију (Carlo Falconi). Он је то искористио за писање књиге Ћутање Пија XII (The silence of Pius XII), објављене 1970. у Канади.
Степинчев дневник су користили, свако на свој начин, и Едмонд Парис, Марко Аурелио Ривели, Авро Манхатан и још неколицина новинара, публициста и историчара. |
