Недоумице око Иванковца

Годину дана пре Божине посете Тополи, дахија Кучук-Алија при повлачењу из Јагодине спалио је кућу Вожда, а сада она делује као мало утврђење где је смештено све оно што је за потребу једног домаћинства али и државе. „Новим шарамповом и кулама ограђен, внутри одјељена авлија и његова стара кућа, зграда и два чардака.... има две старе зграде у једној ливница олова и једна кула”. Тада је Топола административни центар земље. Божа је ту још увек гост, и тек се уклапа у текући посао писара. „Писма пишу, писана су у Петерсбург Государју и Чаторијском от мене у Цариград с која ишчу новаца”.

Божа спада у оне малобројне који говоре о себи као саговорницима Црнога Ђорђа. Остали то чине са „растојања”, по ономе што су чули преко других: „На вечери тога дана, господар Ђорђе лепо нас угости, из уста его слушах начало Востанија Сербов; пришедши к Њему Турци да га секу, као и друге, он их растера, побегне и сазове Станоја. И први дан, њи четири била су, трећи дан девет, у седми дан триста, а десети дан две хиљаде, скупило се говорећи: ‘Ако нам је по самом гинути, нека у гомили гинемо‘”. Ови редови написани су годину дана после помињаног описа митрополита Стратимировића, и представљају „средину” између онога што пише митрополит и што се налази код Тополских казивача.
Преко Боже сачуван је опис опсаде Карановца (друга половина јуна), а код Проте Матије борбе на Ужицу после пада Карановца. Тамо је са војницима и њихов вожд, а Божа помиње и остале прваке: Јанко Катић, Сима Марковић, Васа Чарапић, Станоје Главаш... Значи, ту су на окупу сви водећи људи.
Тако се збива током целог устанка. Вожд води државу иако је ретко у седишту земље, често је на ратиштима, скоро редовно тамо где је најтеже. По пословима опште природе, чим прилике попусте одлази у Тополу, касније у Београд. Тако је и сада на Карановцу: „Оде господар Ђорђе у Тополу по топ и џебану, остави заповест ...”. Захваљујући Божи, знамо да је овом приликом Вожд одсутан са фронта пет дана – од 21. до 26.јуна: „Дође Госпдар Ђорђе по великој киши и с њим један топ од 6 фунти, барјак и добоши”. Уочи празника Петровдана, постигнут је договор са Турцима, а на сам Празник: „Леп дан, јешче лепши логор, свуд ватре гореју. Удари добош на молитву, сви се скуписмо и Богу се молисмо...”. Уследио је растанак са Црним Ђорђем, а онда убрзо долази и крај сачуваног дела Божиног дневника. Утисак је да читалац последње редове – јер је овде тешко говорити о страницама – чита са већом тугом него Протине мемоаре, јер крај текста долази сувише брзо. За науку губитак Божиног дневника може да се оцени као губитак значајне битке за устанике.
Слање депутације у Цариград остало је без ефекта. Порта је већ решила да у сређивању прилика око Београда крене својим путем. Изгледа да је то устаницима остало непознато. Иначе, не би се онолико бавили око Карановца и Ужица док су са југа били скоро изненађени. По оцени султана: „Они траже, саобразно својој вери и својим верским обредима, не само да се ослободе ропскога стања... треба бунтовнике убијати, уништавати, ма где се похватали, како би се у корену могла угушити клица устанка”.
Поход Хафиса скопчан је са великим припремама. Дунавом је слао намирнице које би му биле потребне при планираном доласку у Београд. Део од тога Срби су касније затекли у Смедереву, о чему говори прота Матија. Поред тога, Хафис је околне Турке подстицао на отпор.
Прилике око боравка депутације и пашиног похда на Србију представљају својеврсну проверу извора. Члан мисије био је и трговац Стефан Живковић, пореклом из Ниша, а време почетка устанка затиче га у Земуну. Према Проти са устаницима га повезује мајор Митезер, и тако он постаје први снабдевач српске војске. Довољно га истичу и Прота и Вук Караџић. По Проти, он не само што снабдева устанике, већ је и сапутник прве делегације за Русију. Без искуства и довитљивости овог трговца депутација, по свој прилици, не би отишла далеко од леве обале Дунава.
Са друге стране, Вук истиче улогу Живковића при спремању следеће делегације за Цариград. Његово искуство било је од велике користи при састављању молбе за султана. Живео је у „дубини” турске државе и знао начин њиховог размишљања: „Турци ће тешко дати градове Србима у руке... не броје у Србији градове само оне у којима се данас живи, него и Рам и Кулич и Борач... и колико још пустих зидина у Србији има које су у Цариграду све градови записани...”.
Његово трговачко искуство је коришћено и при састављању „квите” о тршковима устаника поднетих током 1804. Главна ставка ту су издаци учињени око давања Гушанцу. Значи односе се на онај сегмент „пословања” где централна власт не може да изврши проверу. Отуда појава неких бројки које изгледају претерано велике.
Код Вука се налази казивање о одласку Живковића из Цариграда под изговором да припрема пут и олакшава остварење планова са пашом. Ти делови текста као да не потичу од опрезног и срачунатог Вука. На свом путу до земље, Живковић се среће са неколико значајних особа, и за сваког има псебну „причу”, пријатну за његово уво. Као да је реч о бајци, а не о стварности.
Међутим, главни спорни моменат представља време доласка Живковића у земљу. Да ли се то десило пре или после значајне битке на Иванковцу? Савремена наука стоји на становишту да је Живковић дошао после сукоба.
БИТКА НА ИВАНКОВЦУ
Битка на Иванковцу, као нова сјајна победа над бројнијом турском војском, и временски и по значају се налази између два догађаја од кључног значаја за устанак: између Орашца, као почетне тачке, и битке на Мишару, као највеће победе, како у устанку, тако можда и у целој српској историји.
Кад је реч о овом догађају, занимљив је начин његове интерпретације у наративним изворима. Карактерише га толики степен сличности у сведочењу какав се не виђа у другим приликама. О томе говоре Вук Караџић, Прота Матија и Анта Протић скоро на исти начин. Помиње се јака турска војска од 30 хиљада људи. Затим, ту су и везе Хафис-паше са Турцима у Смедереву, Београду, Шапцу, Ужицу, Карановцу...
Покушава се и са уношењем раздора међу српске прваке. Претходне године Бећир паша се обраћа Јакову Ненадовићу, а ове изасланик Хафиса Омер-ага при опсади Ужица преноси Проти пашину поруку и понуду да ће, уколико одврати народ од отпора, бити постављен за „обор-кнеза”. Било је то „мршаво” обећање за скоро немогућу услугу, јер је устанак толико одмакао да код већине учесника није било премишљања о повлачењу.
Поменути Омер-ага стиже у Ужице да прикупља војску са те стране, која би помогла поход главнине турских снага.
Само ту се јавља прича (и то код озбиљних савременика, као што су Прота и Вук) о хиљадама црних капица и малих бритвица које ће се поделити покореном и разоружаном народу.
Ова вест сама за себе говори о солидности Хафисових припрема у поднебљу изобиља, срачунатог на постизање великог и сигурног циља. Данашњи аутори овај део припрема изостављају, иако га потврђују три савременика устанка.
Према изворним казивањима, Срби су са више страна добро обавештени о турској припреми, што и није спорно. Три недеље пре битке, Миленко Стојковић пише: „А за Афис-пашу ако питаш, ми чујемо да он једнако купи војску и говори да хоће на наш вилајет да удари, да роби, ну и ти можеш бегу писати, нек и он знаде; а ми му нећемо с пута свртати док један очима гледамо”. Али понашање устаника као да је у извесном раскораку са вестима које су добијали.
Расипа се снага око Карановца и Ужица, а не осећа се озбиљност устаничких припрема као одговор опасности која долази с југа „по узетију Карановци оде Карађорђу да око Јагодине скупља војску да дочека Афиз-пашу...”. Кроз даљи ток догађаја Срби се понашају као да су „изненађени”.
Војска окупљена око Вожда неће узети учешће у одлучујућим моментима битке, а правог објашњења за ту појаву нема. Иванковачка победа је једна од ретких које су стечене без учешћа Црног Ђорђа. Тешко је прихватити причу да је он са својим снагама стајао на левој страни поред Мораве цео дан неактиван, док се десно од реке, на растојању мереном километрима, одвија битка.
То не личи на Црног Ђорђа. Он није каснио да стигне у прави тренутак ни онда кад су га на сасвим другом крају земље борбе спречавале да угроженима брзо дође у помоћ.
Још мање личи на Црног Ђорђа оно што се наводно десило пред вече главног дана битке. Кад се његова војска приближава Миленковом шанцу, није благовремено успостављена веза, већ ушанчени Срби помисле да се приближавају опет Турци, и ту је пало десетак устаника. По Проти је „пет пута више пало Турака јербо они споља јуришају, а Срби из шанца дочекују и Турци васдан своје и мртве и рањене односе”.
За разлику од одмереног писања о првој години устанка, Вук о 1805. (а посебно о догађајима око Иванковца) пише у сасвим другом расположењу. Као што се у понуђеним описима не препознаје Црни Ђорђе, тако се ни код Вука не осећа озбиљност.
По њему, исувише добро снабдевен паша свиме што је за војни поход потребно, па и оним што је сувишно као наводне капе и бритвице, „није смео нипошто да се упусти да иде оним путем кроз шуме и гудуре, кроз које ваља проћи, док се царским путем дође из Јагодине у Гроцку”.
БРОЈ ВОЈНИКА
Изненађује и однос каснијих аутора који се упорно залажу да што више умање број пашине војске, насупрот сложном сведочењу људи из устанка да Турци крећу са великом војском која њима обезбеђује успех као што би учинио сваки нападач. Без тога он не би ни кретао. Друкче је код браниоца. Он се у бој упушта са оним што има. Њему је бројчана слабост „оправдање” за пораз, али је зато евентуална победа славнији успех.
Иде се чак дотле у литератури да се турске снаге своде на само пет хиљада људи, односно скоро изједначују са српским, што се не може усагласити са обимом пашиних припрема и могућности. Таквом војском је претходне године располагао Бећир-паша и није ни помишљао да уђе у неки сукоб са Србима, иако је имао широка овлашћења.
Слично Вуку, и Прота је распеван: „У два месеца ми освојивши и попаливши Карановце разбивши Ужичане многобројне, разбивши силну војску Афиз-пашину, трима славним победама опојени сваки Србин и Српкиња песму пева гордо: ‘Тко у Европи јако ми Срби славии‘...”. Цела та прича искаче из „контекста” познатог и очекиваног.
Насупрот „шаблонском” приказу Иванковца код Вука, Проте Матије, Анте Протића, Сима Милутиновић даје сасвим скромнију слику. За њега је Иванковац „први важни бој”. Оно што се среће у сажетом тексту од две стране, одудара од поменутих казивача, али се при критичком ишчитавању изворних текстова лакше прихвата. До удара надмоћних Турака долази нагло. Са двадесет пута слабијим снагама одупире им се данима Миленко Стојковић из свог малог „шарамповчића”. Јунак Миленко окружен је ништа мање храбрим браниоцима. Дешава се оно што се видело десетине пута током целог устанка. У последњи час, кад су браниоци на измаку снага, стиже Црни Ђорђе са на брзину прикупљеном војском. У сусрет му кроз противнички обруч излази Петар Добрњац и подноси извештај. Нема поменутог неспоразума између две војске. Турци су принуђени на повлачење, паша се од срамоте отровао.
Тежина прилика, снага јунаштва, „блокирају” песника склоног и дужем причању. Овде он само покушава да изразима дивљења ода поштовање браниоцима. Излагање конкретних детаља изгледа му непримерено. Већ на следећим странама, где говори о борбама око Ужица, Сима је широко распричан иако је реч о догађају мањег значаја.
    НАСТАВИЋЕ СЕ...