Nedoumice oko Ivankovca

Godinu dana pre Božine posete Topoli, dahija Kučuk-Alija pri povlačenju iz Jagodine spalio je kuću Vožda, a sada ona deluje kao malo utvrđenje gde je smešteno sve ono što je za potrebu jednog domaćinstva ali i države. „Novim šarampovom i kulama ograđen, vnutri odjeljena avlija i njegova stara kuća, zgrada i dva čardaka.... ima dve stare zgrade u jednoj livnica olova i jedna kula”. Tada je Topola administrativni centar zemlje. Boža je tu još uvek gost, i tek se uklapa u tekući posao pisara. „Pisma pišu, pisana su u Petersburg Gosudarju i Čatorijskom ot mene u Carigrad s koja išču novaca”.

Boža spada u one malobrojne koji govore o sebi kao sagovornicima Crnoga Đorđa. Ostali to čine sa „rastojanja”, po onome što su čuli preko drugih: „Na večeri toga dana, gospodar Đorđe lepo nas ugosti, iz usta ego slušah načalo Vostanija Serbov; prišedši k Njemu Turci da ga seku, kao i druge, on ih rastera, pobegne i sazove Stanoja. I prvi dan, nji četiri bila su, treći dan devet, u sedmi dan trista, a deseti dan dve hiljade, skupilo se govoreći: ‘Ako nam je po samom ginuti, neka u gomili ginemo‘”. Ovi redovi napisani su godinu dana posle pominjanog opisa mitropolita Stratimirovića, i predstavljaju „sredinu” između onoga što piše mitropolit i što se nalazi kod Topolskih kazivača.
Preko Bože sačuvan je opis opsade Karanovca (druga polovina juna), a kod Prote Matije borbe na Užicu posle pada Karanovca. Tamo je sa vojnicima i njihov vožd, a Boža pominje i ostale prvake: Janko Katić, Sima Marković, Vasa Čarapić, Stanoje Glavaš... Znači, tu su na okupu svi vodeći ljudi.
Tako se zbiva tokom celog ustanka. Vožd vodi državu iako je retko u sedištu zemlje, često je na ratištima, skoro redovno tamo gde je najteže. Po poslovima opšte prirode, čim prilike popuste odlazi u Topolu, kasnije u Beograd. Tako je i sada na Karanovcu: „Ode gospodar Đorđe u Topolu po top i džebanu, ostavi zapovest ...”. Zahvaljujući Boži, znamo da je ovom prilikom Vožd odsutan sa fronta pet dana – od 21. do 26.juna: „Dođe Gospdar Đorđe po velikoj kiši i s njim jedan top od 6 funti, barjak i doboši”. Uoči praznika Petrovdana, postignut je dogovor sa Turcima, a na sam Praznik: „Lep dan, ješče lepši logor, svud vatre goreju. Udari doboš na molitvu, svi se skupismo i Bogu se molismo...”. Usledio je rastanak sa Crnim Đorđem, a onda ubrzo dolazi i kraj sačuvanog dela Božinog dnevnika. Utisak je da čitalac poslednje redove – jer je ovde teško govoriti o stranicama – čita sa većom tugom nego Protine memoare, jer kraj teksta dolazi suviše brzo. Za nauku gubitak Božinog dnevnika može da se oceni kao gubitak značajne bitke za ustanike.

Slanje deputacije u Carigrad ostalo je bez efekta. Porta je već rešila da u sređivanju prilika oko Beograda krene svojim putem. Izgleda da je to ustanicima ostalo nepoznato. Inače, ne bi se onoliko bavili oko Karanovca i Užica dok su sa juga bili skoro iznenađeni. Po oceni sultana: „Oni traže, saobrazno svojoj veri i svojim verskim obredima, ne samo da se oslobode ropskoga stanja... treba buntovnike ubijati, uništavati, ma gde se pohvatali, kako bi se u korenu mogla ugušiti klica ustanka”.
Pohod Hafisa skopčan je sa velikim pripremama. Dunavom je slao namirnice koje bi mu bile potrebne pri planiranom dolasku u Beograd. Deo od toga Srbi su kasnije zatekli u Smederevu, o čemu govori prota Matija. Pored toga, Hafis je okolne Turke podsticao na otpor.
Prilike oko boravka deputacije i pašinog pohda na Srbiju predstavljaju svojevrsnu proveru izvora. Član misije bio je i trgovac Stefan Živković, poreklom iz Niša, a vreme početka ustanka zatiče ga u Zemunu. Prema Proti sa ustanicima ga povezuje major Mitezer, i tako on postaje prvi snabdevač srpske vojske. Dovoljno ga ističu i Prota i Vuk Karadžić. Po Proti, on ne samo što snabdeva ustanike, već je i saputnik prve delegacije za Rusiju. Bez iskustva i dovitljivosti ovog trgovca deputacija, po svoj prilici, ne bi otišla daleko od leve obale Dunava.
Sa druge strane, Vuk ističe ulogu Živkovića pri spremanju sledeće delegacije za Carigrad. Njegovo iskustvo bilo je od velike koristi pri sastavljanju molbe za sultana. Živeo je u „dubini” turske države i znao način njihovog razmišljanja: „Turci će teško dati gradove Srbima u ruke... ne broje u Srbiji gradove samo one u kojima se danas živi, nego i Ram i Kulič i Borač... i koliko još pustih zidina u Srbiji ima koje su u Carigradu sve gradovi zapisani...”.
Njegovo trgovačko iskustvo je korišćeno i pri sastavljanju „kvite” o trškovima ustanika podnetih tokom 1804. Glavna stavka tu su izdaci učinjeni oko davanja Gušancu. Znači odnose se na onaj segment „poslovanja” gde centralna vlast ne može da izvrši proveru. Otuda pojava nekih brojki koje izgledaju preterano velike.
Kod Vuka se nalazi kazivanje o odlasku Živkovića iz Carigrada pod izgovorom da priprema put i olakšava ostvarenje planova sa pašom. Ti delovi teksta kao da ne potiču od opreznog i sračunatog Vuka. Na svom putu do zemlje, Živković se sreće sa nekoliko značajnih osoba, i za svakog ima psebnu „priču”, prijatnu za njegovo uvo. Kao da je reč o bajci, a ne o stvarnosti.
Međutim, glavni sporni momenat predstavlja vreme dolaska Živkovića u zemlju. Da li se to desilo pre ili posle značajne bitke na Ivankovcu? Savremena nauka stoji na stanovištu da je Živković došao posle sukoba.
BITKA NA IVANKOVCU
Bitka na Ivankovcu, kao nova sjajna pobeda nad brojnijom turskom vojskom, i vremenski i po značaju se nalazi između dva događaja od ključnog značaja za ustanak: između Orašca, kao početne tačke, i bitke na Mišaru, kao najveće pobede, kako u ustanku, tako možda i u celoj srpskoj istoriji.
Kad je reč o ovom događaju, zanimljiv je način njegove interpretacije u narativnim izvorima. Karakteriše ga toliki stepen sličnosti u svedočenju kakav se ne viđa u drugim prilikama. O tome govore Vuk Karadžić, Prota Matija i Anta Protić skoro na isti način. Pominje se jaka turska vojska od 30 hiljada ljudi. Zatim, tu su i veze Hafis-paše sa Turcima u Smederevu, Beogradu, Šapcu, Užicu, Karanovcu...
Pokušava se i sa unošenjem razdora među srpske prvake. Prethodne godine Bećir paša se obraća Jakovu Nenadoviću, a ove izaslanik Hafisa Omer-aga pri opsadi Užica prenosi Proti pašinu poruku i ponudu da će, ukoliko odvrati narod od otpora, biti postavljen za „obor-kneza”. Bilo je to „mršavo” obećanje za skoro nemoguću uslugu, jer je ustanak toliko odmakao da kod većine učesnika nije bilo premišljanja o povlačenju.
Pomenuti Omer-aga stiže u Užice da prikuplja vojsku sa te strane, koja bi pomogla pohod glavnine turskih snaga.
Samo tu se javlja priča (i to kod ozbiljnih savremenika, kao što su Prota i Vuk) o hiljadama crnih kapica i malih britvica koje će se podeliti pokorenom i razoružanom narodu.
Ova vest sama za sebe govori o solidnosti Hafisovih priprema u podneblju izobilja, sračunatog na postizanje velikog i sigurnog cilja. Današnji autori ovaj deo priprema izostavljaju, iako ga potvrđuju tri savremenika ustanka.
Prema izvornim kazivanjima, Srbi su sa više strana dobro obavešteni o turskoj pripremi, što i nije sporno. Tri nedelje pre bitke, Milenko Stojković piše: „A za Afis-pašu ako pitaš, mi čujemo da on jednako kupi vojsku i govori da hoće na naš vilajet da udari, da robi, nu i ti možeš begu pisati, nek i on znade; a mi mu nećemo s puta svrtati dok jedan očima gledamo”. Ali ponašanje ustanika kao da je u izvesnom raskoraku sa vestima koje su dobijali.
Rasipa se snaga oko Karanovca i Užica, a ne oseća se ozbiljnost ustaničkih priprema kao odgovor opasnosti koja dolazi s juga „po uzetiju Karanovci ode Karađorđu da oko Jagodine skuplja vojsku da dočeka Afiz-pašu...”. Kroz dalji tok događaja Srbi se ponašaju kao da su „iznenađeni”.
Vojska okupljena oko Vožda neće uzeti učešće u odlučujućim momentima bitke, a pravog objašnjenja za tu pojavu nema. Ivankovačka pobeda je jedna od retkih koje su stečene bez učešća Crnog Đorđa. Teško je prihvatiti priču da je on sa svojim snagama stajao na levoj strani pored Morave ceo dan neaktivan, dok se desno od reke, na rastojanju merenom kilometrima, odvija bitka.
To ne liči na Crnog Đorđa. On nije kasnio da stigne u pravi trenutak ni onda kad su ga na sasvim drugom kraju zemlje borbe sprečavale da ugroženima brzo dođe u pomoć.
Još manje liči na Crnog Đorđa ono što se navodno desilo pred veče glavnog dana bitke. Kad se njegova vojska približava Milenkovom šancu, nije blagovremeno uspostavljena veza, već ušančeni Srbi pomisle da se približavaju opet Turci, i tu je palo desetak ustanika. Po Proti je „pet puta više palo Turaka jerbo oni spolja jurišaju, a Srbi iz šanca dočekuju i Turci vasdan svoje i mrtve i ranjene odnose”.
Za razliku od odmerenog pisanja o prvoj godini ustanka, Vuk o 1805. (a posebno o događajima oko Ivankovca) piše u sasvim drugom raspoloženju. Kao što se u ponuđenim opisima ne prepoznaje Crni Đorđe, tako se ni kod Vuka ne oseća ozbiljnost.
Po njemu, isuviše dobro snabdeven paša svime što je za vojni pohod potrebno, pa i onim što je suvišno kao navodne kape i britvice, „nije smeo nipošto da se upusti da ide onim putem kroz šume i gudure, kroz koje valja proći, dok se carskim putem dođe iz Jagodine u Grocku”.
BROJ VOJNIKA
Iznenađuje i odnos kasnijih autora koji se uporno zalažu da što više umanje broj pašine vojske, nasuprot složnom svedočenju ljudi iz ustanka da Turci kreću sa velikom vojskom koja njima obezbeđuje uspeh kao što bi učinio svaki napadač. Bez toga on ne bi ni kretao. Drukče je kod branioca. On se u boj upušta sa onim što ima. Njemu je brojčana slabost „opravdanje” za poraz, ali je zato eventualna pobeda slavniji uspeh.
Ide se čak dotle u literaturi da se turske snage svode na samo pet hiljada ljudi, odnosno skoro izjednačuju sa srpskim, što se ne može usaglasiti sa obimom pašinih priprema i mogućnosti. Takvom vojskom je prethodne godine raspolagao Bećir-paša i nije ni pomišljao da uđe u neki sukob sa Srbima, iako je imao široka ovlašćenja.
Slično Vuku, i Prota je raspevan: „U dva meseca mi osvojivši i popalivši Karanovce razbivši Užičane mnogobrojne, razbivši silnu vojsku Afiz-pašinu, trima slavnim pobedama opojeni svaki Srbin i Srpkinja pesmu peva gordo: ‘Tko u Evropi jako mi Srbi slavii‘...”. Cela ta priča iskače iz „konteksta” poznatog i očekivanog.
Nasuprot „šablonskom” prikazu Ivankovca kod Vuka, Prote Matije, Ante Protića, Sima Milutinović daje sasvim skromniju sliku. Za njega je Ivankovac „prvi važni boj”. Ono što se sreće u sažetom tekstu od dve strane, odudara od pomenutih kazivača, ali se pri kritičkom iščitavanju izvornih tekstova lakše prihvata. Do udara nadmoćnih Turaka dolazi naglo. Sa dvadeset puta slabijim snagama odupire im se danima Milenko Stojković iz svog malog „šarampovčića”. Junak Milenko okružen je ništa manje hrabrim braniocima. Dešava se ono što se videlo desetine puta tokom celog ustanka. U poslednji čas, kad su branioci na izmaku snaga, stiže Crni Đorđe sa na brzinu prikupljenom vojskom. U susret mu kroz protivnički obruč izlazi Petar Dobrnjac i podnosi izveštaj. Nema pomenutog nesporazuma između dve vojske. Turci su prinuđeni na povlačenje, paša se od sramote otrovao.
Težina prilika, snaga junaštva, „blokiraju” pesnika sklonog i dužem pričanju. Ovde on samo pokušava da izrazima divljenja oda poštovanje braniocima. Izlaganje konkretnih detalja izgleda mu neprimereno. Već na sledećim stranama, gde govori o borbama oko Užica, Sima je široko raspričan iako je reč o događaju manjeg značaja.
    NASTAVIĆE SE...