Права поезија је Божји дар свету

Дамаре отаџбине, матерњег језика и православне вере најдубље је осетила у току четири месеца живота у Манастиру Враћевшници, крајем 1988. и почетком 1989. године. На том светом месту, живећи напоредо с монахињама, у конаку без огледала, умила се изнутра, ослободила новинарства, скинула с душе још неке терете, и определила се за Београд као свој град. Од 1989. живи у Београду, углавном као слободни  уметник. Почетком 2001. изабрана је за уредника Трибине Француска 7 Удружења књижевника Србије, чији је члан од 1987. године. Током 2002. године уређивала је односе са јавношћу у Гутенберговој галаксији. У 2004. години одржала је око двеста предавања о наркоманији на основу своје књиге Ђаво у праху. (Министарство вера Републике Србије, у договору са Министарством просвете, књигом Ђаво у праху започело је акцију заштите младих од болести зависности.) Последњих година Мирјана Бултовић уређује дечје стране у Источнику, листу Српске православне епархије канадске. Објавила је двадесет књига поезије и прозе.Добитник је, поред осталих, Награде Змајевих дечјих игара за изузетан стваралачки допринос савременом изразу у књижевности за децу.

Да ли је заиста „прошао век гладних читалаца“, како пишете у песми „Писци из света“, јесмо ли заиста „сити речи, презасићени,/ не памтимо ништа“, да ли је ово век неопростиве лакоће живљења?

– Ко каже да је површно живљење лако? Каткад то споља тако изгледа, али је тешко живети не крећући се ка суштини, ка смислу. Многи данас живе као да им је на улазу у живот речено: Уђи, и што боље се проведи! Такозвани успех у животу мери се бесмисленим аршинима. А штета што не постоји направа која би се, рецимо, звала душомер, за тачно мерење стања човекове душе. Онда би се могло рећи: Ово је најрадоснији човек на свету, уместо – најбогатији. То што је неко имућан, још не значи да је срећан. Важно је да човек не живи у истинској оскудици, али горња граница материјалних добара за којима је људско биће у стању да чезне – не постоји! Незајажљиви пораст прохтева указује на то да је горња граница лудило.

    Е, сад ћемо да се вратимо тој мојој песми коју сте цитирали. Збиља је прошао век гладних читалаца, и то сви знамо. Племенити пориви су се повукли у душе мањине, и тамо се чувају. Заиста смо сити речи, презасићени, не памтимо ништа и, сад следи оно најважније, завршница песме – „само трагамо за неким ко би/ био у стању нас да памти,/ да нас нежно посвуда носи/ у свом страном сећању.“ Како већина људи данас живи без спасоносног осећања Бога у себи, постаје им превише важно да се утисну у мозак и срце другог човека, макар и посвемашњег странца. Без Бога је немогуће на прави начин волети другог човека. Хајдемо нас двоје да волимо мене – вапи безмало сваки љубавни пар. Знам да постоје добри атеисти, часни, несебични, племенити, али под ударцима живота њихова доброта постаје некако огорчена. Као да су разочарани што им се добро добрим не враћа (и то овде, у долини плача!). Ипак, наука је утврдила да у трену кад човек само помисли да изврши добро дело – значајно му порасте имунитет! Ето, чудесни су путеви узвраћања добра. Није нам неопходна мапа тих путева, него вера да они постоје.

Ваше хришћанско поимање смрти, песнички уткано са оптимизмом људске ведрине, пројављује ретко виђени оптимизам човекове побожности. Ви сте песник чијим се исповедним блесковима верује. У каквом исповедном тону певате о Васкрсењу Господњем?

- Давно сам упамтила да је основни грех остати неосетљив на чињеницу Васкрсења. Бог ми је помогао да развијем ту драгоцену осетљивост. Наслов моје нове књиге песама гласи Смрт је моја кратког века, а то значи наша смрт није ништа друго до пролаз у сјај, ако тако заслужимо, ако се за живота озаримо изнутра Божјом лепотом. Лако је рећи. Треба устати кад паднеш. Моје су заслуге малене. Пријатеље молим да не призивају Божју правду, јер по правди не бисмо добро прошли. Грешни смо, и једино нас може спасити Његова неизмерна милост изазвана нашим упорним покушајима да будемо бољи.

Одакле додир вере и поезије у Вашем стваралаштву?

– Права поезија је Божји дар свету, а прави песник целим својим бићем зна на чијем је пламену своју свећу упалио. Нелагодно ми је кад кажем моје песме или моје књиге. Не стварам ја своје песме, него их произносим на овај свет. Осећам да долазе кад им је време, а моје је да препознам тај тренутак и да помогнем да изађу на светло дана чисте. Моје песништво долази из гротла мог живота у чијој основи је Творац тог малог вулкана, а вера је, Богу хвала, сасвим прожела мој живот. Зато је, на пример, и песма за децу Кокошији смисао суштински верска, већ на самом почетку:

Када кока децу пожели,

у корпу пуну јаја,

и не мисли никад може ли

издржи тако до краја.

Непомична колико треба,

будућу пилад телом греје,

рок седења добија с Неба,

где прецизно и јасно све је.

„Песма је схваћена као одломак једне јединствене велике песме коју је написао сам Господ“, каже критичар Драган Лакићевић о Вашој поезији. Има ли песник право на лично виђење, лирско разумевање вере, која је тумачење сврхе постојања?

– Свако од нас, са безбројних крајева бескраја, сведочи Господа баш из своје тачке постојања, са свог стакалцета у мозаику човечанства. У самом срцу Цркве, велики Владика Његош, испољио је, у Лучи микрокозма, величанствено лично виђење, лирско разумевање вере.

Ваше песме зраче искреношћу, читаоци кажу да су мале личне лекције из хришћанске вере. У ком тренутку сте се одважили да проговорите о личном доживљају вере?

– Чим ми је Господ веру православну спустио, кроз разум, у срце. Дуго сам патила тражећи доказе хармоније. Касније сам увидела да сам исувише загледана у „турбулентни“ делић беспрекорне, хармоничне целине. Тај делић је планета Земља. Повећала сам распон погледа. Загледала сам се и иза смрти. Схватила сам да добру у мени докази нису потребни. Расправу о Богу са пријатељем атеистом закључила сам речима:  „У реду. Само ти буди паметан и несрећан, ја ћу бити глупа и срећна.“

Уз то, неко се за мене, све време, искреном молитвом заузимао код Господа. Монахиње Враћевшнице, вероватно. Већ двадесет година као да живим под снопом светла. И кад је лако, и кад је тешко, знам – Он је ту. И у животу, и у песми.

У песми „Избављење“ исказујете суштину овог и Оног света, између којих смрт мора бити кратког века, као граница димензија коначног и бесконачног, и питате: „Знаш ли колико љубави треба да се досегне срце неба?“ Има ли одговора?

– Има. Потребно је онолико љубави колико би човеку омогућило да заувек послуша онај премудри савет: „Чини добро, и не питај коме.“

Да ли Срби осећају љубав Божију данас онако како Ви то певате: „Али, Бог је велик, и Његова сила рањеној Србији давала је крила“...?

– Српски народ је један од највећих светских доказа Бога Живога! Колико смо пута, кроз историју, учинили све да нас нестане, али није! Бог је због нечега хтео да нас очува у животу. И сада се наш народ једном својом половином устремљује на самога себе, као да се не воли и не жели себи добро. Вероватно да такав народ Бог чува са посебном пажњом. Кад би Срби осећали ту нарочиту пажњу и доброту, било би лакше и народу и Богу.)

Како српски песници данас воле Србију, колико јој треба њихове љубави? Ви кажете: „Тих пожара срца било је одвише, /кад песник ватрено отаџбини пише./ Но, убрзо клоне, остави је, оде,/ већ на загаситом почетку слободе.“

- Србију није лако волети, потребна је велика кондиција. Она не узвраћа љубав, бар не кроз режим. Духом јачи песници је дуже и дубље воле, поједини доживотно.

Како је настала песма посвећена Патријарху Павлу – „Одлазак Светог Старца“? (Прве ноћи под земљом/ у твом гробу никог/ није било.// Пре смрти никло ти је једно,/ а после смрти/ и друго крило.)

– Ја сам те прве ноћи духом сишла у тај гроб, и збиља никог није било. Ујутру сам написала песму.