Са благословом декана Православног богословског факултета Универзитета у Београду, Епископа проф. др Иринеја (Буловића), тринаесточлана делегација часописа „Логос“, предвођена доцентом др Богданом Лубардићем, у петак 23. априла 2010. године кренула је пут Косова и Метохије, носећи новчану помоћ прикупљену од продаје поменутог студентског гласила, са жељом да на Косову и Метохији, пре свега делом, аутентично осведочи присуство и највише богословске установе у Срба.
Захваљујући присуству др Лубардића, који је од недавно постављен за координатора за научни подмладак и друштвене активности на Православном богословском факултету, путовање је задобило и упечатљиво студијски карактер. Тако се путовање шумадијским пределима и Ибарском магистралом, уз пуно ведрине, претворило у неку врсту теолошко-философског симпосиона на коме се расправљало о обрасцима културе, као и о условима конституисања критичког и стваралачког теолошко-философског мишљења на српском културном подручју.
ПУТ БЕЗ ПРАТЊЕ
По доласку на Косово, у раним вечерњим сатима, без полицијске и војне пратње кренули смо пут Грачанице. Захваљујући труду оца Арона из манастира Студенице, који нас је пажљиво превозио, а такође и помоћи оца Богомира из Звечана, неометано смо се кретали косовским путевима. Пролазећи кроз Приштину, поред Косова поља и Газиместана, и поред присуства недавно подигнутих објеката такозване државе Косово, ни за тренутак нисмо осетили прекид континуитета територије Републике Србије. Осећало се српско Косово у првом сумраку што обгрљава озвездано небо, у усамљеном споменику на Газиместану који сведочи о мученичкој смрти српских витезова. Осећало се српско Косово и у громогласном певању тропара светоме Сави, којим смо ушли у Грачаницу у касним вечерњим сатима и у свеноћном цвркуту грачаничких славуја.
У Грачаници су нас братски и с пуно љубави дочекали епископи Атанасије и Теодосије. После вечере, провели смо више од сат времена у богословском разговору са владиком Атанасијем. Преноћивши у Грачаници, у суботу 24. априла, заједно са поменутим епископима, и духовенством епархије Рашко-призренске, кренули смо у село Бабин мост, недалеко од Косова Поља, одакле је српска коњица на Видовдан 1389. јуришала према Газиместану. У маленом храму овог српског села, на коме се у јарким бојама вијорила застава Републике Србије, епископи Атанасије и Теодосије служили су Свету aрхијерејску Литургију. Саслуживали су и архимандрит Тихон (Ракићевић), игуман манастира Студенице, и отац Радивој Панић, стрешина Храма Светога Саве на Врачару.
Нарочит благодатан доживљај те Литургије, на којој су присуствовали и млади и стари, употпуњавала је свест о томе да су испод олтарског престола похрањене кости видовданско-косовских мученика. А село Бабин мост и данас је у знаку крста. Опасано бетонским зидом који штити мештане од терористичких напада рафалима, за нас је представљало метафору Косова и српско-косовске историје.
После Литургије, сви смо се окупили на Трпези љубави на којој је, на позив епископа Атанасија, говорио и др Богдан Лубардић, који је, у име богословске и интелектуалне савести српског народа, у неколико дирљивих и језгровитих реченица, поручио окупљеном народу да смо дошли као своји међу своје, истакавши: „Дошли смо да вам поручимо и посведочимо: да без вас нити је било нити може бити нас!“
После ручка, делећи слаткише косовској деци које је на дар послало братство манастира Студенице, повели смо разговор са људима који су нас братски, са осмехом, надом и љубављу, срдачно дочекали – не без суза.
БОГОСЛОВСКИ СУСРЕТИ
Око поднева вратили смо се у Грачаницу, где смо неколико часова провели у разговору са епископом Атанасијем. Упечатљив део разговора представљао је дијалог између Епископа Атанасија и Богдана Лубардића о личности, значају и теологији преподобног оца Јустина Поповића. Разговор пун драгоцених података између двојице саговорника – једног у лику непосредног ученика, а другог у лику једног од наших најкомпетентнијих познавалаца философске стране духовно-теолошке мисли архимандрита Јустина Поповића.
После плодоносног разговора, на позив архимандрита Тихона, из Грачанице смо кренули пут манастира Студенице, у који смо пристигли у раним вечерњим сатима. Тамо смо, у недељу 25. априла, учествовали на евхаристијској Трпези тог древног манастира, подигнутог 1191. године. Свесни незамењиве улоге београдског Православног богословског факултета у животу како наше помесне Цркве тако и у животу православља уопште, студенички монаси на челу са архимандритом Тихоном, приредили су нашој делегацији незабораван домаћински пријем. Тога дана, око поднева, кренули смо из Студенице пут Београда.
Прошавши планину Рудник, посетили смо Тополу, значајно историјско место у подножју Опленца. Ту смо наново, у облику спонтано организованог „симпосиона“ смисла, у порти Храма пресвете Богородице који је 1811. године подигао Вожд Карађорђе, разговарали о односу теолошког, философског и идеолошког мишљења, као и о судбини културе у изванбеоградским градовима и варошима Србије.
После боравка у Тополи, у касним поподневним сатима стигли смо у Београд. Испред зграде Православног богословског факултета, одакле је потекла и у дело спроведена иницијатива Уредништва студентског часописа „Логос“, утврдили смо договор да ћемо, у складу са одговорном позицијом на којој се налазимо, надаље више пута годишње посећивати Косово и Метохију и наш животно угрожен народ.
ПОТЧИЊАВАЊЕ
На крају бисмо истакли напомену у којој се очитује „логика“ глобалистичко-постмодернистичке „концлогорологије“. Противречности постмодернистичког дискурса и пракси, наиме, крећу се између две врсте одсуства (Abwesenheit): ергоналног и парергоналног. Јак политички и институционални простор производње моћи који тежи да потчини читав земаљски простор, лишен је духовних и уметничких дела.
Међутим, јак просторни и институционални (парергонални) дискурс симулира постојање дела (ергона). Тако силиконска и холивудска култура представљају еуфемизам за тоталитарну производњу моћи.
Окупирано Косово и Метохија представљају пример парергоналног одсуства. Усред тога, а немајући адекватан институционални простор, српски народ и светиње налазе се у положају налик оном у ком се, 1917. године, у Њујоршкој галерији, нашла копија Мона Лизе, коју је Марсен Дишан окачио на зид јавног тоалета. Шта се догодило тада са Мона Лизом? Сваки посетилац тоалета доцртавао јој је понешто: бркове, дугачак нос, клемпаве уши, сасвим свеједно... Али, упркос доцртавањима и унакажавању, једина права Мона Лиза остала је, брижљиво чувана вековима, неокрњена и чиста. И заувек – две стотине година млађа од Грачанице.
студенти Православног богословског факултета УБ
Александар Гајић, Марко Делић, Марко Јефтић |
