Да постоји само време, да постоји само пролазност, све што смо ми, све што радимо, не би имало смисла. Насупрот томе, Црква сведочи један дугачији начин постојања.
Она није од овога света, али она у њему постоји, она је ту да овај свет чува и спасава, како би дар пролазног живота ушао у непролазно. Наду да је то могуће и сигуран доказ дао је Онај који је у свет дошао слободном вољом.  Он који је ван времена, ушао је у време, показао смисао постојања, објавио радосну вест о Царству Небеском, остављајући нам својим примером науку о томе, и две заповести које садрже све што нам је у љубави посведочио... Прва је да љубимо Бога свом душом својом, свом снагом својом и свом мишљу својом, а друга је да љубимо ближњег као самог себе.Прва се може чинити нешто лакшом, јер углавном од Бога нешто тражимо, молимо милост, молимо за помоћ и све друго, понекад се и захвалимо. И да не тражимо ништа, опет Га некако можемо волети, јер Он је Бог...праведан, вечан, Он је љубав и Његов одговора нама увек је - Да.
Али како да волимо ближњег као самог себе? Да ли можемо волети баш све као што воли Бог? Како да волимо неправедне, зле, непријатеље? У савременом свету, али и уопште у историји људског рода, на ближњег, тог „другог“, често се гледа као на претњу властитом постојању, као на непријатеља, некакво нужно зло које се мора подносити и кога често употребљавамо као средство за испуњење неких интереса. Као да тај „други“ није икона самог Бога, као да он, иако мање добар, мање леп, мање праведан или сиромашан није онај због кога ће се сваки од нас пројавити какав је! Тај „други“ показаће да ли смо достојни назвати се синовима Божјим и да ли ћемо дати добар плод по коме ће нас Господ препознати као своје.
Достојанство које сваки човек има пред Богом (које му је од Њега и дато), треба да буде, у основи, достојанство које ћемо неговати један према другом. Али колико достојанства има у пруженој руци која моли милост? Колико достојанства има у руци која је изнад и која даје? Зар не би требало да сви осетимо бар мало стида пред онима који немају, пред убогима и сиромашнима? Непристојно је говорити како смо сити пред онима који су гладни.
Свети Оци Цркве, од самог њеног настанка бавили су се различитим социјалним проблемима. То наравно није суштина Цркве, али је на известан начин, израз њене суштине, јер ми смо дужни љубити једни друге (Јн 15, 12) и то су јасно препознали и радили на томе Свети Оци. Навешћу два примера.
Св. Василије Велики, архиепископ Кесарије кападокијске, посебно је био посвећен добротворном раду. Осмислио је оснивање једне од најранијих хришћанских болница, која је отворена око 370. године у Кесарији, одмах после његовог избора за епископа. Доброчинство је била неодвојива димензија његове апостолске службе. Тај пожртвовани рад имао је великог одјека и утицаја и у каснијим вековима у читавом хришћанском свету. Утицао је не само на социјалну димензију хришћанског учења већ и на развој монашких правила, нпр. у правилима Св. Бенедикта у 73. глави истиче се допринос Св. Васлија Великог у том правцу.
Мада има доста примера који би се могли навести и на истоку и на западу, поменућу, нешто садржајније, још једног Св. Оца ране неподељене Цркве - Св. Јована Златоустог.
Св. Јован је дао дивне коментаре на тему харитативне делатности наше Цркве. Говорећи о расподели добара, о власништву, о онима који имају много и који немају готово ништа, о сиромашнима, напомиње да је сва земља и све што је на њој - Божје, да све то заправо није наше, да смо само корисници и све што је Он створио, створио је - за све.
Сходно његовом учењу, заправо, све што мислимо да је наше, само је једна илузија, која се пројављује у свој својој истини у последњем дану живота сваког човека, јер ништа сем његових дела, сем онога што је „дао“ није заиста његово и не може понети. Стога је битан начин како употребаљавамо оно што нам је дато, а најбољи начин да се употреби богатство јесте да њиме помогнемо другима.
Наравно, неко ће поставити питање да ли је тај „неко“ то заслужио? Да ли ће се запитати да ли је он заслужио све то што има? Управо онај који мисли да јесте, тај није заслужио.
Св. Јован Златоусти говори да се о ономе што имамо може размишљати као о „зајму“ који смо добили, тако да имамо обавезу да га добро употребимо, али и да га вратимо ономе од кога смо добили. Јер Бог нам даје материјана добра да их као дужници употребимо не само за себе (наравно и то), него и за друге којима је потребно. То је заправо функционалност богатства у социјалном смислу и у исто време његова негација, јер смисао није само у његовом чувању, постојању и увећању већ и у његовом дељењу сиромашнима и свима који немају.
Говорећи о богатима, Св. Јован Златоусти наглашава да је Бог, свакако испољио великодушност према њима, али не треба сумњати да је Он, који је Свемогућ, такође могао удовољити захтевима сиромашних и гладних. Али, све је у циљу нашег спасења. Сиромашни се спасавају трпљењем, чиме стичу благо на небу, а они који имају богатство на земљи дељењем стичу слободу пред Господом, те стога каже Св. Отац: Гледај на сиромашне као на добротворе, као на оне преко којих и ми можемо добити спасење (In Genesis homil. XXXIV 2–3 PG 53, 315).
Ова два примера Св. Отаца, само су део великог броја учитеља Цркве, који су увек истицали и указивали на важност односа према сиромашнима.
Харитативна делатност Цркве развила се од најранијих времена из хришћанског поимања гостољубља. Та филантропска димензија кроз учење и рад Св. Отаца добијала је и институционалну стварност. Трагове тога налазимо и у канонским документима Васељенских сабора, нпр. на IV Васељенском сабору помињу се клирици који се старају о незбринутима и сиротима, удовицама, као и лаицима којима је потребна помоћ.
Тачно је да се свет изменио у свом појавном облику, амбијент и начин живота битно је другачији у односу на време Св. Отаца раних векова наше Цркве. Али се суштински није изменио. Егзистенцијална питања, питања о смислу постојања, о етици остала су иста.
Шта је и ко је Бог? Шта је оно за шта вреди живети? Шта је оно за шта вреди умрети? Одговор на та питања у свим временима је исти – Љубав.
Порука Спаситеља нашег, као и једини разлог Његовог доласка међу нас јесте Љубав. Зато и Црква даје такав значај том конкретном манифестовању љубави управо у односу на ближњег. То је уједно и јединствени критеријум препознавања хришћана: По томе ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом (Јн 13, 35).
О томе колико је важан наш однос према ближњима, према том „другом“, ма ко да је он, хришћанин или не, видимо из познатог одломка Јеванђеља (Мт 25, 35–36), у речима које нам је оставио Спаситељ наш Исус Христос, које су биле и остале надахнуће Св. Оцима и свим хришћанима кроз све векове, као и данас. Говорећи, какав би требало да буде наш однос према ближњима, према гладнима, жеднима, странцима, болеснима, уопште сиромашнима на разне начине, Господ нас учи: Када учинисте једном од ове моје најмање браће, мени учинисте (Мт 25, 40), како би тиме поучени и ми били они на које ће се односити Његове речи: Ходите благословени Оца мојега, примите Царство које вам је припремљено од постања света (Мт 25, 34). НАУЧНИ СКУП У РИМУ
У организацији Заједнице Свети Еђидио из Рима, од 4. до 6. маја 2010. године одржан је скуп на тему „Сиромашни су благо Цркве“.
На позив организатора, учествовали су: представници Руске Православне Цркве Митрополит Минска и Слуцка Филарет и протојереј-ставрофор Аркадиј Шатов; затим, представници Румунске Православне Цркве (митрополити Лаурентиу и Јосиф), као и представник Српске Православне Цркве мр Зоран Недељковић, управник Библиотеке Српске Патријаршије.
У име домаћина, излагања су, имали кардинал Роже Ечегерај, бикуп Винченцо Паља, Андреа Рикарди (оснивач Заједнице Свети Еђидио) и други. |
