Појте му, Срби, песму и утројте! – речи су којима се у Славу Господа велича име Светога Саве у школама широм Србије. Међутим, из ученичких одговора на питање Ко је Свети Сава? уочљиво је да не постоји сазнање о томе да се млади Растко замонашио по Промисли Божијој, а на основу чега ће, следећи Вољу Божију, уписати име српског народа на међународну мапу 13. века. Сви народи безусловно поштују своје славне претке који су им установили државност. Зато је нужно запитати се како данас млади Срби поју Светом Сави, какав му спомен узносе, знају ли колики је његов значај за српски народ?
Ни данас у школама не учи се истина о Светом Сави као о проповеднику равном апостолима, као о изабраном правом пастиру и дародавцу велике мисли.
Као што богослужбена песма поје: Достојно те хвалимо Саво богомудри, реко учења која извиру из Бога.
И уместо да се у школама указује на живот Светог Саве коме од младости засија живот зраком врлина, ђаци уче како је млади принц Растко побегао од куће да би се замонашио. А уместо да се укаже на то како је Свети Сава свој народ уистину просветио уништивши мрачне обмане, млади Срби данас уче како је Свети Сава буквално ишао кроз српски народ и показивао људима у тринаестом веку како да направе прозоре на кући. Слава Господу те се наша деца бар сама запитају, како је могуће да стари Срби нису знали за прозоре, а подигли су толике манастире?
У школској пракси неретко изостаје методичко упутство и тумачење наставника којим би се ученици упутили на схватање метафоре народног предања, на уметнички израз талентованог појединца који је живом вером, а у складу са поетиком усменог песништва, описао захвалност народа према свом учитељу, Светом Сави, оном Светом Сави који им је, преносивши Христову реч, уздизао духовну свест и просветлио их Духом Светим. То су прозори Светог Саве. Они који су нам отворени и данас.
Изузетне заслуге Немањића, и посебно дела Светога Саве, у годинама богоборачке владавине систематски су девалвиране. Свети Сава је био сведен на лик из народних предања, а његова је личност игнорисана. Они који су конструисали југословенску реалност, видели су да Турци спаљивањем моштију нису затрли утемељитеља српског идентитета. Напротив, распалили су, и утројили љубав Срба према православљу, које им је животом сведочио Свети Сава. И Срби су тако остали Срби, нису постали Турци. А да ли су постали Југословени?
На жалост, многи Срби одрекоше се свога имена, престадоше да буду Срби. Заборавише своје деветовековно име, своју веру, културу и духовност. Заборавише ко је био Свети Сава.
Богоборачки креатори схватили су да имена Светог Саве не могу да се реше на свој начин – преко ноћи. Вечно њима недоступно. Турци му спалише мошти, а ови би спалили његову личност. Истиниту слику о њему. Затрће његову духовност, визионарски дух у Славу Господу и безграничну љубав према своме роду. И тако је Свети Сава био сведен на митско створење. Као да никада и није постојаo, већ је један од измишљених ликова из легенди. Попут каквог старог мудраца, који кад удари штапом о земљу, ту потекне извор воде. Као што Енглези из легенде о краљу Артуру имају чаробњака Мерлина, тако се о Светом Сави говорило у периоду југословенства.
ПОГРЕШНА УЧЕЊА
Тоталитарни антибожачки систем учио је и то да се у тим народним измишљеним причама о Светом Сави помиње и један, за њих исто тако измишљени, народ који себе назива Србима, а притом су ти Срби били толико неуки да је тај чаробњак Сава у 13. веку морао да их учи како да праве прозоре. Чак се и данас у школама учи да је млади Растко побегао од куће, те следи да свакако није добро бити као тај непослушни Растко, који је, по тој логици, вероватно чак и незахвалан чим је оставио све што има принц и отишао у манастир. Богоборачка пропаганда је била следећа: Свети Сава, Црква, вера и Срби, јесу плод маште. Нису стварност, не постоје.
На жалост, и данас у учионицама поткрадају се ови озбиљни педагошки пропусти. Или се Светом Сави приступа само као историјској личност. Без икаквог осврта на његов горостасни духовни портрет којим и данас и у векове сведочи живу Веру у Бога. А то је врло лако поправити, само ако о томе постоји свест, и воља. Није тешко рећи ученицима да млади Растко није побегао од куће, јер сви знамо да није добро бежати из свога дома. Па зар и његов отац, Стефан Немања, није учинио исто?
Неопходно је указати ђацима на визионарски дух Немањића, на њихову свест о томе, колико је битно имати своје име, свој народ и државу. Српска племена између тадашњих светских сила, Византије, Угарске, опстају као српска. Постају Краљевина Србија. 
Србија, данас европска држава стара је пуних девет векова. Колико данас савремених балканских држава датира из тако давне прошлости?
Деветовековна Србија била је и царевина и краљевина, жупанија и деспотовина, кнежевина, па, ето, данас и република. Прошавши кроз сва ова мање или више по српски народ добра друштвена уређења, Србија је бар чувала своје име. Све док једног дана није остала Савезна Република Југославија. Остављена и искоришћена, Србија се присећа данас свога имена, буди се, отрежњава. Дозива у колективну свест свога Светог Саву, и истину о њему, а на коју би био поносан сваки од европских народа. Зрно те истине, коју смо дужни да сведочимо будућим нараштајима, јесте то да је ондашњи принц Растко, као врло млад био просветљен Духом Светим, те схвата који му је призив од Бога послат, скида мирско бреме и постаје Сава. Монах Сава, вођен љубављу према Богу и народу своме, осваја врхунце дипломатије, и на међународној сцени 13. века остварује српску државност. Поставши први српски архиепископ, крунише брата Стефана Првовенчаног, који постаје - ни римски, нити византијски - већ српски краљ: Стефан, по Милости Божијој, вјенчани краљ и самодржац све српске и поморске земље. Мудри Стефан Немања, пошавши синовљевим стопама, одлучно пружа подршку православљу српског народа, који, утемељен у својој вери, добија и своје име.
ПОМИРИТЕЉ ЗАВАЂЕНЕ БРАЋЕ
Осим на међународној сцени, Свети Сава показао се и као изванредни дипломата и у вођењу унутрашње политике, јер преко њега и светих моштију оца им Симеона, Господ мири завађену браћу Немањиће, чиме ће браћа сложно одолети искушењу кобном по заједништво српскога народа.
А врхунац утемељења српске државности кроз духовност опевао је и народ у песми „Свети Саво“:
Није бабо расковао благо,
на наџаке ни на буздоване,
већ је бабо потрошио благо
на три славна српска намастира:
бјел Виланадар на сред Горе Свете,
Студеница на Влаху Староме
и Миљешевка на Херцеговини.
Народни певач овим стиховима пева о визионарском духу Немањића, који освојену територију неће очувати силом, колико духом, верујући у то да је српска земља тамо где српску веру сведоче споменици културе надахнути узвишеном, свенародном љубављу. Јер тамо где је народ подигао манастире Милешеву, Жичу, Студеницу, Дечане, Хопово, Грачаницу, достигнути су естетски врхунци, који увек и свагда надилазе сваку људску аргумантацију, јер кроз њихову свевремену лепоту исијава Светлост Бога Живога.
Иако је био истинска инспирација нашим знаним и незнаним песницима, о Светом Сави се не може учити само из књижевно-уметничких дела. Писци песама, романа и приповедака нису Јеванђелисти. Књижевност се тумачи, разумева и доживљава, али се никада не схвата буквално, јер је књижевно-уметнички свет фикција, а не стварност. Књижевност је стварна само као доживљај, а не као скуп информација o стварности. О Светом Сави певао је народни певач, и то је доживљај једне народне заједнице. О Светом Сави писали су Доментијан, Теодосије, о њему је певао Војислав Илић, али и Десанка Максимовић. Међутим, чиста истина о Светом Сави извире само из његових дела, показујући вјеру своју из дјела својих – како нас учи Свети апостол Јаков.
О Светом Сави истину говори то што је отечество своје просветио препородивши га Духом Светим, и што је тиме, по Вољи Божјој, изванредном дипломатијом утемељио српску духовност и државност, својом личношћу показавши српском народу онај једини пут који води у живот. |
