Велики је животни успех имати меру у свему и знати поставити себи границе у односу са другим. Тако на најбољи могући начин видимо себе и свој живот и спремни смо да остваримо добру комуникацију са свима.
Све осим овога је трагично лутање по сопственој саможивости, где нас изговарање о туђем злонамерију и злоделу само још више низводи у безнађе и бесмисао. Једноставно, треба упознати себе и осмислити свој живот добрим путем и разумним мерама. Тада свако зна да није сам и да је добро што је тако, јер тиме није угрожен него управо у томе види добре могућности које треба да реализује заједно са многим другим. Без овог знања човек се повлачи у трагичну самоћу из које повремено излази да би се сукобио са другим, имајући само једну намеру у томе, да што више присвоји за себе. Нажалост, нија мали број овако обесмишљених живота, а додатно је све још теже због тога што велики број овако самоизолованих људи мисли да је то једини могући начин њиховог постојања.
СЛОБОДА, ЗАКОНИ И ЗАПОВЕСТИ
Бог је створио човека слободним позивајући га у стваралачку креативност и животну прогресију. Неостварени човек у свом трагизму неуспешности подједнако лута и кад каже да верује или кад мисли да не верује. Ако није победио себичност, и вера и невера су му само на уснама, у срцу је он сам себи једини циљ, ту за Бога нема места без обзира што тврди да верује. Не због тога што Бог то не жели, него што човек Богу то не допушта, а Бог не жели да одузме никоме оно што му је дао, слободу. Само слобода подразумева одговорност, а не самовољу и саможивост. Због тога треба знати да је Прва Божија заповест Адаму и Еви била стваралачки подстицајна, јер представља позив човеку да препозна да је суштина и смисао слободе имати меру, а не неодговорно поступати према себи и стварима око себе. Ту није суштина у једењу и неједењу неког плода, него у односу према Творцу, творевини и себи самом. Све, осим једног, ти је дозвољено, буди толико слободан у себи и пред другим и прихвати да је мера живота стваралаштво а не истрошење, и разумећеш крајњи смисао онога што ти је речено. То се може сматрати стварном поруком Прве заповести, не забрана, не претња, него позив у стваралаштво уз један једини услов, победити саможивост и себичност.
Нажалост, човек није желео да се потруди и уђе у доброделатну динамику љубави Божије. Добро је то да Бог није одустао од човека, иако човек вековима покушава да се заклони од Бога у неку своју осаму, позивајући понекад и неке друге, али само по потреби и под притиском себичног интереса. То видимо кроз векове у скоро свим груписањима око различитих циљева и идеја где или недостаје несебични човек или има добрих људи, али им „смета“ Бог под теретом непотребног страха од већег. Све ово јасно указује на потребу постојања поретка, заповести и закона, како би се уредили сви људски односи. Само је у свему овоме проблем то што се понекад дешава да имамо „закон на закон“ где трагизам груписања кулминира осветом и прогонима неистомишљеника, што троши животну лепоту. Све док сви не дорастемо у стваралачку одговорност и не разумемо да има места за све идеје и да су неистрошиве добре могућности, борићемо се једни против других уместо да стварамо заједно.
СВАКО МОРА ДА ПОКРЕНЕ СЕБЕ
Закони су добри и заповести су потребне за напредовање у добродетељи, и треба их доживљавати као лествице којима идемо напред и ка вишем и већем. Нису то препреке које нас онемогућавају, него су путокази који нас усмеравају. Свако треба да их лично проживи и прими у себе и оствари у свом животу по мери сопствених могућности. Тада је умесно оно питање о себи и свом животу: Треба ли ми све ово? Могу ли да поделим са још неким оно што је сувишно? Или, да ли је умесно да се надам да ће тако нешто учинити и други па тако надоместити неки мој недостатак? Све ово су могућа и важна питања, потребне дилеме које покрећу добро чињење, само треба почети бавити се овим и мислено и делатно. Најпре треба победити себичност, иступити из себе и сопственог интереса и отворити се за другога и његове потребе. Не ставити у први план добре могућности за себе у односу на другога и не сводити све само на то да се покажемо као добри пред другим. Треба бити неоспорно и неинтересно добар према свима. То је могуће само онда кад је човек неоиптерећен сувишком и кад није сам себе обезвредио иметком. То стање описује апостол Павле речима: „А побожност јесте велики добитак кад смо задовољни оним што имамо“ (1.Тим.6,6). Није ни мало лако доћи до овог стања, дуг је и тесан пут којим се стиже до овога, али је могуће и оствариво све ово ако то стварно и пожелимо. Такође, то је стање које се непрестано одржава новим добрим чињењем, није нешто једнократно и окончано у моменту. То треба да траје и да се стално умножава и увећава. Свако самоистицање у овоме обезвређује и обесмишљава, чини нас неоствареним у добродетељи, остаје само лепа прича о могућем, али не и остварење у конкретном животу. Важно је знати да „бити задовољан“ значи стварати увек изнова а не бити статичан због већ учињеног. Стварати ново и тако све чинити незастаривом стварношћу, а не трошити створено и тако се предавати истрошењу. Различити су начини стварања, а најбољи је онај када несебично дајемо себе и од себе, кад смо спремни да своје поделимо са другим добрим давањем без очекивања похвале и узвраћања.
СЕБИЧНО И НЕСЕБИЧНО ДАВАЊЕ
Често човек даје другоме нешто без имало уважавања према себи и другоме. То се догађа онда кад нас обузима страх од могућности да и сами доспемо у то тешко стање немаштине, па се неумесно погађамо са Богом. То је опасно самопонижавање и обезвређивање другога, па све постаје само неко давање са страхом и презиром, без дубљег богољубља и човекољубља. Ово препознаје апостол па саветује: „Ваш сувишак нека буде за њихов недостатак“ (уп.2.Кор.8,14), али не оставља све у том почетном стању добронамерности. Покреће све у вишу и бољу стварност речима: „Нећу ваше хоћу вас“ (уп.2.Кор.12,14), чиме јасно даје до знања да је човек важнији од ствари. То никако не обесмишљава стваралаштво, само га подиже изнад лошег стања себичног стицања за себе и саможивог поседовања. Показује да је добродетељ смислена само онда кад није оптерећена гордоумљем, него је осмишљена живом љубављу. Нажалост, историја нам показује многе лоше примере, чак и онда кад човек чини добро некоме то је често оптерећено самољубивим интересом и жељом за истицањем себичног појединца. Овде не треба мислити да се заговара идеја стављања нерада и неодговорности изнад стваралачке одговорности. Напротив, заговара се стваралачка одговорност у свој њеној пуноћи, неоптерећена слабомерним разлозима себичног појединца. Ради се о указивању на потребу доброг промишљања о животу, где увек треба видети и потребу другога, и доћи у такво стање да разумемо да је наш највећи успех то да са радошћу помогнемо другоме. Та помоћ треба да буде неизнуђена и неоптерећена, несебична и са неоспорном добронамерношћу. Опасно је ако своје стваралаштво обесмислимо трошењем, заборављајући на добро давање онима којима је то потребно. Сигурно је да не постоји човек чији је једини циљ да он има све, док други не треба да има ништа. Али, нажалост све више видимо неке који се покоравају овом нагону, не желећи да стану на свом лошем путу. Од мноштва ствари не виде ни себе ни другога, сами себе су обзидали иметком. Сигурно је да су се истрошили „уживајући“ тако, али је опасно што то не виде. Није добро завидети тим људима, јер је то бесмислено и безразложно. Њима треба помоћи, али они сами треба да пожеле да изиђу из себе и врате се на пут доброг човекољубља. Заиста, највећи трагичари свих времена су они који не знају шта ће са својим иметком, МА КАКО ОВО ЧУДНО ДЕЛОВАЛО!!! Било би добро када би их неко покренуо на другачије размишљање, ослободио од великих страхова и вратио у нормалан живот. Али док он сами не пожеле то све је само лепа замисао, можда и покушај, али увек неуспешно дело. Само онда кад сами одлуче да престану да живе живот са наличја и суоче се са одговорношћу може да се све покрене напред и на боље. Јеванђеље нам открива многе такве добре примере, један од најподстицајнијих јесте пример цариника Закхеја који при сусрету са Христом одлучује и остварује следеће: половину имања даје сиромасима а четвороструко враћа оно што је од других узео (изнудио, преварио, затајио… (уп.Лк. 19,1-10). Црква је одредила да се овај јеванђелски одељак чита приликом освећивања новог дома, са јасним разлогом. Само је проблем што ми олако превиђамо поруку, одлажемо суочење са собом. Зато би било добро да свако промисли наведени догађај и осмисли своје даље поступање. Видећемо да је живот могуће учинити и бољим и лепшим, само ако ми то хоћемо. Тада ћемо видети да је много тога сувишно, а да другоме може бити од велике помоћи. Победићемо своје страхове и сумње и свако ће подићи револуцију у себи, у свом бићу, тако ћемо помоћи једни другима. Нећемо чекати да нам неко нешто нареди или изнуди од нас, почећемо да препознајемо своју богодаровану слободу. Чинићемо добро зато што хоћемо, а не што морамо и биће нам свима све много боље и бићемо сви стварно добро једни са другима и једни према другима. Неће нам бити цигла, камен, ар земље или било која друга ствар важнија од другог човека. А око нас има свега, довољно за све, само треба да будемо одговорни према животу и да знамо да је наше само оно што једни другима дамо, а не оно што се „води“ на нашем имену или конту. Тешко, заиста тешко, али је могуће, само треба бити добар, стварно добар. Чинити добро не чекајући само да нам буде добро учињено или узвраћено. Велика је то борба са самим собом, али плодови су лепи и непролазни… Покушајмо, успећемо сигурно… |
