Африка је гладна и жедна Истине Божје

Шта је црквена мисија? Колико је уопште мисија саставни део Православља? Навикли смо да на улици видимо само секташе који прилазе људима и започињу разговор. Треба ли Православље да буде ограничено само на храм?

Отац Пантелејмон је старешина храма Светог Апосотола Томе у Јоханесбургу, у Јужној Африци. Православље је до сада објавило више текстова о активностима српске православне парохије у Африци на чијем челу се налази отац Пантелејмон. На питање да ли је могуће православно мисионарење и у даликим земљама, старешина српске цркве у Јоханесбургу одговара:
– Мислим да је мисионарење управо саставни и органски део Православља и да постоје две врсте мисионарења. Једна, када се мисионари у својој средини, својој свакодневици и међу својим народом, а друга, на коју се чешће мисли када се каже „мисија“, која се односи на мисионарење у страним земљама међу туђим народима, уз неизоставну свест да је први предуслов за мисионарење лични труд у духовном животу и поправљању самог себе уз Божју помоћ. Они који се труде у вери и поправљању самих себе и имају благослов Цркве, црквених власти и духовника (било међу свештенством, монаштвом или мирјанима), они мисионаре и проповедају и у храму и ван храма и, рекао бих, нема места ни прилике где не мисионаре својим добрим примером, јаком вером и љубављу према Богу и ближњима. То би требало да је императив за све.  
По чему се разликује православна од, на пример, протестантске мисије? Неко би рекао да обе сведоче о Христy?
 – Моје искуство овде у Африци је да је главна разлика у томе што се протестантска и остале мисије заснивају највише на хуманитарном раду (који није без резултата када се има у виду сиромаштво, тешки услови живота и животни стандард локалних афричких заједница), а православна мисија се заснива заиста примарно на проповедању речи Божје и упознавању чланова афричких заједница са вером, љубављу Божјом, откривењима и истинама Православне Цркве и учењима Цркве о вечном животу, светим Тајнама, суду Божјем, митарствима, нашој грешности, искупитељском делу Господа нашег и Спаситеља Исуса Христа, обећањима будућих добара… Једном ми се догодило да сам желео да новокрштеним члановима локалне афричке заједнице обезбедим превоз до наше цркве, јер нису могли то сами да обезбеде, али сам добио савет од оца Стивена (који је надлежан за мисију у нашој Митрополији) и упућена ми је молба да не чиним то, већ да треба сами да зажеле и да се потруде да дођу. Наравно, то није правило, и с времена на време и ми, по могућностима, помажемо материјално једно православно сиротиште и школу, али сам навео овај пример да бих приближно представио приступ православног свештенства изузетно важном делу мисионарења овде, у Африци. Жеља је да људи приступају православном Хришћанству искрено и без неких световних интереса. На тај начин ће новокрштени бити одлучни и истрајни и нећемо имати ситуације (које су овде честе) да људи сваких неколико месеци прелазе из једне вере у другу.
Многи мисију виде само као спољашње дело. Колико је битно и „унутрашње делање“? Како да човек своју реч снабде снагом?
– Већ сам поменуо своје убеђење да је за мисију најважнији лични труд у вери и поправљање самога себе уз Божју помоћ. Када се онај који мисионари, труди у молитви, посту, ревности за богослужења и сваком добром делу, и када се труди у љубави према Богу и ближњима на делу, тада Господ даје снагу и силу речима таквог мисионара. Такође, истински и искрени осећај сопствене недостојности и грешности и труд на том путу, даје човеку духовну снагу, разборитост и смиреноумље који су неопходни свима нама, а нарочито онима који имају благослов за мисионарење.
Како мисионар да направи равнотежу између спољашњег и унутрашњег? О. Давид Сисојев је говорио о искушењу да људи који почну да мисионаре, знају да запоставе црквени живот – одлазак недељом у храм, на пример?
– Једноставно је неопходна свест и осећање да без унутрашњег вођења духовног живота и труда у том делу, и труда у стицању унутрашњих и спољашњих врлина уз Божју помоћ, не само да мисионарење неће уродити плодом, него ће бити и опасно, јер непријатељ нашег спасења не дрема, већ само гледа како ће кога да упропасти. Опасност је да се западне у гордост, сујету, умишљеност, осуђивање, свађалачки дух и пуно других духовно штетних навика и осећања, а крајње опасности су, претпостављам, лењост, непослушност Цркви и прелест (самообмана). Сигурност и безбедност мисионару управо доносе врлине супротне наведеним гресима, а то су: свест о својој грешности и недостојности, послушност Цркви, свакодневно поправљање самог себе, смирено мишљење о самом себи (смиреноумље), труд у сваком духовном и добром делу. /.../
Ако одсуствује мисионарска школа, како да се организују људи који би желели да мисионаре? Колико је у свему битна лична иницијатива? Је ли то дозвољено?
– Лична иницијатива је изузетно важна, и чврсто верујем да ће увек бити дозвољена и подржана када су намере искрене и благословене, дакле када је она од Бога и по Богу. Потребно је да се људи саветују са духовником, да се организују самоиницијативно (са благословом надлежног епископа, који би унапред био упознат преко духовника са намерама, планом и програмом), да се организује семинар са адекватним предавачима, саставе циљеви, план, програм и начин рада и функционисања, редовно одржавају састанци, подносе извештаји, дискутује о новим предлозима и идејама… Из личног искуства сматрам да је лакше тако нешто организовати у Србији него где ми живимо и где се води потпуно „западни“ начин живота у коме људи немају пуно времена ни за ужу породицу, а да не помињемо друго. Ипак, са добром вољом и искреним залагањем, свугде је могуће допринети. На моју иницијативу, и уз подршку неколико свештеника и ђакона, овде у Јоханесбургу смо недавно одржали састанак на коме смо разматрали начине да унапредимо мисионарски рад у нашој митрополији, који је мало утихнуо у последњих годину дана. Разговарали смо о конкретним стварима и саставили предлог за нашег митрополита Серафима. Надамо се да ће, ако не све, а оно бар нешто од наших најискренијих и добронамерних предлога бити усвојено, и да ће наш митрополит нас подржати, као и до сада што нам је пружао подршку у складу са својим могућностима и по свом расуђивању, проценивши шта је добро и корисно и шта ће помоћи да се унапреди мисионарски рад у нашој митрополији.
Где стећи искуство за мисионарење? Чиме почети?
– То је Божје, и мислим да човек не треба то добро дело пуно да планира, него ако добије призив за тако нешто и благослов у зависности од потреба и могућности. Богу Једином је познато, и Он припрема своје слуге на разне начине, људима непознате, а Њему Једином познате, за то богоугодно дело. У свакоме од нас узраста духовни човек у зависности од личног труда у духовном животу. Наравно да нема ништа лоше у томе да монах, свештеник или верник зажели и заволи то дело, и чак на неки начин да изучава то поље духовног живота и духовних активности. Али, у исто време се усуђујем да кажем да је потребно и да се на неки начин смирено препуштамо вољи Божјој, никако неком пасивношћу, већ напротив, активним трудом у вери.
Какав приступ човек треба да има са људима? Како да зна када и који да примени? Када бити директан, макар и било неприметно за саговорника? Колико је страх од одбијања човека од вере приметан? Где је граница у благости и попуштању у односима?
– То су све веома осетљиве и суптилне духовне теме. Свети отац Јустин Поповић је говорио да свакој људској души треба приступати веома опрезно и пажљиво, такорећи на голубијим ногама. Ја сам далеко од достојности и способности да о томе говорим. Једино верујем у молитве Господу да нас научи и дарује нам расуђивање у односу са ближњима. Расуђивање је велики дар Божји, и само светитељи Божји су се удостојавали тог дара. И ми, грешни, можемо добити понеку мрвицу (или колико нам је потребно и колико можемо да примимо) тог великог дара Божјег, у зависности од нашег искреног труда у вери, живота у Цркви, односа према ближњима, чињења добрих дела, одрицања од своје себичности, гордости и сујете, удаљавања од греха и порока…
Колико је познавање грчког језика битно? У књигама које описују сусрете и полемику православних мисионара са инославнима и секташима, често се доводи у питање правилан превод одређеног стиха на грчком језику? На пример, у полемици са Јеховиним сведоком како му показати да је превод „Новог Света“ лажан, ако не знате грчки?
– Претпостављам да мисионару само може бити од непроцењиве помоћи познавање што више страних језика. Наравно и старих језика – библијских (грчког, јеврејског…), али и што више других страних језика. Ово вероватно има много већи значај уколико се мисионари у страним земљама, међу страним народима. Мени изузетно пуно значи познавање енглеског језика (иако скромно), али и то је од непроцењивог значаја у држави и на континенту на коме живим.
Како превазићи схватање, присутно у српском народу, да си, чим си Србин, аутоматски православан? Или, ако си Албанац – да си муслиман; Хрват – да си римокатолик? Да Православље није само скуп неразумљивих ритуала – паљење свећа, слама за Божић, туцање јаја за Васкрс? Да није само скуп „треба се, мора се, ваља се ...” Да је православна вера јединствено средство које нас води спасењу тј. вечној заједници са Живим Богом?
– Превазићи га отвореношћу за истину и одбацивањем предрасуда. Потребна је спремност на жртву свештенства, сведочење својим примером и неуморна проповед, не инертност, незаинтересованост, лажна сентименталност, страх за овоземаљски живот и добра која су нам потребна за наше породице. И никако се унапред не предавати (што видим као проблем у нашој дијаспори). Господ неће оставити никога од нас ако се искрено трудимо, верујемо и поштено и честито радимо свој свети и узвишени посао. Члановима српске заједнице је потребно да откључају закључана врата своје душе и допусте Светлости божанској да уђе. Тада ће мрак неверја, бесмисла и атеизма нестати. Потребно је искрено зажелети да топлина љубави Божје и смисла животног загреје срце и душу. Да се одбаце предрасуде које су нам наметнули лажни усрећитељи и лажни ослободиоци 1945. године. А ако неко и даље (по својој слободној вољи, од Бога датој) нема потребу за животним смислом и својим Творцем и Спаситељем, онда бар да не омета друге и не товари на себе још већи грех и проклетство. Нажалост, ово говорим, јер знам колико је у дијаспори велики проблем што се, у разним заблудама, поједини људи, лишени страха Божјег, не устручавају да устану и на свештенике, и да друге хушкају против свештенства. То доноси огромну штету свакоме ко тако ради.
Како Африканци регују на Благу Вест о Христу? Како реагују на Православље?
– Африканци су као и сви други људи на свим осталим континентима, а што је карактеристично за савремени и модерни начин живота, гладни и жедни истине, правде, смисла и Речи Божје. Слични су изазови и слична искушења као и било где другде. Примамљивост лажних задовољстава и уживања, недостатак љубави и смисла, а на овом континенту нарочито сиромаштво, висока стопа криминала, и болест модерног доба, СИДА, која се на овом континенту брзо шири и поприма размере епидемије, услед неупућености, недовољног образовања и неморалног начина живота, лишеног породичних вредности и верности. У целокупној таквој атмосфери, Блага Вест Јеванђељска је насушно потребна, и једина која може решити нагомилане проблеме у друштву, и опасности које прете да погоршају квалитет живота у будућности. Господ је једини прави и истински Исцељитељ људских душа. Православље је само по себи специфично као непромењива, чиста, изворна хришћанска вера и верни чувар Речи Божје и апостолских предања, а у свакодневици се препознаје лако по ненаметљивости, благости, светости и дубокој толеранцији сваке личности и слободне воље сваког човека. Људи све више то препознају (нарочито упоређујући са другим хришћанским и нехришћанским конфесијама), и у томе видим будућност Православља и на афричком континенту.
Из писама оца Серафима Роуза види се да је врло похвално говорио и писао о православним хришћанима Африке – о њиховој једноставности, смирености, трпљењу, о њиховом поштовању јерархије – свему ономе што недостаје овде. Можете ли да нам кажете пар речи о нашој браћи по вери?
– Из личног искуства, само могу ја, недостојни, да се потпуно сложим са запажањима великог оца Серафима Роуза. Потпуно је тачно (да ли због тешких услова живота, или из других разлога, Бог зна) да су локални Африканци већином заиста простодушни, срдачни, искрени, смирени, трпељиви, са пуно поштовања не само према црквеној јерархији, већ и према свим људима. Знају да се радују малим животним стварима и да са мало буду задовољни и срећни, што мислим да изузетно помаже сваком човеку који усвоји такав приступ животу. И мислим да од њих локални бели људи имају пуно тога да науче у вези са свакодневним приступом животу. Тачно је да Африканци имају и лоших особина, као што је лењост (коју многи повезују са лепом климом, воћем и поврћем које рађа на све стране више пута у години, и афричком културом) и живот „од данас до сутра“, без велике жеље за напредовањем и стварањем. Ипак, рекао бих да су по отворености, искрености, срдачности, емоцијама и друштвеном животу, Африканци пуно ближи нама Србима, него што је то „западни“ бели човек, који се налази у искушењима себичности, лицемерја, егоизма и хедонизма. Лично бих волео да локални Африканци-староседеоци поприме од белих људи добре особине, а да никада не поприме оне лоше особине, и да и ми, Срби, од свих попримимо добре особине које нам недостају, а да сачувамо наше врлине које имамо и да их понудимо онима који их немају. У сваком случају, управо због свих сличности које повезују православне народе са афричким староседеоцима, постоји велика перспектива за православну веру у Африци, и треба да се молимо Господу да локални Африканци све више откривају чистоту Православне вере и приступају јој искрено, отвореног срца и душе.
Која су њихова искушења? Можемо ли ми некако да помогнемо одавде?
– Треба се молити Господу за Цркву у Африци и народ у Африци, а ако неки имају и друге конкретне прилике да помогну, не треба да пропусте да помогну на било који могући начин Православну Цркву и мисију у Африци. Реч Божја и наука Божја у будућности само може донети мир, радост и љубав на афрички континент и међу све народе који живе у Африци. Због тога мислим да све владе афричких држава и владе свих држава на свету, ако желе лепшу и светлију будућност својим земљама и народима, треба на све могуће начине да подржавају Цркву, мисију Цркве и веронауку у школама (ово исто важи и за све родитеље – а нема родитеља који не жели свом детету само истинску срећу и истинско добро). Господ једини може донети спасење, хармонију, смисао и истинску срећу на сваки континент и међу све народе. Господ Бог нам је дао свима слободну вољу, и од нас ће једино зависити како и да ли ћемо је употребити на своју корист, или, не дао Бог, на своју штету.