Afrika je gladna i žedna Istine Božje

Šta je crkvena misija? Koliko je uopšte misija sastavni deo Pravoslavlja? Navikli smo da na ulici vidimo samo sektaše koji prilaze ljudima i započinju razgovor. Treba li Pravoslavlje da bude ograničeno samo na hram?

Otac Pantelejmon je starešina hrama Svetog Aposotola Tome u Johanesburgu, u Južnoj Africi. Pravoslavlje je do sada objavilo više tekstova o aktivnostima srpske pravoslavne parohije u Africi na čijem čelu se nalazi otac Pantelejmon. Na pitanje da li je moguće pravoslavno misionarenje i u dalikim zemljama, starešina srpske crkve u Johanesburgu odgovara:
– Mislim da je misionarenje upravo sastavni i organski deo Pravoslavlja i da postoje dve vrste misionarenja.
Jedna, kada se misionari u svojoj sredini, svojoj svakodnevici i među svojim narodom, a druga, na koju se češće misli kada se kaže „misija“, koja se odnosi na misionarenje u stranim zemljama među tuđim narodima, uz neizostavnu svest da je prvi preduslov za misionarenje lični trud u duhovnom životu i popravljanju samog sebe uz Božju pomoć. Oni koji se trude u veri i popravljanju samih sebe i imaju blagoslov Crkve, crkvenih vlasti i duhovnika (bilo među sveštenstvom, monaštvom ili mirjanima), oni misionare i propovedaju i u hramu i van hrama i, rekao bih, nema mesta ni prilike gde ne misionare svojim dobrim primerom, jakom verom i ljubavlju prema Bogu i bližnjima. To bi trebalo da je imperativ za sve.  
Po čemu se razlikuje pravoslavna od, na primer, protestantske misije? Neko bi rekao da obe svedoče o Hristy?
 – Moje iskustvo ovde u Africi je da je glavna razlika u tome što se protestantska i ostale misije zasnivaju najviše na humanitarnom radu (koji nije bez rezultata kada se ima u vidu siromaštvo, teški uslovi života i životni standard lokalnih afričkih zajednica), a pravoslavna misija se zasniva zaista primarno na propovedanju reči Božje i upoznavanju članova afričkih zajednica sa verom, ljubavlju Božjom, otkrivenjima i istinama Pravoslavne Crkve i učenjima Crkve o večnom životu, svetim Tajnama, sudu Božjem, mitarstvima, našoj grešnosti, iskupiteljskom delu Gospoda našeg i Spasitelja Isusa Hrista, obećanjima budućih dobara… Jednom mi se dogodilo da sam želeo da novokrštenim članovima lokalne afričke zajednice obezbedim prevoz do naše crkve, jer nisu mogli to sami da obezbede, ali sam dobio savet od oca Stivena (koji je nadležan za misiju u našoj Mitropoliji) i upućena mi je molba da ne činim to, već da treba sami da zažele i da se potrude da dođu. Naravno, to nije pravilo, i s vremena na vreme i mi, po mogućnostima, pomažemo materijalno jedno pravoslavno sirotište i školu, ali sam naveo ovaj primer da bih približno predstavio pristup pravoslavnog sveštenstva izuzetno važnom delu misionarenja ovde, u Africi. Želja je da ljudi pristupaju pravoslavnom Hrišćanstvu iskreno i bez nekih svetovnih interesa. Na taj način će novokršteni biti odlučni i istrajni i nećemo imati situacije (koje su ovde česte) da ljudi svakih nekoliko meseci prelaze iz jedne vere u drugu.
Mnogi misiju vide samo kao spoljašnje delo. Koliko je bitno i „unutrašnje delanje“? Kako da čovek svoju reč snabde snagom?
– Već sam pomenuo svoje ubeđenje da je za misiju najvažniji lični trud u veri i popravljanje samoga sebe uz Božju pomoć. Kada se onaj koji misionari, trudi u molitvi, postu, revnosti za bogosluženja i svakom dobrom delu, i kada se trudi u ljubavi prema Bogu i bližnjima na delu, tada Gospod daje snagu i silu rečima takvog misionara. Takođe, istinski i iskreni osećaj sopstvene nedostojnosti i grešnosti i trud na tom putu, daje čoveku duhovnu snagu, razboritost i smirenoumlje koji su neophodni svima nama, a naročito onima koji imaju blagoslov za misionarenje.
Kako misionar da napravi ravnotežu između spoljašnjeg i unutrašnjeg? O. David Sisojev je govorio o iskušenju da ljudi koji počnu da misionare, znaju da zapostave crkveni život – odlazak nedeljom u hram, na primer?
– Jednostavno je neophodna svest i osećanje da bez unutrašnjeg vođenja duhovnog života i truda u tom delu, i truda u sticanju unutrašnjih i spoljašnjih vrlina uz Božju pomoć, ne samo da misionarenje neće uroditi plodom, nego će biti i opasno, jer neprijatelj našeg spasenja ne drema, već samo gleda kako će koga da upropasti. Opasnost je da se zapadne u gordost, sujetu, umišljenost, osuđivanje, svađalački duh i puno drugih duhovno štetnih navika i osećanja, a krajnje opasnosti su, pretpostavljam, lenjost, neposlušnost Crkvi i prelest (samoobmana). Sigurnost i bezbednost misionaru upravo donose vrline suprotne navedenim gresima, a to su: svest o svojoj grešnosti i nedostojnosti, poslušnost Crkvi, svakodnevno popravljanje samog sebe, smireno mišljenje o samom sebi (smirenoumlje), trud u svakom duhovnom i dobrom delu. /.../
Ako odsustvuje misionarska škola, kako da se organizuju ljudi koji bi želeli da misionare? Koliko je u svemu bitna lična inicijativa? Je li to dozvoljeno?
– Lična inicijativa je izuzetno važna, i čvrsto verujem da će uvek biti dozvoljena i podržana kada su namere iskrene i blagoslovene, dakle kada je ona od Boga i po Bogu. Potrebno je da se ljudi savetuju sa duhovnikom, da se organizuju samoinicijativno (sa blagoslovom nadležnog episkopa, koji bi unapred bio upoznat preko duhovnika sa namerama, planom i programom), da se organizuje seminar sa adekvatnim predavačima, sastave ciljevi, plan, program i način rada i funkcionisanja, redovno održavaju sastanci, podnose izveštaji, diskutuje o novim predlozima i idejama… Iz ličnog iskustva smatram da je lakše tako nešto organizovati u Srbiji nego gde mi živimo i gde se vodi potpuno „zapadni“ način života u kome ljudi nemaju puno vremena ni za užu porodicu, a da ne pominjemo drugo. Ipak, sa dobrom voljom i iskrenim zalaganjem, svugde je moguće doprineti. Na moju inicijativu, i uz podršku nekoliko sveštenika i đakona, ovde u Johanesburgu smo nedavno održali sastanak na kome smo razmatrali načine da unapredimo misionarski rad u našoj mitropoliji, koji je malo utihnuo u poslednjih godinu dana. Razgovarali smo o konkretnim stvarima i sastavili predlog za našeg mitropolita Serafima. Nadamo se da će, ako ne sve, a ono bar nešto od naših najiskrenijih i dobronamernih predloga biti usvojeno, i da će naš mitropolit nas podržati, kao i do sada što nam je pružao podršku u skladu sa svojim mogućnostima i po svom rasuđivanju, procenivši šta je dobro i korisno i šta će pomoći da se unapredi misionarski rad u našoj mitropoliji.
Gde steći iskustvo za misionarenje? Čime početi?
– To je Božje, i mislim da čovek ne treba to dobro delo puno da planira, nego ako dobije priziv za tako nešto i blagoslov u zavisnosti od potreba i mogućnosti. Bogu Jedinom je poznato, i On priprema svoje sluge na razne načine, ljudima nepoznate, a Njemu Jedinom poznate, za to bogougodno delo. U svakome od nas uzrasta duhovni čovek u zavisnosti od ličnog truda u duhovnom životu. Naravno da nema ništa loše u tome da monah, sveštenik ili vernik zaželi i zavoli to delo, i čak na neki način da izučava to polje duhovnog života i duhovnih aktivnosti. Ali, u isto vreme se usuđujem da kažem da je potrebno i da se na neki način smireno prepuštamo volji Božjoj, nikako nekom pasivnošću, već naprotiv, aktivnim trudom u veri.
Kakav pristup čovek treba da ima sa ljudima? Kako da zna kada i koji da primeni? Kada biti direktan, makar i bilo neprimetno za sagovornika? Koliko je strah od odbijanja čoveka od vere primetan? Gde je granica u blagosti i popuštanju u odnosima?
– To su sve veoma osetljive i suptilne duhovne teme. Sveti otac Justin Popović je govorio da svakoj ljudskoj duši treba pristupati veoma oprezno i pažljivo, takoreći na golubijim nogama. Ja sam daleko od dostojnosti i sposobnosti da o tome govorim. Jedino verujem u molitve Gospodu da nas nauči i daruje nam rasuđivanje u odnosu sa bližnjima. Rasuđivanje je veliki dar Božji, i samo svetitelji Božji su se udostojavali tog dara. I mi, grešni, možemo dobiti poneku mrvicu (ili koliko nam je potrebno i koliko možemo da primimo) tog velikog dara Božjeg, u zavisnosti od našeg iskrenog truda u veri, života u Crkvi, odnosa prema bližnjima, činjenja dobrih dela, odricanja od svoje sebičnosti, gordosti i sujete, udaljavanja od greha i poroka…
Koliko je poznavanje grčkog jezika bitno? U knjigama koje opisuju susrete i polemiku pravoslavnih misionara sa inoslavnima i sektašima, često se dovodi u pitanje pravilan prevod određenog stiha na grčkom jeziku? Na primer, u polemici sa Jehovinim svedokom kako mu pokazati da je prevod „Novog Sveta“ lažan, ako ne znate grčki?
– Pretpostavljam da misionaru samo može biti od neprocenjive pomoći poznavanje što više stranih jezika. Naravno i starih jezika – biblijskih (grčkog, jevrejskog…), ali i što više drugih stranih jezika. Ovo verovatno ima mnogo veći značaj ukoliko se misionari u stranim zemljama, među stranim narodima. Meni izuzetno puno znači poznavanje engleskog jezika (iako skromno), ali i to je od neprocenjivog značaja u državi i na kontinentu na kome živim.
Kako prevazići shvatanje, prisutno u srpskom narodu, da si, čim si Srbin, automatski pravoslavan? Ili, ako si Albanac – da si musliman; Hrvat – da si rimokatolik? Da Pravoslavlje nije samo skup nerazumljivih rituala – paljenje sveća, slama za Božić, tucanje jaja za Vaskrs? Da nije samo skup „treba se, mora se, valja se ...” Da je pravoslavna vera jedinstveno sredstvo koje nas vodi spasenju tj. večnoj zajednici sa Živim Bogom?
– Prevazići ga otvorenošću za istinu i odbacivanjem predrasuda. Potrebna je spremnost na žrtvu sveštenstva, svedočenje svojim primerom i neumorna propoved, ne inertnost, nezainteresovanost, lažna sentimentalnost, strah za ovozemaljski život i dobra koja su nam potrebna za naše porodice. I nikako se unapred ne predavati (što vidim kao problem u našoj dijaspori). Gospod neće ostaviti nikoga od nas ako se iskreno trudimo, verujemo i pošteno i čestito radimo svoj sveti i uzvišeni posao. Članovima srpske zajednice je potrebno da otključaju zaključana vrata svoje duše i dopuste Svetlosti božanskoj da uđe. Tada će mrak neverja, besmisla i ateizma nestati. Potrebno je iskreno zaželeti da toplina ljubavi Božje i smisla životnog zagreje srce i dušu. Da se odbace predrasude koje su nam nametnuli lažni usrećitelji i lažni oslobodioci 1945. godine. A ako neko i dalje (po svojoj slobodnoj volji, od Boga datoj) nema potrebu za životnim smislom i svojim Tvorcem i Spasiteljem, onda bar da ne ometa druge i ne tovari na sebe još veći greh i prokletstvo. Nažalost, ovo govorim, jer znam koliko je u dijaspori veliki problem što se, u raznim zabludama, pojedini ljudi, lišeni straha Božjeg, ne ustručavaju da ustanu i na sveštenike, i da druge huškaju protiv sveštenstva. To donosi ogromnu štetu svakome ko tako radi.
Kako Afrikanci reguju na Blagu Vest o Hristu? Kako reaguju na Pravoslavlje?
– Afrikanci su kao i svi drugi ljudi na svim ostalim kontinentima, a što je karakteristično za savremeni i moderni način života, gladni i žedni istine, pravde, smisla i Reči Božje. Slični su izazovi i slična iskušenja kao i bilo gde drugde. Primamljivost lažnih zadovoljstava i uživanja, nedostatak ljubavi i smisla, a na ovom kontinentu naročito siromaštvo, visoka stopa kriminala, i bolest modernog doba, SIDA, koja se na ovom kontinentu brzo širi i poprima razmere epidemije, usled neupućenosti, nedovoljnog obrazovanja i nemoralnog načina života, lišenog porodičnih vrednosti i vernosti. U celokupnoj takvoj atmosferi, Blaga Vest Jevanđeljska je nasušno potrebna, i jedina koja može rešiti nagomilane probleme u društvu, i opasnosti koje prete da pogoršaju kvalitet života u budućnosti. Gospod je jedini pravi i istinski Isceljitelj ljudskih duša. Pravoslavlje je samo po sebi specifično kao nepromenjiva, čista, izvorna hrišćanska vera i verni čuvar Reči Božje i apostolskih predanja, a u svakodnevici se prepoznaje lako po nenametljivosti, blagosti, svetosti i dubokoj toleranciji svake ličnosti i slobodne volje svakog čoveka. Ljudi sve više to prepoznaju (naročito upoređujući sa drugim hrišćanskim i nehrišćanskim konfesijama), i u tome vidim budućnost Pravoslavlja i na afričkom kontinentu.
Iz pisama oca Serafima Rouza vidi se da je vrlo pohvalno govorio i pisao o pravoslavnim hrišćanima Afrike – o njihovoj jednostavnosti, smirenosti, trpljenju, o njihovom poštovanju jerarhije – svemu onome što nedostaje ovde. Možete li da nam kažete par reči o našoj braći po veri?
– Iz ličnog iskustva, samo mogu ja, nedostojni, da se potpuno složim sa zapažanjima velikog oca Serafima Rouza. Potpuno je tačno (da li zbog teških uslova života, ili iz drugih razloga, Bog zna) da su lokalni Afrikanci većinom zaista prostodušni, srdačni, iskreni, smireni, trpeljivi, sa puno poštovanja ne samo prema crkvenoj jerarhiji, već i prema svim ljudima. Znaju da se raduju malim životnim stvarima i da sa malo budu zadovoljni i srećni, što mislim da izuzetno pomaže svakom čoveku koji usvoji takav pristup životu. I mislim da od njih lokalni beli ljudi imaju puno toga da nauče u vezi sa svakodnevnim pristupom životu.
Tačno je da Afrikanci imaju i loših osobina, kao što je lenjost (koju mnogi povezuju sa lepom klimom, voćem i povrćem koje rađa na sve strane više puta u godini, i afričkom kulturom) i život „od danas do sutra“, bez velike želje za napredovanjem i stvaranjem. Ipak, rekao bih da su po otvorenosti, iskrenosti, srdačnosti, emocijama i društvenom životu, Afrikanci puno bliži nama Srbima, nego što je to „zapadni“ beli čovek, koji se nalazi u iskušenjima sebičnosti, licemerja, egoizma i hedonizma. Lično bih voleo da lokalni Afrikanci-starosedeoci poprime od belih ljudi dobre osobine, a da nikada ne poprime one loše osobine, i da i mi, Srbi, od svih poprimimo dobre osobine koje nam nedostaju, a da sačuvamo naše vrline koje imamo i da ih ponudimo onima koji ih nemaju. U svakom slučaju, upravo zbog svih sličnosti koje povezuju pravoslavne narode sa afričkim starosedeocima, postoji velika perspektiva za pravoslavnu veru u Africi, i treba da se molimo Gospodu da lokalni Afrikanci sve više otkrivaju čistotu Pravoslavne vere i pristupaju joj iskreno, otvorenog srca i duše.
Koja su njihova iskušenja? Možemo li mi nekako da pomognemo odavde?
– Treba se moliti Gospodu za Crkvu u Africi i narod u Africi, a ako neki imaju i druge konkretne prilike da pomognu, ne treba da propuste da pomognu na bilo koji mogući način Pravoslavnu Crkvu i misiju u Africi. Reč Božja i nauka Božja u budućnosti samo može doneti mir, radost i ljubav na afrički kontinent i među sve narode koji žive u Africi. Zbog toga mislim da sve vlade afričkih država i vlade svih država na svetu, ako žele lepšu i svetliju budućnost svojim zemljama i narodima, treba na sve moguće načine da podržavaju Crkvu, misiju Crkve i veronauku u školama (ovo isto važi i za sve roditelje – a nema roditelja koji ne želi svom detetu samo istinsku sreću i istinsko dobro). Gospod jedini može doneti spasenje, harmoniju, smisao i istinsku sreću na svaki kontinent i među sve narode. Gospod Bog nam je dao svima slobodnu volju, i od nas će jedino zavisiti kako i da li ćemo je upotrebiti na svoju korist, ili, ne dao Bog, na svoju štetu.