„Барем три господара ближња...”

У лето 1805. године важни догађаји се вежу за празнике. Пад Карановца је о Петровдану, сређивање прилика око Ужица је о Илиндану, победа на Иванковцу стечена је на Преображење, а оснивање прве устаничке владе везује се за Успење Богородице (Велика Госпоjина).

О оснивању Правитељствујушчег Совјета највише се сазнаје од проте Матије као најзаслужнијег човека за његов настанак, и потом првог председника те владе. Цело протино излагање о догађајима 1805. подређено је томе циљу. По њему борбе за Карановац, Ужице и сукоб на Иванковцу представљају догађаје једнаке важности. Док борбе за Карановац и Ужице добијају описе од очевидаца – Божа Грујовић и прота Матија – о Иванковцу сви говоре са „растојања”.
Док се на Иванковцу радило о бити или не бити српске државе, у Бранковини се спокојно врши припрема за оснивачку скупштину, што се уклапа у контекст „неозбиљног” и недореченог понашања свих у односу на текућу турску опасност.
Божа Грујовић, као светски човек, свестан je околности у којима се земља налази, и задовољан је малим: „барем три господара ближња да дођу и овај совет у име народа да отворе”. За ту прилику саставио је „Слово” које није сачувано у целини: „Првиј дакле господар и судија у вилајету јест закон. Он да заповеда господарима војводама, Совјету, свјашченству, владикама и свакоме малому и великому. Он ће нас бранити и слободу и вољност сачувати”.
 Иако је Прота оснивању устаничке владе посветио посебан спис, ту није много више речено од онога што је већ изнео у својим сећањима. Прота говори само понешто из прве године постојања и рада Совјета, односно до времена кад је место председника напустио да би отишао на бојиште. Испоставило се да је тај одлазак био трајан.
ВУКОВ СПИС
Вук Караџић, пред сам крај живота, и скоро кад нико више од учесника није жив, саставља свој спис о Совјету, чији поднаслов већ говори у којом правцу ће тећи казивање: „Отимање ондашњијех великаша око власти”. У први план су дошли раздори и сукоби који су преувеличани и пренаглашени. Свега од онога што је ту речено било је, али не са оним замахом како о томе Вук прича. Суштина односа Вожда и Совјета сажета је код њега у једној реченици: „Совјет се није смео Кара-Ђорђију супротит ни у чему а Кара-Ђорђије је могао Совјету заповедати”.
Вуков спис је уједно и сажета историја српске државе тог времена. Стога се од њега много очекивало, и број претплатника био је велики – испоставило се да је прилично дужи од самог дела. Отуда је незадовољство било опште. „Надали смо се да ће се тамо открити неке нове истине, да ће се објаснити тајна свеза међу догађајима, па и онима који су свагда жалосне последице имали”. Вуков спис морао је бити онако интониран јер се појављује у време повратка династије Обреновића на власт. Са државног врха стизала је препорука чиновницима да се претплате, и отуда онако велик број од 1850 претплатника само из Кнежевине Србије.
 „Вуков спис ‘Правитељствујушчиј Совјет‘ највише је крив што су почеци Совјета свуда нетачно и непотпуно приказани. Његово је излагање лепо и живо, али није тачно и историја Совјета мора се што пре ревидирати” (Н. Радојчић).
Према замисли Ненадовића, оснивачка скупштина Совјета, требало је да се одржи у манастиру Боговађи, уз архијерејско помазање Црног Ђорђа као владара. О току тих припрема говори једино прота Матија. Упоредо са тиме, по налогу самог Вожда теку припреме за скупштину у селу Борку. О њима прота не зна ништа, нити о томе постоје други извори, што је још један показатељ колико су знања савременика оскудна: „док пред мрак дође татарин, донесе нам од Карађорђа писмо, да он у Боговађу не може доћи, но да је он наредио да буде скупштина у Борку код кнеза Симине куће, но ми тамо да идемо”.
Није овај обрт могао учеснике оставити равнодушним, ако не због другог, оно из пуке радозналости. Своја размишљања тим поводом прота ставља у „заграду”: „Тога узрока нисмо дознали, зашто нам не дође, може бити није хтео себе понизити на наш позив, но он хоће, како и гди он рекне”. И где он рекне. Вожд је имао мало времена за припрему, али је то изведено успешно: „Дођемо у Борак, а тамо све готово за Скупштину”.
По вољи Вожда, манастир Вољавча биће прво седиште тек формиране владе, иако није био погодно место за смештај такве установе. За кратко време Совјет ће променити три мест,а да би од Вољавче, преко манастира Боговађе, пред крај године већ доспео у Смедерево.
Занимљив је однос проте Матије и Вука у приступу 1805. години. Колико се слажу око описа три главна боја тога лета, толико се разилазе у обради настанка Совјета. Вук се позива на тобожње протине речи, али после Протине смрти. И по сведочењу Вука, између њих двојице већ током живота није било слагања о неким Вуковим описима.
ПРЕДСЕДАТЕЉ ВЕРХОВНИ СОВЈЕТА НАРОДНОГ
Значајем се истиче одлука Совјета донета 4. октобра у Боговађи: „први Господар Георгиј Петрович изабран да будет председатељ верховни Совјета народног. Други да что Совјет соврши да Господар Георгиј потверди” .
Још из времена пре Иванковца, Вожда је са Турцима у Смедереву имао заплетене рачуне кад су они у дослуху са Хафисом покушали побуну. Стога он каже „град је царски, али у њему разбојници живе”. „И што нам пишете ради Смедерева да на њега не ударамо, и ми не би нипошто ради били с никим кавгу имати нити на ког ударати, а особито да на царев град ударимо... Истина да је царски град, али су у њему лопови који не препознају ни Бога а камоли честитога цара; да су они поштени, Турци не би у вилајету буну подизали, но на веру убише једног мог главног старешину и с њим друге буљубаше”.
Прота Матија на ово додаје и ток мисли Црног Ђорђа коме је побуна Турака дала одрешене руке. „Колико је жалио Ђушу више се обрадовао и веселио што су Смедеревци веру и примирје преступили и повод дали да и’ тући може”.
У тако „тесно” време између битке на Иванковцу (6. август) и оснивања Правитељствујушчег совјета (15. август) тешко се уклапа писмо које садржи поруке митрополита Стратимировића устаницима. Није сачуван изворни текст, већ концепт у тешком стању и, да невоља буде већа, убрзо по објављивању и он је изгубљен. Садржина је значајна и привлачи пажњу свих потоњих аутора. Тешкоће се јављају и око датовања и утврђивања састављача писма. Веровало се да оно потиче од Доситеја Обрадовића и да је настало 1806. да би се касније стало на становиште да је од митрополита и да припада 1805. години. Значајан је оптимизам који из њега провејава.
Формално писмо је, изгледа, упућено Ненадовићима, али се може оценити као својеврсни програм за целу државу. Садржи низ предлога о унутрашњем уређењу и односу према спољнем свету. Нарочита пажња је посвећена Црном Ђорђу као „средоточију устаничке власти”: „Будите сви у слоги и почитујте и слушајте и зашчишчавајте Вашего поглавара перваго господара Георгија Петровича, средоточије ваше власти; у њему ви само да сте члени, а он глава. Они нарочито који су у општем правленији, нека знаду лепим начином Геогрија предсретати, његову љутину својом кротостију умекшавати...”.
УЛОГА СВЕШТЕНСТВА
Митрополит саветује да свештенство буде даље од ратовања: „Није добро да свјашченство и калуђери оружје носе, у бој иду, церкве и молебствија оставе и приме се званија које није њиово; но, свајшченици нека се держе Бога, Церкве, нека уче народ, нека церкве воздвизавају, школе заводе и народ ободравају...”. Овај савет унеколико је и усвојен. Улога свештенства кроз Устанак је осетно мања, него током Аустријско-турског рата (1788-1791). Затим, у самој буни присуство свештеника у првим редовима је видније једино у почетној години, а потом, стварањем државе, оно се све више враћа свом основном послу. Није могао ни сам митрополит остати по страни од војничког заната. Саветује да се постепено набављају пушке са бајонетима и уводи „егзерцир по европејском”.
Победа на Иванковцу није у довољној мери искоришћена, пошто до сукоба долази близу границе београдског и лесковачког пашалука. Турци се повлаче према Параћину, а то је већ ван београдске области, и Вожд зауставља напредовање своје војске, јер се Срби још увек заклањају за тврдњу да су само против насиља, не и против државе.
Савременици примећују оживљавање верског живота средином 1805. године кроз градњу нових храмова и постављање звона. Тако свештеник из Вреоца писмом од 12. августа моли митрополита за „један освјашчени антиминс да нама обдарите... како смо церкву направили наново, па без антиминса освјашченога несмемо преслужити”. Преко Лазара Арсенијевића Баталаке сазнајемо оцену Проте Матије, изречену независно од његових мемоара о 1805. години: „Још никаква стална изгледа нисмо имали шта ће од свега нашега уздигнућа бити, јер су Турци не само свуд око нас, но и међу нама, а и Русија којој смо се обратили све нам је једнако совјетовала да се султану с молбом обраћамо”.
ГОДИНА 1805.
Година 1805. остаје незапажена – као време „малог домета” – пошто је обележена само победом на Иванковцу. Налази се између 1804. као године почетка устанка, и 1806. времена тешких искушења и блиставих успеха.
Често се истиче и одлука Совјета да преузме све скеле под своју непосредну управу и не даје их под закуп локалним кнезовима. То се сазнаје из писма упућеног 15. децембра „бинбаши” Петру Добрњцу. По Вуку, та намера Совјета није могла да се оствари, већ су скеле и даље даване у закуп.
Крај 1805. дочекан је са великом дозом страха, пошто до устаника стижу вести о великим војним припремама Турске: „ово сад није шала, већ се је ево цар расудио – а ви сами знате да ми против цара и нисмо, и не можемо по слабости силе радити”. У првој половини децембра одржана је скупштина у Смедереву.
Трећа година устанка почиње у знаку одсуства смисла за реалност. Није од тога изузет ни промишљени Вук. Свој концепт текста о 1806. години је насловио: „Трећа година војевања на дахије”. У ову годину се улазило са помешаним осећањима – оправданог страха од турске надмоћи, и оптимизма „без покрића”. Ово друго расположење је преовладало. „Да нам се допусти преко наше границе да прелазимо, боље је да ми Турке у њиној земљи разбијемо, него да и’ дочекамо на нас, и да смо имали допуштење досад бисмо били (далеко)...”. Помињу се и многи неки добровољци „из Влашке и Турске, али су без оружја и без трошка”.
Устаницима стижу упозорења о турским припремама, и зато се почетком 1806. г. одржава Скупштина у Остружници, где је донета одлука о слању молбе на три двора – бечки, руски и турски. У Беч су кренули после сусрета са Црним Ђорђем у Остружници. Одговарајући акти су настали 11. и 12. јануара 1806. Пуномоћје за депутацију је потписао Церни Георгије Петровић „у име целе сербијанске нације” као „врховни командант у Сербији”. На молби упућеној султану поред познатих имена – Прота Матија, Сима Марковић, Лука Лазаревић, Миленко Стојковић, Вујица Вулићевић у другом делу списка срећу се имена на која се ретко наилази, и убрзо потом ишчезавају, као Стефан кнез од Пазара, Јевто кнез јагодински, Алекса Кућић кнез ужички, Лазар Мутавшевић кнез драгачевски, Новак кнез соколски.
 НАСТАВИЋЕ СЕ...