„Barem tri gospodara bližnja...”

U leto 1805. godine važni događaji se vežu za praznike. Pad Karanovca je o Petrovdanu, sređivanje prilika oko Užica je o Ilindanu, pobeda na Ivankovcu stečena je na Preobraženje, a osnivanje prve ustaničke vlade vezuje se za Uspenje Bogorodice (Velika Gospojina).

O osnivanju Praviteljstvujuščeg Sovjeta najviše se saznaje od prote Matije kao najzaslužnijeg čoveka za njegov nastanak, i potom prvog predsednika te vlade. Celo protino izlaganje o događajima 1805. podređeno je tome cilju. Po njemu borbe za Karanovac, Užice i sukob na Ivankovcu predstavljaju događaje jednake važnosti. Dok borbe za Karanovac i Užice dobijaju opise od očevidaca – Boža Grujović i prota Matija – o Ivankovcu svi govore sa „rastojanja”.
Dok se na Ivankovcu radilo o biti ili ne biti srpske države, u Brankovini se spokojno vrši priprema za osnivačku skupštinu, što se uklapa u kontekst „neozbiljnog” i nedorečenog ponašanja svih u odnosu na tekuću tursku opasnost.
Boža Grujović, kao svetski čovek, svestan je okolnosti u kojima se zemlja nalazi, i zadovoljan je malim: „barem tri gospodara bližnja da dođu i ovaj sovet u ime naroda da otvore”. Za tu priliku sastavio je „Slovo” koje nije sačuvano u celini: „Prvij dakle gospodar i sudija u vilajetu jest zakon. On da zapoveda gospodarima vojvodama, Sovjetu, svjaščenstvu, vladikama i svakome malomu i velikomu. On će nas braniti i slobodu i voljnost sačuvati”.
 Iako je Prota osnivanju ustaničke vlade posvetio poseban spis, tu nije mnogo više rečeno od onoga što je već izneo u svojim sećanjima. Prota govori samo ponešto iz prve godine postojanja i rada Sovjeta, odnosno do vremena kad je mesto predsednika napustio da bi otišao na bojište. Ispostavilo se da je taj odlazak bio trajan.
VUKOV SPIS
Vuk Karadžić, pred sam kraj života, i skoro kad niko više od učesnika nije živ, sastavlja svoj spis o Sovjetu, čiji podnaslov već govori u kojom pravcu će teći kazivanje: „Otimanje ondašnjijeh velikaša oko vlasti”. U prvi plan su došli razdori i sukobi koji su preuveličani i prenaglašeni. Svega od onoga što je tu rečeno bilo je, ali ne sa onim zamahom kako o tome Vuk priča. Suština odnosa Vožda i Sovjeta sažeta je kod njega u jednoj rečenici: „Sovjet se nije smeo Kara-Đorđiju suprotit ni u čemu a Kara-Đorđije je mogao Sovjetu zapovedati”.
Vukov spis je ujedno i sažeta istorija srpske države tog vremena. Stoga se od njega mnogo očekivalo, i broj pretplatnika bio je veliki – ispostavilo se da je prilično duži od samog dela. Otuda je nezadovoljstvo bilo opšte. „Nadali smo se da će se tamo otkriti neke nove istine, da će se objasniti tajna sveza među događajima, pa i onima koji su svagda žalosne posledice imali”. Vukov spis morao je biti onako intoniran jer se pojavljuje u vreme povratka dinastije Obrenovića na vlast. Sa državnog vrha stizala je preporuka činovnicima da se pretplate, i otuda onako velik broj od 1850 pretplatnika samo iz Kneževine Srbije.
 „Vukov spis ‘Praviteljstvujuščij Sovjet‘ najviše je kriv što su počeci Sovjeta svuda netačno i nepotpuno prikazani. Njegovo je izlaganje lepo i živo, ali nije tačno i istorija Sovjeta mora se što pre revidirati” (N. Radojčić).
Prema zamisli Nenadovića, osnivačka skupština Sovjeta, trebalo je da se održi u manastiru Bogovađi, uz arhijerejsko pomazanje Crnog Đorđa kao vladara. O toku tih priprema govori jedino prota Matija. Uporedo sa time, po nalogu samog Vožda teku pripreme za skupštinu u selu Borku. O njima prota ne zna ništa, niti o tome postoje drugi izvori, što je još jedan pokazatelj koliko su znanja savremenika oskudna: „dok pred mrak dođe tatarin, donese nam od Karađorđa pismo, da on u Bogovađu ne može doći, no da je on naredio da bude skupština u Borku kod kneza Simine kuće, no mi tamo da idemo”.
Nije ovaj obrt mogao učesnike ostaviti ravnodušnim, ako ne zbog drugog, ono iz puke radoznalosti. Svoja razmišljanja tim povodom prota stavlja u „zagradu”: „Toga uzroka nismo doznali, zašto nam ne dođe, može biti nije hteo sebe poniziti na naš poziv, no on hoće, kako i gdi on rekne”. I gde on rekne. Vožd je imao malo vremena za pripremu, ali je to izvedeno uspešno: „Dođemo u Borak, a tamo sve gotovo za Skupštinu”.
Po volji Vožda, manastir Voljavča biće prvo sedište tek formirane vlade, iako nije bio pogodno mesto za smeštaj takve ustanove. Za kratko vreme Sovjet će promeniti tri mest,a da bi od Voljavče, preko manastira Bogovađe, pred kraj godine već dospeo u Smederevo.
Zanimljiv je odnos prote Matije i Vuka u pristupu 1805. godini. Koliko se slažu oko opisa tri glavna boja toga leta, toliko se razilaze u obradi nastanka Sovjeta. Vuk se poziva na tobožnje protine reči, ali posle Protine smrti. I po svedočenju Vuka, između njih dvojice već tokom života nije bilo slaganja o nekim Vukovim opisima.
PREDSEDATELj VERHOVNI SOVJETA NARODNOG
Značajem se ističe odluka Sovjeta doneta 4. oktobra u Bogovađi: „prvi Gospodar Georgij Petrovič izabran da budet predsedatelj verhovni Sovjeta narodnog. Drugi da čto Sovjet sovrši da Gospodar Georgij potverdi” .
Još iz vremena pre Ivankovca, Vožda je sa Turcima u Smederevu imao zapletene račune kad su oni u dosluhu sa Hafisom pokušali pobunu. Stoga on kaže „grad je carski, ali u njemu razbojnici žive”. „I što nam pišete radi Smedereva da na njega ne udaramo, i mi ne bi nipošto radi bili s nikim kavgu imati niti na kog udarati, a osobito da na carev grad udarimo... Istina da je carski grad, ali su u njemu lopovi koji ne prepoznaju ni Boga a kamoli čestitoga cara; da su oni pošteni, Turci ne bi u vilajetu bunu podizali, no na veru ubiše jednog mog glavnog starešinu i s njim druge buljubaše”.
Prota Matija na ovo dodaje i tok misli Crnog Đorđa kome je pobuna Turaka dala odrešene ruke. „Koliko je žalio Đušu više se obradovao i veselio što su Smederevci veru i primirje prestupili i povod dali da i’ tući može”.
U tako „tesno” vreme između bitke na Ivankovcu (6. avgust) i osnivanja Praviteljstvujuščeg sovjeta (15. avgust) teško se uklapa pismo koje sadrži poruke mitropolita Stratimirovića ustanicima. Nije sačuvan izvorni tekst, već koncept u teškom stanju i, da nevolja bude veća, ubrzo po objavljivanju i on je izgubljen. Sadržina je značajna i privlači pažnju svih potonjih autora. Teškoće se javljaju i oko datovanja i utvrđivanja sastavljača pisma. Verovalo se da ono potiče od Dositeja Obradovića i da je nastalo 1806. da bi se kasnije stalo na stanovište da je od mitropolita i da pripada 1805. godini. Značajan je optimizam koji iz njega provejava.
Formalno pismo je, izgleda, upućeno Nenadovićima, ali se može oceniti kao svojevrsni program za celu državu. Sadrži niz predloga o unutrašnjem uređenju i odnosu prema spoljnem svetu. Naročita pažnja je posvećena Crnom Đorđu kao „sredotočiju ustaničke vlasti”: „Budite svi u slogi i počitujte i slušajte i zaščiščavajte Vašego poglavara pervago gospodara Georgija Petroviča, sredotočije vaše vlasti; u njemu vi samo da ste členi, a on glava. Oni naročito koji su u opštem pravleniji, neka znadu lepim načinom Geogrija predsretati, njegovu ljutinu svojom krotostiju umekšavati...”.
ULOGA SVEŠTENSTVA
Mitropolit savetuje da sveštenstvo bude dalje od ratovanja: „Nije dobro da svjaščenstvo i kaluđeri oružje nose, u boj idu, cerkve i molebstvija ostave i prime se zvanija koje nije njiovo; no, svajščenici neka se derže Boga, Cerkve, neka uče narod, neka cerkve vozdvizavaju, škole zavode i narod obodravaju...”. Ovaj savet unekoliko je i usvojen. Uloga sveštenstva kroz Ustanak je osetno manja, nego tokom Austrijsko-turskog rata (1788-1791). Zatim, u samoj buni prisustvo sveštenika u prvim redovima je vidnije jedino u početnoj godini, a potom, stvaranjem države, ono se sve više vraća svom osnovnom poslu. Nije mogao ni sam mitropolit ostati po strani od vojničkog zanata. Savetuje da se postepeno nabavljaju puške sa bajonetima i uvodi „egzercir po evropejskom”.
Pobeda na Ivankovcu nije u dovoljnoj meri iskorišćena, pošto do sukoba dolazi blizu granice beogradskog i leskovačkog pašaluka. Turci se povlače prema Paraćinu, a to je već van beogradske oblasti, i Vožd zaustavlja napredovanje svoje vojske, jer se Srbi još uvek zaklanjaju za tvrdnju da su samo protiv nasilja, ne i protiv države.
Savremenici primećuju oživljavanje verskog života sredinom 1805. godine kroz gradnju novih hramova i postavljanje zvona. Tako sveštenik iz Vreoca pismom od 12. avgusta moli mitropolita za „jedan osvjaščeni antimins da nama obdarite... kako smo cerkvu napravili nanovo, pa bez antiminsa osvjaščenoga nesmemo preslužiti”. Preko Lazara Arsenijevića Batalake saznajemo ocenu Prote Matije, izrečenu nezavisno od njegovih memoara o 1805. godini: „Još nikakva stalna izgleda nismo imali šta će od svega našega uzdignuća biti, jer su Turci ne samo svud oko nas, no i među nama, a i Rusija kojoj smo se obratili sve nam je jednako sovjetovala da se sultanu s molbom obraćamo”.
GODINA 1805.
Godina 1805. ostaje nezapažena – kao vreme „malog dometa” – pošto je obeležena samo pobedom na Ivankovcu. Nalazi se između 1804. kao godine početka ustanka, i 1806. vremena teških iskušenja i blistavih uspeha.
Često se ističe i odluka Sovjeta da preuzme sve skele pod svoju neposrednu upravu i ne daje ih pod zakup lokalnim knezovima. To se saznaje iz pisma upućenog 15. decembra „binbaši” Petru Dobrnjcu. Po Vuku, ta namera Sovjeta nije mogla da se ostvari, već su skele i dalje davane u zakup.
Kraj 1805. dočekan je sa velikom dozom straha, pošto do ustanika stižu vesti o velikim vojnim pripremama Turske: „ovo sad nije šala, već se je evo car rasudio – a vi sami znate da mi protiv cara i nismo, i ne možemo po slabosti sile raditi”. U prvoj polovini decembra održana je skupština u Smederevu.
Treća godina ustanka počinje u znaku odsustva smisla za realnost. Nije od toga izuzet ni promišljeni Vuk. Svoj koncept teksta o 1806. godini je naslovio: „Treća godina vojevanja na dahije”. U ovu godinu se ulazilo sa pomešanim osećanjima – opravdanog straha od turske nadmoći, i optimizma „bez pokrića”. Ovo drugo raspoloženje je preovladalo. „Da nam se dopusti preko naše granice da prelazimo, bolje je da mi Turke u njinoj zemlji razbijemo, nego da i’ dočekamo na nas, i da smo imali dopuštenje dosad bismo bili (daleko)...”. Pominju se i mnogi neki dobrovoljci „iz Vlaške i Turske, ali su bez oružja i bez troška”.
Ustanicima stižu upozorenja o turskim pripremama, i zato se početkom 1806. g. održava Skupština u Ostružnici, gde je doneta odluka o slanju molbe na tri dvora – bečki, ruski i turski. U Beč su krenuli posle susreta sa Crnim Đorđem u Ostružnici. Odgovarajući akti su nastali 11. i 12. januara 1806. Punomoćje za deputaciju je potpisao Cerni Georgije Petrović „u ime cele serbijanske nacije” kao „vrhovni komandant u Serbiji”. Na molbi upućenoj sultanu pored poznatih imena – Prota Matija, Sima Marković, Luka Lazarević, Milenko Stojković, Vujica Vulićević u drugom delu spiska sreću se imena na koja se retko nailazi, i ubrzo potom iščezavaju, kao Stefan knez od Pazara, Jevto knez jagodinski, Aleksa Kućić knez užički, Lazar Mutavšević knez dragačevski, Novak knez sokolski.
 NASTAVIĆE SE...