Велики јубилеј Срба у Бечу, обележавање 150. годишњице постојања Црквене општине, свечано ће бити обележен током 2010. године. Прослава ове значајне годишњице почела је Светосавском академијом 2010. године.
Ове године ће бити организовано више културних манифестација и пријема. Најзначајнији догађај треба да буде велика изложба икона коју ће бечка Црквена општина организовати у сарадњи са Владом Републике Србије и уз неизмерну помоћ Матице српске из Новог Сада, а завршна свечаност, поново Светосавска академија 2011. године.Изложба икона се организује под покровитељством председника Србије Бориса Тадића и председника Аустрије Хајнца Фишера, који ће бити присутни у Дом музеју на свечаном отварању 29. јуна.
Црквена општина Светог Саве у Бечу спада међу најстарије црквене општине изван граница наше отаџбине. Историјска грађа о Црквеној општини је делом пропала у ратовима, а делом је изгубљена несавесношћу чланова црквених одбора који су се често смењивали. Ипак, трудом појединаца, дошло се до података који нас подсећају на велики значај ове установе, толико значајне у очувању верског и националног идентитета српског народа који живи у аустријској престоници.
Срба је у главном граду Монархије било и пре Велике сеобе 1690. године, о чему имамо података у матицама Грчке православне цркве у Бечу. Патријарх Арсеније Трећи Чарнојевић је у време Велике сеобе добио од цара Леополда Првог одређене привилегије за досељени српски народ који се склонио пред турском најездом, међу којима су биле слобода вероисповести и право на свог духовног поглавара у царском граду.
Толеранц-патент, који је донео цар Јосиф Други, одиграо је велику улогу у духовном и политичком развоју мањинских заједница и народа у монархији. Уредбама толеранц-патента било је систематски уређено питање законом признатих вероисповести у великој царевини, па су једнако признате римокатоличка, протестантска, православна и израиљска вероисповест.
Срби, Грци и Румуни у Бечу имали су заједничку црквену општину још 1726. године. На молитву су долазили у капелу Светог Георгија, у чијем оснивању је учествовао и београдско-карловачки митрополит Мојсије Петровић. Митрополит Павле Ненадовић је забележио да су у овој капели служили српски свештеници које су постављали карловачки митрополити. Грци су на све начине покушавали да се ослободе јурисдикције карловачких митрополита и служења српских свештеника који су користили црквенословенски језик у богослужењу. У једном моменту, они су чак затворили храм и однели из њега све свете сасуде. Митрополит Павле Ненадовић тада је послао у Беч горњокарловачког епископа Данила Јакшића са 24 наоружана војника који су 3. септембра 1761. године повратили све што је било однето. Од тада Грци почињу да одлазе у Руску цркву. У овај спор умешала се и царица Марија Терезија која је, својом наредбом од 10. фебруара 1776. године, капелу Светог Георгија предала у посед Грчкој општини. Ова општина је формално била под влашћу карловачког митрополита, али су се све важне одлуке доносиле у споразуму са цариградским патријархом.
Група Срба и Грка, аустријских поданика, 1787. године подигла је нову цркву Свете Тројице, на Флајшмаркту, за коју је цар Јосиф Други дао одређене привилегије. У капелу Светог Георгија наставили су да одлазе Грци и други православци из Турске, тј. турски поданици. Између Срба и Грка дошло је до несугласица и у новој цркви Свете Тројице, нарочито због употребе грчког језика у богослужењима. Привилегијом цара Фрање Јосифа од 27. септембра 1860. године озваничено је да се у богослужењу користи грчки језик, а Србима је обећано да ће добити свој властити храм.
Срби су били врло незадовољни, јер су морали да плаћају Грцима веома високе таксе за црквене обреде и часове веронауке. Због тога су још 1859. године донели одлуку о оснивању своје црквене општине. Тада је формиран и привремени одбор, на челу са иницијатором идеје Георгијем Стојаковићем, дворским саветником и чланом највишег суда.
Одбор се обратио тадашњем патријарху у Сремским Карловцима Јосифу Рајачићу са молбом да он лично издејствује код аустријских власти дозволу за оснивање Српске црквене општине. Патријарх је ову идеју са одушевљењем прихватио. Подршку је дао и наш композитор Корнелије Станковић који је тада живео у Бечу. Захваљујући патријарховој интервенцији, 19. октобра 1860. године Србима православне вере, настањенима у Бечу, дозвољено је да се удруже у једну црквену општину, после чега су одмах добили право да почну са прикупљањем прилога за подизање цркве, школе и парохијског дома. Тада је у Бечу живело око 500 Срба који су ту били стално настањени, и око 1000 Срба који су ту повремено боравили.
Оснивачка скупштина „Православне србске парохијалне обштине” одржана је 23. октобра 1860. године у стану Јована Владислава, трговца који је и сам био члан иницијативног црквеног одбора.
Привремени одбор је, преко дневне штампе и свога прогласа, заказао прву оснивачку Скупштину за 27. новембар (9. децембар) 1860. године.
На Скупштину су дошли скоро сви бечки Срби, изражавајући, са одушевљењем, на тај начин своју верску, националну и културну припадност. Скупштина је усвојила први Статут и изабрала свој стални одбор, на челу са председником Георгијем Стојаковићем. Послали су телеграм захвалности патријарху Јосифу Рајачићу што је „постојаним и велеважним посредовањем Светости Његове овдашња србска обштина получила своје садашње биће”, а изабрана делегација од седам чланова отишла је у аудијенцију цару Фрањи Јосифу да му се лично захвали.
Црквени одбор је одмах код аустријских власти издејствовао дозволу за слободно прикупљање прилога у сврху изградње цркве, школе и парохијског дома. Нешто касније, таква дозвола је добијена и у Будимпешти за подручје целе Мађарске.
На основу царског Рескрипта, добијено је бесплатно земљиште на кеју Фрање Јосифа, а на Централном гробљу, које се тада подизало, додељена је и посебна парцела (68Б) за сахрањивање Срба.
Грци су ометали признавање Статута Црквене општине, пошто су желели да у Бечу постоји само једна Православна црквена општина која ће представљати Цариградску патријаршију, а све остале општине треба да јој буду потчињене. 
Упркос свему, Статут Црквене општине Светог Саве у Бечу ипак је званично потврђен 3. септембра 1906. године, са потписом епископа далматинског Никодима Милаша.
Црквена општина је била везана роком у коме је требало да се почне са градњом цркве, а за то је било потребно сакупити 80.000 форинти. И поред тога што су међу дародавцима били цар Фрањо Јосиф, краљ Милан Обреновић и патријарх Георгије Бранковић, сакупљање прилога потрајало је пуних тридесет година. Прикупљање финансијских средстава се одужило, између осталог и због тадашње политичке ситуације. Резултат свега тога је био да је обећано земљиште изгубљено. Касније је купљено ново земљиште (Veithgasse 3) на коме је подигнут данашњи храм и зграда са становима. Највећи подстицај изградњи цркве дали су тадашњи председник Црквене општине Ђоко Остојић и члан Одбора, наш велики песник Јован Јовановић Змај.
На седници Одбора 30. марта 1890. године одлучено је да освећење темеља храма, који су урађени у току априла, буде на Ђурђевдан. Тада је приређена и велика свечаност, а три године од освећења темеља, храм је завршен. Освећење храма посвећеног Светом Сави обављено је 19. новембра 1893. године. Том свечаном чину присуствовао је цар Фрањо Јосиф и многе угледне званице. Храм је осветио митрополит черновички Силвестар Андрејевић, уз учешће руског свештеника Рајевског, свештеника Буковинске митрополије др Зуркана, грчких архимандрита Филарета и Серафима и других, али без учешћа српског епископа нити свештеника.
Тада надлежна црквена власт у Черновцима одредила је за првог привременог пароха у Бечу др Зуркана, буковинског посланика у аустријском Парламенту, а затим др Евгена Козака који остаје све док Синод буковинске митрополије није решио да бечка Црквена општина буде под влашћу задарске епархије, на чијем се челу тада налазио др Никодим Милаш.
О угледу који је уживала Српска православна црквена општина Светог Саве у Бечу, и сарадњи са познатим Србима онога времена, говоре разни примери.
Патријарх Рајачић је у марту 1861. године позвао председника Црквене општине Георгија Стојаковића и члана Црквеног одбора Косту Величковића да присуствују његовом 50-годишњем свештеничком јубилеју у Сремским Карловцима.
Матица српска из Пеште је позвала чланове Црквеног одбора да присуствују обележавању 100-годишњице рођења Саве Текелије.
Прослави пунолетства кнеза Милана Обреновића, која је одржана 10. и 11. августа 1872. године у Београду, присуствовали су и представници Српске православне црквене општине Светог Саве из Беча.
Црногорски књаз Никола је на Спасовдан 1873. године организовао у Бечу парастос погинулим Црногорцима у бици на Грахову. Поздравио га је председник бечке Црквене општине Јован Стефановић Виловски овим речима: „Ваша Светлости, најмања србска православна ова општина, поздравља вас, кнеза и владара најстарије, петстогодишње, никад не побеђене српске православне земље, дичне Црне Горе, поздравља и ваш црногорски народ, тај живи, челични стуб србства и православља! Добро нам дошао светли кнеже...”.
НАСТАВАК У СЛЕДЕЋЕМ БРОЈУ... |
