Одговорно давање и примање

Увек треба бити отворен за њихове приговоре и спреман за живи дијалог, без обзира на тематику или намеру којом се руководе. Никако не смемо да одступимо од добронамерности према њима, посебно не онда ако видимо да са друге стране постоји нека лоша намера. Никаква лоша намера не сме да нас обеспути до безнађа, увек постоји добра нада вере коју нико и ништа не може да истроши. Само тако можемо бити у доброј комуникацији са свима, и доћи ћемо до сигурног успеха у вери и животу. Овде бих желео да се мало позабавимо питањем давања награда за свештенорадње, јер видимо да у наше време то све више постаје камен спотицања за многе. То више није само приговор споља, него је и наша унутрашња расправа. Ту као да сви подлежемо неком нецрквеном размишљању о вери и не тражимо решење него лоше примере, да би свако оправдао свој став. Слободно можемо констатовати, са великом тугом, да се, у вези са овим, губи драгоцено време у празним расправама. Као да сви колективно заборављамо суштину црквеног живота, која је далеко изнад бројки, куповине и продаје. Тако да имамо много неумесних тврдњи, из којих се може закључити то да смо скоро сви у стању апсолутне небриге једних за друге. Граде се нови храмови, порте су уређене, црквене сале украшене, слави се, крштава, венчава, све више је оних који се причешћују… Али, у свему томе ретки су примери где постоји старање и разумевање. Прича о „дубоком“ свештеничком џепу не губи на интезитету, чак је у ово наше време додатно предимензионирана. Основни разлог за то је неразумевање саме суштине свештеничког делања, јер кад се дође до тога, онда је све другачије. То се, наравно, не може изнудити, потребно је да свако осети дубински место и улогу свештенослужитеља. Треба иступити из церемонијалног у црквену динамику вере и видети да је свештеник много више од онога „који пева док сви плачу“. Овде свештенослужитељи треба да буду посебно ангажовани у просветитељском делу, дајући себе несебично. Да би то било и остварено, потребно је верничко разумевање тога. Тада се неће ништа посматрати кроз ценовник, јер ће се разумети црквени принцип где онај „ко олтару служи, од олтара живи“. То није купопродајни однос, јер се ради о бесцендару вере који се даје по принципу „забадава добисте, забадава и дајите“. Све је јасно и једноставно, само ми понекад све чинимо тешким и нејасним у жељи да све меримо по себи, а не по Богу.

НЕДОСТАТАК ПОВЕРЕЊА И ПОШТОВАЊА

Слободно можемо рећи да тамо где је вера неизграђена, увек постоји опасност од лаковерних сумњи и уопштавања. То се види у поступцима оних који никако не могу да уђу у пуноћу живе црквености. Раде они „све по реду“, али у свему остају корисници услуга, „наручиоци посла“, а не делатни учесници. Тако имамо ситуацију где се најпре „закажу“ термини за свечани ручак, обезбеде фотографи, музика… па се тек на крају одлази код свештеника. Тешко њему ако не може да усклади све термине, или ако је случајно време поста! Тада су и он и Црква криви за све, јер „одбијају народ“, по мишљењу тих наручилаца. Та несазрела црквена свест, где се мисли да се све може купити и наручити, иде даље у свом промашају. Очекује, зарад „придобијања“, снисхођење до самопонижавања. Кад ово говорим, имам на уму један давни догађај из Баната, када ми је дошао један човек из села у околини Зрењанина да се жали на „високу цену“ свештеника за црквено венчање. Бројке нисам запамтио, али знам да су биле безначајне у односу на давање за музику. Кад је тај човек изложио своју тужбу, питао сам га колико је било званица. Јер, на основу казивања, помислио сам да је била веома скромна свадба. Он је одговорио да је било триста званица. На моје питање о музици и цени за исту, рекао је да су зарадили скоро три хиљаде марака. Од тада до данас се питам: шта је то са нама и нашим народом? Зар је скупо само оно што се да Цркви и свештенику? Како то променити набоље? Како човека који тврди да је верник, конкретније укључити у црквени живот? Истина је да свештенорадња не може бити нешто само наручено и плаћено, али је истина и то да је храм саграђен од материјала који се купује, и да свештеник једе хлеб, а не ваздух. Просто, потребно је и материјално давање за благољепије дома Божјег и за издржавање свештенослужитеља. Овај, овде наведени пример показује стање у коме не постоји изграђена црквена одговорност. Наравно, постоје и они који нису у доброј материјалној ситуацији, што засигурно уважава огромна већина свештенослужитеља и не изнуђује им давање. Често се догађа да се они имућнији „ваде“ на њих, што сам и доживео на једној седници Црквеног одбора, када је један веома богат човек, у жељи да смањи цифру за парохијал (који се плаћа у Војводини), именом прозвао другог одборника, који је био слабог имовног стања. Рекао је: „Ја могу то да платим, али како ће Стева?“. Овај је устао и рекао: „Не сакривај се иза мене! Реци да је теби то много! Мени није ништа много за моју Цркву!“. Дакле, није довољно само имати новац, потребно је имати поштовање према светињи. То је одговорно давање, које подразумева и одговорно примање. Заиста је све ово велико бреме, ако се не разуме на прави начин, и ако се не успоставе добре релације уважавања и разумевања. Одговорност свештенослужитеља је овде посебно велика, о чему говори апостол Павле кад истиче потребу поштења у „руковању обиљем прилога“. Врло је важно да се све не заустави на овоме, чиме би се жива заједница вере свела на интересну корпорацију.

БЛАГОСЛОВ БОЖЈИ ЈЕ НЕСМЕСТИВ У БРОЈКЕ

Важно је и потребно да се у заједници верних на прави начин препозна место и улога свештенослужитеља. Да исти буде препознат као најбољи представник те заједнице, који приноси добре дарове Ономе Који прима и Који се приноси за све. Кад се успоставе тако добре релације, онда питање плаћања престаје да буде камен спотицања. Изграђена је верничка одговорност једних према другима, сви су у добром стању старања о благољепију дома Божјег и бољитку другога, чиме свако достиже пуноћу личног остварења у заједници. Тада се ништа не наручује, све се са захвалношћу прима, многи постајемо самолитвеници. Свако даје себе и све од себе у пуноћи љубави, како свештенослужитељ, тако и сваки члан заједнице. Овако изграђени односи унутар црквене заједнице постају добар гарант успешности у комуникацији са светом и сваким човеком. Овде је све покренуто и осмишљено љубављу и добрим давањем, не постоји подела на извршиоце и наручиоце, сви смо делатни саучесници самоодречне љубави. За очекивање је да и свештенослужитељи и други учесници буду свесни неизрецивих висина и дубина благослова љубави Божје, што је неизмериво бројкама и несместиво у било који ценовник. Управо то сазнање нас чини одговорним у давању и примању, које није исто што и плаћање и наплаћивање, куповина и продаја. Дакле, треба иступити из свих недоречености тако што ћемо, бригом једних за друге и заједничким старањем о благољепију Дома Божјег, показати пуну зрелост одговорне вере. Ту не треба да се збуњујемо пред било чијим лошим поступцима, треба да их уочавамо и исправљамо, и то најпре добрим чињењем, никако само осуђивањем без имало делатности. Добро би било да све посматрамо из „горње“ перспективе, али ако не можемо одједном тако, покушајмо од „мањег“ ка „већем“ и тако изграђујмо добре релације живе вере. Не превиђајмо једни друге и не заклањајмо се камењем и циглама, макар то и био материјал за градњу храма. Видимо другога и његове потребе, а не само себе и свој себични интерес. Тако ћемо изградити живу заједницу вере, где смо сви заиста слободни и одговорни. Тада нам неће бити најважније плаћање и наплаћивање, него ћемо сви у пуноћи себедавања живети у Цркви као деца Божја и као браћа и вечна сабраћа међу собом.

ЗАКЉУЧАК

Потребно је стално превазилажење лошег стања, што је могуће само онда кад је наша комуникација подигнута у виши ниво знања и разумевања. Ту је најпре важно препознавање „спорних“ појава, међу којима је на првом месту питање наплаћивања (награђивања) за свештенорадње. Од свештеника се очекује неодустајан рад на просвећивању свакога човека, а од верника црквена свест и одговорност за лепоту Дома Божјег, тако што најпре даје себе несебично, па тек онда и од себе. Наравно, себедавање у самоодречној љубави јесте једини прави пастирски пут, где примање добрих дарова не угрожава ово прво. Али, ако се све сведе на таксеник и ценовник, нема повратка са беспућа отуђења и празнословних оптужби једних против других. Свештенорадња не може стати у категорије „скупо“ или „јефтино“, јер се ради о бесцен-благу од непроцењиве вредности. Ту свако треба да да све од себе, а најпре несебично дајући себе, и свештенослужитељ и верник. Да би тако и било, потребно је да заиста живимо у Цркви заједно, једни са другима а не једни поред других. Да се оствари стварно орођење свих у Христу, тако да све наше различите службе добијају пуноћу. Тада смо заиста „домаћи Божји и суграђани са светима“, свако даје себе и све од себе несебично. Нисмо одвојени међу собом и подељени на извршиоце и наручиоце, сви смо стваралачки субјекти, свако по мери свога дара и звања. Када је све тако осмишљено, онда питање живота сваког појединца постаје заједничко питање, а не нешто условљено било чијом сналажљивошћу. Ово је стварно стање до кога је могуће доћи, није неки недостижни идеал. Тешко га је остварити све док смо раздвојени себичним интересом у стању неостваривости и свођења свега на лични интерес и породична окупљања. Једноставно, потребно је наше дубље улажење у литургијску пуноћу, како бисмо сви дошли у стање непролазне евхаристијске славе и радости. На тај начин ће се све наше гозбе осмислити на прави начин, разумевањем и учествовањем у Гозби Царевог Сина. Сви ћемо тада бити оциљени вечношћу и непролазношћу, будући заиста трезвени несреброљупци и одговорни ствараоци. Тада ће сва наша давања и примања бити испуњена непролазном љубављу и живом вером…