Откривам свету лепоте православља

И данас би све урадила исто, поносно истиче. Бескрајно воли свој посао у  који је уложила неисцрпан труд , упорност и пуно љубави. Непрестано помера границе домаће моде, свакодневно напорно ради иако је у седмој деценији живота. Она је модни диктатор на домаћој сцени са великим међународним успесима. Ђанфранко Фере је види као „креатора за будућност“ а италијанска публика у њој види Балканску Коко Шанел. Каже да је јој Бог даје снагу да издржи, и да је престала да стрепи у животу када је схватила да је све у Божијим рукама. - Веровати у Бога за мене значи живети у складу са кодексима хришћанског живота и понашања. Бог је вечна истина, правда и љубав. И то нам је једноставно показао наш Патријарх Павле који је био узор свим верницима и тиме задобио поштовање православног света. Мој поглед на духовност  је бескомпромисно такав, он је можда идеалистички, али ја хоћу само у такву Цркву Христову да верујем и да ми таква Црква буде водич кроз живот. Догађаји после Патријархове смрти у којима су поједини црквени великодостојници показали велике слабости су ме јако разочарали. Рођена сам у Подујеву, али смо се иселили када ми је било шест година. Лета сам често проводила у подујевском селу. Нисмо имали ни купатило ни грамофон. Моји родитељи су били верници, увек смо славили Божић и Ускрс, постили су све постове. Деци су оставили могућност да то прихватимо колико осећамо. Памтим да је тада на Косову било 98% српског и свега 2% албанског становништва. На Косову су остали гробови целе моје породице и хектари земље. Страшно сам доживела једнострано проглашење независности. Плакала сам неутешно! Схватила сам да више немам место рођења, да не могу да посетим гробове своје породице и рођака и то је застрашујуће. Али, то не подразумева губљење достојанства. Морамо стрпљиво чекати правду Божију која је достижна. Косово је колевка српског народа, део земље који је насилно отет. Жао ми је што младе генерације немају никакав однос према томе, понашају се као глобални светски поредак, гледају своје ситне материјалне интересе губећи однос према државотворном и националном. Скупила сам снагу да одем пре четири године, обишла Подујево, Грачаницу и наше манастире и после тога ми је позлило. Од мог Подујева постоји само табла с називом града коју сам загрлила. Ако поново одем морам да тражим дозволу оних који су ми одузели право да живим тамо. Грозим се помисли да ће неко да ми понуди држављанство земље која је моја. Никада на то нећу пристати.

Пркосно истичете да се одричете материјалног у корист духовног. Јесте ли тако и васпитали своју децу?

- Моја деца живе своје животе, сада живим сама. Обележавам Ускрс и Божић, славу је преузела моја најстарија ћерка Елена (тата јој је католик) коју обележава као што слави и славу свог супруга. Не идем редовно у Цркву, али мислим да сам много већи верник од многих који формално обележавају све верске празнике а краду, лажу...Моје „Вјерују“ је да волим своју породицу, своју браћу и сестре, да сам поштовала своје родитеље, да волим своје пријатеље, да помажем немоћне колико могу, да никога не мрзим и не пожелим туђе. На тај начин сам васпитавала и своју децу, сигурна сам да су поштени и исправни људи. Елена, нажалост, улеће из једног материјалног благостања у друго, али je то случајно тако. Никада није говорила колико је материјално помагала многе људе.  Мој највећи животни промашај је што нисам успела, не знам колико је то и било до мене, да останем у једном браку, да остарим са једним човеком и да на тај начин заштитим своју породицу од свега што се дешава око нас. Сви моји страхови су престали оног тренутка када сам схватила да је мало тога у нашим рукама и да живимо живот какав смо заслужили. Свесна сам и колико је лепо бити стар и знати да уживите у својим годинама. Тужна сам због пролазности, али и то морам да прихватим  и  живим  најпоштеније и најлепше што могу. Колико је то у мојој моћи, држим породицу на окупу.

Ваша колекција „Таргет“, приказана у Риму 1999. године  свега месец и по дана по завршетку бомбардовања била је инспирисана старом српском градском ношњом коју је Fashion TV емитовао чак 70 пута. Зашто је изазвала салве одушевљења и много суза публике?

- Сала је била препуна, људи су стајали и као опчињени гледали моделе из Србије. Усред католичког Рима ја сам представљала Грачаницу кроз модни израз, она је тада била гранатирана.  Врхунац је био када је манекенка изашла са славским колачем и свећом у руци. Одломила је парче колача и дала некоме у публици. Као гест љубави, пријатељства, као израз наше духовне суштине- мир, поштовање, помирење. Тада су многи заплакали. Лепота и љубав су збунили људе. Мислим да нема бољег начина представљања православља. На питање новинара зашто плачу, кажу: „Не знамо, али то је нека чудна емоција, нека чудна енергија коју нам је Верица Ракочевић донела...“. А ја сам знала да их је Истина Христова и снага којом ме је оплеменило моје православље дубоко дотакло. И да сам ја то донела са ових простора.

Бескомпромисно сведочите, као јака, самоуверена жена и креативна жена оно у шта верујете. Одакле Вам снага?

- Таква сам од рођења. Томе су ме родитељи учили - да треба да будем своја и да браним свој став јер је у основи свега људско поштење. Могла сам да имам велико материјално богатство, али ми је много важније да могу да идем уздигнуте главе. Поштујем своју земљу, њено наслеђе, духовност и лепоте. Моје позвање је да то на најсофистициранији и најлепши начин покажем и пренесем у свет. Људи који су моје креације инспирисане духовним и традиционалним српским мотивима олако одбацивали –„Пустимо се прошлости“ данас лако одбацују и Косово и Метохију да би њихова деца могла да се шетају по светским колеџима. А то је велика грешка. Највећи светски креатори су нам крали идеје из нашег културног наслеђа и  правили врхунске колекције док смо се ми стидели тога. Е, ја сам са поносом све то радила, без обзира на последице, које су увек само материјалне. Осећај који имам због таквог става не може да се пореди ни са чим материјалним. Имам снаге да идем даље јер ће увек постојати људи који цене то што ја радим. Најважније је да се не стидите сами себе пред собом и Богом. Суд других није најбитнији јер свако процењује из свог угла. Биће нам боље када се као народ истински покајемо и дубоко постидимо због свих лоших поступака које смо учинили према земљи у којој живимо. После моје модне ревије 1994.године у Лос Анђелесу имала сам прилику да останем тамо и са фантастичним могућностима направим велики бизнис, али сам ја лудо заљубљена у чудесност ових простора. Само овде је сијасет апсурда, препрека и изазова који су ми потребни као инспирација. А мене мука инспирише, не благостање. Бог увек зна шта чини и зашто.

Инспирацију за своје стваралаштво сте налазили у сјајним историјским личностима,(Че Гевара), различитим географским појмовима(„Византија“, „Тибет“) у колекцијама које проносе универзалне појмове- мир, љубав, смисао, лепота. Шта Вас у уметничком смислу сада надахњује?

- Моју нову колекцију  „Main“ посвећујем женама којима саветујем да овог пролећа негују своју посебност, поносе се успесима који су само њихови, у времену у коме је комуникација сведена на монолог настоје да ослободе уметност дијалога. Ово је колекција намењена женама које комуницирају како својим интелектом, тако и комплетном појавом.

Жене раскошних биографија које сте изабрали као „жене испред свог времена“ биле су Ваша инспирација у колекцијама „Исидора Данкан“, „Фрида Кало“, „Чучук Стана“. Како видите савремену српкињу?

- Велика је храброст и слобода да се одлучите за тематске колекције. Ја сам увек била за озбиљне стари. Цео живот и посао сам тако поставила. Морате добро да знате поднебље, културу, историју и све што је везано за земљу или особу да бисте могли о њој да испричате причу, поготово кроз моду, што није нимало једноставно. О Исидори Данкан, Фриди Кало и Че Гевари наши људи су много више знали него о Чучук Стани која је била велика љубав Хајдук Вељка. Чучук Стана је била жена испред свог времена, образована и храбра. Када желим да се боље осећам, замишљам да сам ја њен алтер его. Зато сам тој жени посветила колекцију којом сам обележила 25 година постојања на модној писти.  Било је чак ироничних коментара у вези са њеним именом?! Трагедија за Србију је што се помодарски односимо према светским вредностима а о својим не знамо готово ништа. Нису криви млади људи већ систем у коме живимо. Стварамо генерацију која ће једног дана заборавити које су националности. Српкиња ће у овом веку морати да се избори за своје достојанство, да се подсети свог порекла и да промени свој однос према својој земљи. Поносна сам на то што су се некада у мојој земљи носили опанци а српкиње носиле ношњу. Колекцију „Чучук Стана“ су много више носили странци него наши. На ревији у Риму 2005. године у Адријановим дворима где многи италијански креатори нису могли да имају ревију, после моје ревије приредила сам изненађење. Из Србије сам донела кајсијевачу, аранжирала столове са  тилом, у огромним чинијама биле су кајсије а у другим чинијама пуним леда чокањчићи пуни кајсијеваче. Људи су били потпуно фасцинирани, данима је штампа писала о томе. А ми у Србији на гала пријемима пијемо шампањац и једемо јагоде! Видела жаба...Када бисмо те мале моменте из наше традиције представили на европски начин, а толико тога имамо још непоказаног...

Имате ли подршку за реализацију колекција?

- На позив Министарства Кубе позвана сам да представим колекције у Хавани. Веровали или не, наше Министарство није хтело ни авионску карту да ми плати. Сама сам финансирала карту да бих представљала Србију на „Данима Србије у Хавани“. То је био догађај за све осим за Србију. За две године одржала сам 8 ревија у тој карипској земљи. Није нормално да неко ко ради 28 година и представља на најбољи начин своју земљу у Европи, Америци и целом свету, ради у малом бутику од 30м2 који није откупљен. Ја сам поносна због тога, овако је мој пут чист.

Недавно је покренут  пројекат који пружа допринос очувању наше културне баштине под називом „Српски фолклор у савременом модном дизајну“ од стране модног студија Клик и Етнографског музеја са намером да традицију донесу на урбан начин. Како пренети нашу традицију на језик 21. века?

- Ценим њихову креативност али имам утисак да су они покушали да заобиђу суштину. Да бисте се бавили традицијом морате јако добро да познајете културно наслеђе и да на најлуксузнији начин делове тога пренесете на одећу коју креирате. Нисам присталица назива урбани. Код нас се урбано назива све што има недостатак пара и све оно где хоће да избегну суштину. Урбано је код нас нешто неразумљиво направљено од јефтиних материјала. Ја сам пре за рурално, ако оно има суштину. Када сам радила колекцију „Стара српска градска ношња“, модели су украшавани правим срмовезом са сребрним и златним концем, стручно урађено као пре два, три века. Кујунџијски занат је био инспирација Алберти Ферети, веровали или не, али урађен на високо квалитетан начин. Данас узму памучни конац, извезу нешто и кажу да је то традиција. Не може тако да се ради.

Данас уметници копирају иконе, копирају архитектуру Византије, копирају примењену уметност али без креативног приступа који подразумева оригиналност. А копија не може да нас узнесе и уметнички узбуди јер није уметност. Како сте радили колекцију „Византија“ ?

- Ја се трудим да из оригинала извучем максималну инспирацију, да задовољим тему а да то буде мој израз. То је јако тешко. За то морате да имате много љубави и другачији однос према наслеђу. Не помодарски. Морате свим срцем и свом душом да то прихватите и заволите. Помодарство је форсирало копизам. „Византија“ је изванредно прихваћена у Лос Анђелесу. Биле су санкције, изолација а ја сам захтевала да у најави ревије мора да пише Верица Ракочевић, Београд, Југославија. Американци су се дивили естетци српске средњовековне Србије а ми је заборављамо. Мислим да долази време када ће се то променити.

Данас се у Србији у модној уметности све своди на то да млади домаћи дизајнери стварају колекције у малим серијама, под неповољним условима. Имали сте успеха и у иностранству, зашто се не хвалите?

- Креатори се код нас углавном играју моде и великог посла. Када неко заиста успе као Роксанда Илинчић или Ана Шекуларац, не треба им да то шире. После скоро тридесет година рада најважније ми је то што даме од 18 до 70 година долазе у моју радњу и купују уникатне моделе, или оне у јако малим серијама, мада су сви већи светски брендови присутни на нашем тржишту.