Српска застава у Алеји мира

Роверето се зове „Град мира” због једног од највећих звона које звони сваке вечери за све који су изгубили животе у свим ратовима света. Звоно је саливено од бронзе топова који су коришћени у Првом светском рату. Занимљив је податак да је свака нација-учесник у Првом светском рату дала бронзу од својих топова за ливење тог звона. Оно је тешко је 226,39 тона, високо 3,36 метра, пречника 3,21 метра. Идеју да се од бронзе топова излије звоно које ће звонити у спомен свих изгинулих војника, у свим ратовима света, дао је роверетански свештеник дон Антонио Росаро. Он је дао и име звону: Марија Доленс.

Налази се на брду изнад Роверета које се зове Миравале, недалеко од једног другог споменика, такође из Првог светског рата, костурнице „Кастел Данте” у којој су кости свих изгинулих војника који су ратовали у том делу Италије, а међу њима је и хиљаде Срба.

Звоно Марија Доленс звони сваке вечери сто громких откуцаја, као опомена људској савести на ратне страхоте и благодат мира. Окружено је заставама многих народа света, који постављањем своје заставе у „Алеји мира” показују да се мир високо котира у њиховом систему вредности, и тиме сведоче да се опредељују за решавање међународних спорова мирним путем.

Први пут је то звоно зазвонило у присуству краља Емануела Трећег Савоја и његове супруге, краљице Јелене Петровић. То је било 4. октобра 1925. године.

Декретом тадашњег председника Републике Италије, Ђузепеа Сарагата,

18. јануара 1968, ствара се Фондација звона, са циљем да одгаја нове генерације за мир и поштовање људских права. Она је сада под покровитељством Европске Уније.

Заставе су поређане у алеји која води према звону, по азбучном реду држава. Наша је 87. Кад се дође до звона, пружа се величанствен поглед на градић Роверето, реку Адиђе која га дели на два дела, повезујући обале многобројним мостовима, реку Лено која протиче у слаповима кроз сам центар града, чије су обале такође спојене многобројним мостићима украшеним цвећем. На периферији града, Лено се улива у Адиђе.


Идеја да се постави и наша застава на брдо Миравале родила се у српској парохији „Свети Лука”. То је Парохија која обухвата Србе италијанских регија Венето и Трентино-Јужни Тирол. Наш парох је протојереј-ставрофор Миливоје Топић, и ми припадамо Митрополији загребачко-љубљанској којом руководи Високопреосвећени митрополит Јован.

Од 2007. године, на михољске Задушнице отац Миливоје врши парастос Србима у „Осарио Кастел Данте”, уз присуство верујућег народа. Молитви су увек присуствовали и конзули Републике Србије и Босне и Херцеговине. За нашу жељу да се на Звону мира постави и српска застава имали су слуха наша амбасада у Риму и конзулат у Трсту. Конзулат је ступио у контакт са Фондацијом Звона, и почела је организација.

Фондација Звона, чији је директор Сенатор италијанског Парламента, професор Алберто Робол, има свој протокол постављања државне заставе у Алеји мира. По том протоколу, представник српске Владе, представник италијанске Владе и директор Фондације полажу венац испод звона, а затим, уз свирање државне химне, подижу заставу на јарбол. На крају пригодних говора, звоно звони сто откуцаја.

Наша манифестација је почела освећењем српске заставе у 10 часова. То су обавили свештеници Миливоје Топић и Далибор Ђурић у присуству кумова српске заставе Ђорђа Милановића и његове супруге Жељане и многобројних Срба који су дошли из многих градова Венета и Трентина да присуствују овој манифестацији. Освећењу су присуствовали и званични представници Републике Србије: др Предраг Тојић, Лидија Димитријевић из министарства за дијаспору и конзули из Трста Владимир Николић и Мирјана Котлајић, као и сенатор Алберто Робол и многобројни италијански пријатељи. Присуствовао је и конзул Босне и Херцеговине Југослав Брдар, који је наговестио подизање заставе Босне и Херцеговине следеће године.

У току освећења заставе долазило је све више људи, Срба и Италијана: стигао је представник италијанске владе, Леонардо Ђустинијани Савино, дошла је група ветерана алпиниста у својим традиционалним униформама, радознало су пратили освећење и припадници полиције који прате све манифестације. Деца су радознало посматрала, а одрасли су били обузети свечаним расположењем. Било је дирљиво посматрати те лепе људе и жене, већином младе, који годинама живе далеко од својих српских градова и села, који уз велика одрицања и тешкоће подижу своју децу радећи најтеже послове, са колико емоција прате освећење своје заставе. Глас свештеника и мирис тамјана подсетио је на завичај, своју цркву, старе родитеље, што је испуњавало тугом, али и срећом што смо понели и сачували своју традицију, коју нам у новој домовини нико није ускратио.

Други део манифестације је почео постављањем ловоровог венца свим палим борцима у подножје звона. Венац су положили др Предраг Тојић као представник владе Републике Србије, Леонардо Ђустинијани Савино, намесник италијанске владе за Трентино, и директор Фондације звона проф. Алберто Робол.

Најсвечанији тренутак, онај који је на лицима свих присутних Срба изазвао најснажније емоције, био је моменат подизања српске заставе коју је пратио црквени хор „Светог Спиридона Чудотворца” из Трста певањем химне „Боже правде”. Химна-молитва чије су речи допирале до дубине наших срца, као да је за тренутак зауставила време, и тог свежег трентинског јутра ми смо били заједно са онима који су на овом истом месту, на овим брдима, далеко од свог завичаја, губили своје младе животе. Они су били отргнути од својих огњишта, својих тек заснованих породица, или још увек момци, заједно са оцем и братом гурнути у један бесмислени рат из којег се више нису вратили. А после сто година, ту су опет Срби, прогнани из Хрватске и Босне и Херцеговине још једним бесмисленим ратом, прогнани из Србије сиромаштвом и оскудицом, да овде губе младост, своју децу која ће заборавити свој језик и обичаје и која се можда никада више неће вратити.

Тихо смо пратили речи наше химне са искреном молитвом у срцу да Бог „моћном руком води, брани, будућности српске брод”. Будућност смо видели у очувању своје вере, језика и писма, наше традиције. Та нада нам је озарила лица и вратила оптимизам.  После наше химне, дечји хор из Роверета отпевао је италијанску химну, а онда су се зачули снажни откуцаји звона.  

Трећи део манифестације је била приредба у великој сали музеја Фондације звона. Приредбу су водили Сандра Никетић и Јован Стевовић. Тршћански хор је певао нама најдражу песму „Тамо далеко”, а затим Мокрањчеве Руковети. Уследило је соло певање италијанске певачице Барбаре Стенгели. Најснажнији утисак оставила је Милица Стојиљковић рецитовањем „Пркосне песме” Добрице Ерића. Затим је Микеле Белтрамело отпевао две српске народне песме из турског доба. Одушевио је присутне не само лепим гласом, већ и савршеним познавањем српског језика. Микеле је супруг Крагујевчанке Ане која није могла доћи на нашу манифестацију, јер јој се приближило време трећег порођаја. Микеле је својим певањем много обогатио нашу приредбу. Из далека су дошле Рада Рајић и њена италијанска пријатељица Карла Галван, две песникиње, које су нам прочитале по једну своју песму посвећену Србији и српској застави. На крају су наши најмлађи рецитовали српске родољубиве песме: о завичају Добрице Ерића и Војислава Илића, песме о знаменитим српским личностима. Милован и Вељко Бараћ, Огњен и Филип Милосавац, Николина Теофанов, Теодора Дробњак, Никола и Матеја Савић, Катарина и Милош Буловић, Кристина Тиосављевић, Стефан Јанковић и Јана Белић. То су деца која похађају српску школу у два трентинска градића, Роверету и Али. Њихов наступ дао је још већи значај и лепши смисао целој манифестацији. Они су представили нашу српску школу и оне родитеље који се боре да им у туђој земљи сачувају корене.

После једночасовне приредбе, сви су позвани на закуску коју су припремили кумови српске заставе, Жељана и Ђорђе, уз несебичну помоћ „Кола српских сестара” и бројних српских породица. Златне руке српских жена и овога пута, као на многим добротворним манифестацијама, спремиле су специјалитете српске кухиње којима су се почастили многобројни гости. Сви су били задовољни манифестацијом: Срби поносни, а Италијани пријатно изненађени како је манифестација подизања српске заставе обогаћена духовним садржајем (освећењем), културним садржајем (приредбом) а пријатељском блискошћу и срдачним разговором на пространој тераси музеја Фондације звона мира за време закуске.