Свет књиге

OДГОНЕТАЊЕ ЗЛА

(Раша Перић: Стишка црква – заова у српском песништву, „Рашка”, Петровац на Млави, 2009)

Где све није стигао антологичарски кардиограм Раше Перића!

Један мали импулс који је тресао стишко духовно тле, додиривао је својом болном тангентом Перићево лирско срце.

Овде је реч о завичајном болном месту које има своју аутохтону причу споља и њено анатомско стање изнутра.

Догађај је стварностан. Баш колико је стварносно и предање.

Оклеветану од заове сестру Јелицу, браћа Павле и Радуле растржу коњ’ма о репове. Предање каже да је био Свети Илија 1385. г. Мотив: љубомора. Иза мотива љубоморе је свељудско зло, онострана паклена енергија, моћ исконске злехудости чије слепило убија сопствено дете, раскрвљује крвно зрнце брата и сестре страшном хемијом мржње. Нека врста људског женског зла у својој суптилности.

Том страшном чину диже се покајничка црква у Стишкој равници, која се везује за време кнеза Лазара. Јоаким Вујић 1805. путујући браничевским крајем, описује ову „церкву во време серпског вожда Г. Петровича”. Вук Караџић бележи народну песму Бог ником дужан не остаје. Љубоморна на љубав браће Павла и Радула, заовица Павловица се лаћа чина умоболног дејства: убија јетрвиним ножем мужевљевог коња, потом сокола, и на крају и њихово сопствено чедо. У име поништења љубави брата према сестри, у име устоличења своје љубави. Ако је то љубав! Кад и она доживи од браће растрзење коњ’ма о репове,

где је од ње капља крви пала,

онде расте трње и коприве...

Савремени српски песници, у чијем се видокрузима нашла ова духовна трусна тачка у нашој есхатолошкој и онтолошкој етно-генези, одговарали су метафорама, баш као и народни песник. У великој разноврсности својих душевних стања и моралних начела. Видели су изнад свега борбу свеопштег добра и зла, проживљавајући ту уопштеност у специфичној интими свог лирског надахнућа.

Друга страна ове тамне копрене носи и њену медицинску позадину и биолошке непознанице, чије различито искуство није задржано само на овом стишком симболу. Овде се лечење углавном тражило у моралном, етичком кодексу, јер је то право било прече од сваког другог. Јер њему ни Бог, врховни законодавац љубави, први није опростио. Ни народни певач, ни потоњи српски песник, којих у овој књизи, окупљених око мотива заове, има тридесетак.

Још једна антологијска одгонетка Раше Перића!

Љубиша Ђидић

СЕОБА У МАТИЦУ

Г. Маловић

том I-II,

Нови Сад 2010.

Настанком наше државе после 1918. јавља се и проблем оних делова српског народа који се нису нашли у њеним границама. Он је посебно изражен у Мађарској, где је на широком простору земље остао мали број Срба расејаних свуда. Ту је и страх од реваншизма Мађара због изгубљеног рата.

Нова држава се, на бази мировног уговора, залагала да се ти људи преселе, пошто је имала разумевања за њихов положај, и постоји реална процена да су они и без притисака осуђени на губитак путем асимилације, по чему су Мађари добро познати.

Дипломатско особље није могло да ради на придобијању за сеобу, али је могла Црква преко свештеника. Тако је ово питање, у ствари, део биографије будимског епископа Георгија Зубковића. Живот овог архијереја је по много чему необичан. То је последњи епископ хиротонисан у оквиру некадашње Карловачке митрополије. Два светска рата провео је у престоници са Србијом директно зарађене земље. На ова страдања надовезао се и идеолошки сукоб на линији Броз-Стаљин, што су Мађари искористили да на националном плану загорчају живот овом малом броју преосталих. По уједињењу земље, епископ Зубковић је једини остао ван њених граница, и зато је већ на првој конференцији епископа, децембра 1918. скренуо пажњу на положај своје епархије и предлагао начин да се нешто уради. Касније је тражио да му се додели нека слободна епархија, што му је од стране патријарха Димитрија обећано. Ипак, он остаје у Будиму до смрти 1951. године. Био је и кандидат при избору новог патријарха 1938.

На самом почетку оцењен је као добар и помало плашљив човек. Опрезност човека са тешким искуством оцењена је као плашљивост. Свим снагама радио је на подстицању за пресељење потпуно отворено. У томе је имао подршку највећег дела свештенства своје епархије. И у ванредним условима, какво је било то прелазно стање, црквена администрација добро функционише. Преко одлука епископа и извештаја са терена прати стање из ове области. Састављају се летописи који прате судбину парохијанА све до њиховог настањења у новим условима.

Кад је највећи део пресељења обављен, настаје преокрет – јадиковка над новим стањем скоро празних до тада чисто српских насеља, брига и страх за судбину малобројних преосталих. Праве се планови да се преостали некако сачувају од потпуне асимилације.

Стање мађарске мањине у Југославији тада је било далеко повољније. Она је била вишеструко бројнија и компактнија. Није страховала за своју будућност и од своје матице је, супротно поступку српске државе, подстицана за опстанак. У томе су став државе помагали реваншистички кругови. Стога ова мањина, иако је стекла потпуно равноправне могућности за неометано пресељење, не показује посебно интересовање за одлазак.

То није ометало мађарску пропаганду, школовану на бечким узорима и деценијском искуству хушкача против Србије, да драматизује положај своје мањине и однос према њој. Подршку у томе добила је и од „стручњака” из блока српских „савезника”. Показало се и тада, као и толико пута пре и после, да међународно мнење није наклоњено Србима ни у равни елементарне равноправности, а о некој пристрасности у српску корист скоро да нема примера.

Што се тиче конкретних детаља и доживљаја већих и мањих група или појединаца, може се наићи на све облике могућих појава које се неизбежно срећу и у приликама где је могућ виши степен организовања и планирања. Томе треба додати Србима редовно одсуство смисла за правилно и благовремено реаговање, тако да су пресељени невољници са српске стране имали скоро исто невоља колико и са мађарске (које су се могле очекивати).

Појавио се и проблем са потпуно неочекиване стране. Суочена са огромним губицима у Малој Азији, Цариградска патријаршија, за коју се веровало да ће тада морати да напусти своје вековно седиште, покушава да, позивањем на 28. канон четвртог Васељенског сабора, оствари своја тобожња права над православном дијаспором. То би значило да простор Будимске епархије не припада Српској Цркви.

Речи о свечовеку

МОНОДРАМА ПО ТЕКСТОВИМА

Светог владике Николаја Велимировића

Света Жича је замишљена и саграђена пре осам векова, у времену када је српски народ ступао на светску сцену, омеђену посусталом Византијом и Европом у успону. Њен почетак израз је братске љубави Стефана Немањића, великог жупана, и његовог брата Светог Саве.

Нашем нараштају припала је част да прослави осам векова постојања задужбине Немањића. Овим поводом, 8. јуна у Народном позоришту, на сцени Раша Плаовић у 20.30 часова публици ће бити представљена монодрама Речи о свечовеку  у којој  глумац Небојша Дугалић говори текстове из дела св владике Николаја Велимировића.

Речи о Свечовеку представљају монодрамску адаптацију истоимене збирке алегоричних поука и записа владике Николаја, у којима нови православни Златоуст, у разуђеној и разноврсној наративној драматургији, блиставој језгровитости своје поетике и стила, благовести, опомиње и подсећа на наше замрло сећање на Бога, ближњег, и свеколику твар.

Снагом својих увида, поразних и надахњујућих у исто време, владика Николај нас позива да покајемо сваку нашу срођеност са светом која није заснована на срођености са Богом и да разумемо и оживимо наше близанаштво са творевином и са ближњим, сећајући се да је брат наш живот наш и да смо само као љубећа бића уопште бића.

У ово време, које, изгледа, ничим не сиромахује тако као љубављу, благовест о Свечовеку владике Николаја, делује као напој жедноме у пустињи. Речи о свечовеку су наше животворно огледање у Богу .

Дејан Масликовић