Бог је у сваком човеку

А на полицама стоје највеће глумачке награде - шест златних Пулских арена, Награда академије Иво Андрић за животно дело, награда Павле Вујисић за животно дело, Златни лав с фестивала у Венецији, четири Оскара популарности. Наклоност публике стекао је и у ТВ серијама „Куда иду дивље свиње“, „Врућ ветар“ , „Повратак отписаних“ и „Полицајац с Петловог брда“. Глумио је главне и велике споредне улоге у преко 180 филмова различитих жанрова, најчешће ратним и комедијама.А онда је пре десетак година стао иза камере и редитељски потписао филмове „Небеска удица“, „Наташа“, „Ледина“, „Јесен стиже, Дуњо моја“, „Коњи врани“ и „Бледи месец“. Уколико су га прве три деценије везивали за глумца кога је родила комунистичка кинематографија, утолико га данас због последњих филмова „оптужују“ да удара пацке свету и трапавој политици своје Србије. А воле га и поштују у земљама бивше Југославије као најрођенијег, јер је глумио неодољиве момке из краја народског порекла, проницљиве и домишљате честите људе са препознатљивим смислом за хумор.

Онима који Вас се сећају из комунистичких епопеја, шта данас кажете- јесте ли као ангажовани уметник веровали у идеју своје ангажованости?

- Ја не мислим да сам ангажован уметник. Ја сам уметник. Не лишавам се ја тога, и сматрам те филмове интегралним делом моје биографије. Тито јесте тим филмовима правио велике филмске споменике о победи над фашизмом, али сам стваралачки и уметнички градио улоге за које сам добијао велике домаће и међународне награде. Ја се поносим тим наградама и филмовима. Увек је било филмова који су режимски и оних који демистификују револуцију, као рецимо „Јутро“ Пурише Ђорђевића за који сам добио Златног лава у Венецији. Уколико је филм пука пропаганда, без уметничке вредности, ја не учествујем у таквом послу. Ко се лати стваралаштва треба да има објективну слику стварности коју обрађује, а истовремено и неопходну етику, укус, меру, емоцију и узбуђење. Тако сам бирао филмове, и као глумац и као продуцент. Има коментара да у мојим филмовима „Убиство с предумишљајем“ о книнским ратницима, или „ Кажи зашто ме остави“ о последицама Вуковарског рата, или „Небеској удици“ о геноцидном бомбардовању Србије где смо били недужни сатрвени, или „Наташа“ о ерозији морала, па најзад и „Ледини“ која говори о тешкоћама суживота српско-хрватског брачног пара има елемената осуде свих на просторима моје бивше земље. Уметника може да инспирише књига, новински чланак, појава или догађај. Суштина уметности је да се бави актуелним темама а уметничко дело треба да одише и припада истини и искрености и да садржи неопходну етику.

Да ли уметност треба да има и моћ преображаја - духовног, естетског, етичког, па зашто не и друштвеног, има ли моћ да нас учини бољим?

– Мало људи је спремно да уђе у биоскопску салу и да види уметнички филм, јер су се сви потрудили да униште основе озбиљног стваралаштва! Телевизија је потпуно банализовала укусе гледалаца, живи од баналности, ласцивности, од провокације на ивици кича, типа „Фарме“, „Великог брата“, „Сурвајвера“, „Истине“ и сл. У том медијском хаосу нема места истинском стваралаштву, које у себи има уметничку вредност. Комерцијала је већ довела стваралаштво у ћорсокак, без излаза.

Колико је вера у Бога важна за Ваш рад и живот?

– Поштовање према вери на мене је пренела моја мајка. Крсна слава ми је Свети Јован и нема тог посла који би могао да ме спречи да не будем посвећен дану заштитнику наше породице. А по мени, Бог је у сваком човеку! Људску племенитост и доброту мора да носи сваки човек у себи. Пред тим вредностима треба клечати доживотно! Помоћ другом је чин за поштовање. Признаћете, све почиње и све се завршава односом према другима. Ако не поштујете другог, нећете бити поштовани. Та симбиоза је нешто највеличанственије и зато ми се чини да вера у Бога није ништа друго већ однос љубави према другом. Православно хришћанство се заснива на заповестима за које сматрам да су неопходне људима, јер нас оне опомињу - не убиј, не кради, не буди порочан. Сваки човек мора да се придржава ових заповести да би имао унутрашњи мир и елементе живота са другима. И зато ми се чини да је порука Патријарха Павла о суживоту са другима, основа којој треба да тежимо.

Чему Вас је православље научило?

– Праштању, али не заборављању. Сећам се бомбардовања пуних 78 дана које је за све нас било несхватљиво! Био сам запањен осионошћу богатог Запада, који диктира понашање и кроји судбине малих земаља. Наш народ има једну лепу изреку - сила Бога не моли. Тај тамни вилајет је диктирао живот, унижавао људе и довео до потпуног посрнућа свих вредности. Породица је постала несигурна и уплашена. А породица је смисао унутрашње стабилности сваког човека. Ако имате љубав родитеља, хармонију унутар дома, поштовање деце према вама и ваше према деци, достигли сте узор којим се треба поносити! Данас је породица осуђена на страх, неизвесност, стрепњу да ли ће бити хлеба у кући, јер је капитализам унео велики немир у наше животе. На овим просторима тридесет година траје агонија и растакање свих вредности. Да ли је могуће да се све то обузда? Да, ако породица добије велику потпору у политици земље којој припадамо. Ми немамо министарство за породицу а ја сматрам да је то веома важна ствар и обавеза државе да штити све неопходне интересе породице.

Подвлачите синергију љубави која везује Вас и супругу Миру. Шта везује брачном везом људе пуне четири деценије, има ли безусловне љубави?

- У мојој Мири сам нашао све што ми је неопходно - љубав, пажњу, брижност, часност, поштење, шарм, лепоту и унутрашњи мир. Све сам то понео из своје куће из окриља своје мајке. У детињству сам спознао да је љубав супружника основ личне среће свих у кући. Као што видите, без љубави нема среће. Ако је поред вас особа која је брижна и пуна љубави и поштовања онда имате све. Мира је и мој сарадник на реализацији филма и ТВ серије „Мирис кише на Балкану“ чији сам ја аутор а који радим по роману Гордане Кујић. Тема филма прати искушења љубави сефарда Јевреја и иновераца на просторима бивше нам земље. Љубав сефарда и православаца и католика мења њихове животе, руше се канони и традиција а отвара дијалог цивилизације, чему лично тежим.

Јесте ли у образовање ћерке и сина уносили веру и традицију?

– И Мира и ја смо волели цркву и као деца често одлазили на Литургију. Ја сам становао преко пута цркве у Нишкој Бањи, а она је сваки викенд проводила у Сремској Митровици код деде, сремско-митровачког проте, и тамо одлазила на Службу. Волео сам и волим цркву и као дете стално сам био у црквеној порти! Крстили су ме у цркви Светог Димитрија пре Другог светског рата. Као рударско дете сиротињу не сматрам несрећом. Тата ми је умро када сам имао десет година а мајка се посветила деци. Није се удавала, морали смо да се сналазимо како знамо и умемо. Направили смо посластичарницу, правили сладолед, те сам сваког лета, за време одмора радио три месеца и помагао мајци у издржавању породице. Касније сам из Београда слао новац, зарађен радом у позоришним представама, што разношењем млека и џакова кромпира по кућама. Немаштина и сиромаштво су били покретачка снага која ми је давала додатну енергију и снагу којом сам пребродио све тешкоће. Деци смо дозволили да по својој мери и потреби приђу вери. Учили смо их да је вера у правди, поштењу, човечности, племенитости, моралу и истини што чини православље узвишеним.

О смрти сина Драгана пре девет година сте имали снаге да говорите за медије. У којој мери је вера уносила смирење, можете ли с хришћанским односом према светињи живота лакше да сагледате овај губитак? Лечи ли вера све ране?

– Моја концентрација није била само да се молим за његово здравље, већ и да набавим средства којима ћу покушати да му спасем живот. У тренутку када смо Мира и ја сазнали да Гага има акутну леукемију, били смо очајни. Замолио сам докторку да то саопшти мом сину који је већ лежао на клиници. Био је у шоку. Сећам се одлучности у његовим плавим очима када је рекао: „Крените са терапијом!“ Сви смо ушли у велику драму. Отишао је у Лондон где му је трансплантирана коштана срж и кад се вратио у Београд, био сам сигуран да се извукао и да је тој страшној причи крај. Тада је почело бомбардовање Београда, због кога се мом сину стање погоршало. Одвео сам га са његово двоје деце и женом у Будимпешту код моје ћерке Јоване. И тај трен, то сазнање да му се вратила болест, била је пресудна да снимим филм „Небеска удица“ који говори о пркосу свих нас против сваке силе и неосетљивости Запада, богатих! Поносан сам био када је филм отворио Берлински филмски фестивал и добио награду и када сам га продао АРТЕ ТВ немачко-француском каналу за 144.000 марака, и послао сину за лечење. Човек мора да буде борац и никада не сме да заборави да припада свом народу и својој вери која нам улива самопоштовање и покреће нас да поштујемо корене којима припадамо.

Мајка Вам је рођена у Приштини. Како видите проблем Косова?

– Отац ми је рођен у кршевима на тромеђи Херцеговине, Хрватске и Црне Горе. Као млад је кренуо трбухом за крухом и док је радио у руднику у Приштини упознао је моју мајку, након чега су се преселили у Скопску Црну Гору, мало место поред Скопља где сам ја рођен. Дуго нисам био на Косову. Косово је рак рана српског народа, свих нас. И зато све настале проблеме треба решавати дијалогом цивилизације, а не силом. Јер смо много мали!