Чувари душа и светиња

Као историјска и богоносна жила-куцавица нашег народа, чувар бројних манастира, пећинских испосница и светиња, овај предео је назван „Српска Света Гора“. Сав је од столетних шума и планинских масива, бујног зеленила и извора чисте воде, пребогат историјом и молитвом. Шта год поглед обухвати, све је прича и све је тајна. По археолошким налазима, сматра се да су манастири Овчарско-кабларске клисуре настали између 13. и 15. века, најизвесније да су синаитског порекла. Рушени и обнављани током векова турског ропства, обележени прогонима и страдањем монаха у протеклим ратовима, ови манастири су одржавали духовни живот и историјску снагу нашег народа. Једна од ових светиња, манастир Никоље, налази се недалеко од Овчар Бање, уз саму обалу Западне Мораве.
Не зна се тачно када је подигнут, али спада међу најстарије овчарско-кабларске манастире, што се закључује по његовој архитектури. Први пут се помиње у турским пописима из 1476. године, што указује и на могућност ранијег постојања. По предању, подигли су га монаси који су се повукли са Св. Горе пред најездом Каталона и доселили се у Клисуру. Постоје и мишљења да су га подигли монаси-исихасти синаитског порекла, након Маричке битке, 1371. године. Никоље је током историје било значајан културно-просветни центар. Имало је развијену преписивачку делатност, школу за парохијске свештенике, повезиване су књиге, рађени печати, иконе и богослужбени предмети изузетне кујунџијске вредности. Сачуван је велики број старих рукописних књига.

Најстарија и највреднија међу њима је Никољско јеванђеље, један од најлепших примерака српских рукописних књига 14. века. Писано је на пергаменту, српском редакцијом црквенословенског језика, богато украшено и илуминирано. У време преласка српске војске преко Албаније, Јеванђеље је 1915. године нестало на Косову. Одатле је стигло у Енглеску, у приватну колекцију сер Честера Битија, богатог колекционара старина и власника рударске компаније, чији су инжењери радили на Косову. Сер Честер Бити је своју вредну збирку уметнина завештао држави Ирској. Оригинално Никољско јеванђеље се и данас налази у легату Честера Битија у Даблину, а његов повратак у Србију није могућ због старог музеолошког принципа недељивости музејских збирки. Захваљујући труду г. Владимира Давидовића, саветника у Министарству правде Србије, а у сарадњи са легатом, урађено је сто примерака фототипског издања Никољског јеванђеља, са циљем да ова историјска драгоценост остане сачувана у духовној и културној свести нашег народа. Једно од ових фототипских издања чува се и у Никољу.

Манастир слави Пренос моштију св. Николаја Мирликијског, 22. маја. Манастирска црква је мања једнобродна грађевина, без куполе. Сачуване су фреске од велике уметничке вредности, из два временска периода. Испод фресака из 17. века виде се остаци старијег живописа, вероватно из 16. века. Живопис је заснован на византијској традицији и прожет извесним особеностима сликарства из турског периода. Испред олтара чувају се делови моштију св. Николаја Мирликијског и св. Никодима, архиепископа пећког.


Поред цркве налази се Милошев конак, који је кнез Милош Обреновић подигао и у њега склонио породицу, након пропасти Првог српског устанка. Одатле је једно време управљао Другим устанком, ту му је сахрањен и петогодишњи син Петар. Поред конака и великог имања, кнез Милош је манастиру поклонио и иконостас, као и воденицу у оближњем селу Пријевору. Ово је једна од ретких очуваних српских старина, која већ 180 година служи манастирској обитељи и народу. Будући да воденица ради и даље снагом воде и воденичног камена, трудом и молитвама никољских монахиња, брашно које даје је веома цењено, изузетног квалитета и хранљивих вредности. И воденица и Милошев конак сачували су свој првобитни изглед.

До 2005. године, кровови на манастирском конаку и на воденици били су пред урушавањем. Тада је, захваљујући добротворству проф. др Радмиле Милентијевић из Њујорка, урађена историјска реконструкција. Обновљена је воденица-поточара, изграђен нов кров на конаку и кули, урађен стамбени простор у поткровљу конака, обезбеђена нова пумпа за довод воде из Овчар Бање, без које манастирски живот не би био могућ.

Од 1954. године, манастир је женски. Старо никољско сестринство дошло је тада из манастира Јовање, који је, због изградње хидроцентрале Међувршје, срушен и потопљен. Неколико монахиња данашњег никољског сестринства, које су преживеле ова страдална и тешка времена, драгоцени су сведоци и преносиоци потресних прича о рушењу Јовања и подизању Никоља. У њиховим душама записана је историја. Иако је на другом одредишту саграђено ново Јовање, старо и даље зову „наше Јовање“. Дирљива је верност тој првобитној заједници која их је све ујединила љубављу, састрадалништвом и молитвом.

Градитељи светиња уписују своја имена у бедеме свога народа. Наши су духовни и национални бедеми снажни онолико колико памтимо оне који су их подизали и колико и ми сами у њих дозидамо. Никољске монахиње су својим трудом подизале манастирске конаке. Мати Евпраксија је из Мораве доносила воду за градњу. Сестре су доносиле дрва из шуме. Имале су своју кречану за гашење креча. Радовале су се изградњи новог дома. По казивању мати Теодоре, која управља воденицом, сестринство је било тада изложено великој немаштини и глади, па зато памте своју „прву чорбицу“ у Никољу и радост због ње. Имало се тек за мало брашна у води, али се јело у радости заједништва. Прихватале су велико трпљење, само да се не раздвајају. Данас, у времену свега лако доступног и површног, овакве животне приче остају трајни сведоци Јеванђеља.

А Св. Владика Николај као да и даље ходи овим врлетима, његов лик сагледава се овде у свему што се Богу моли. Многи његови савременици су још од детињства надахнути снагом његове речи, погледа и дела. Тај лични доживљај „деда-владике“, „нашег владике“, надраста националну и светитељску величину Владике Николаја. Све храмове и конаке овчарско-кабларских манастира красе његове иконе, али је он присутнији у живој икони, осликаној у њиховим душама. Тако је и игуманија Евпраксија још као дете упознала Владику Николаја на богомољачком сабору у Даљу, на Преображење, када ју је даривао грожђем. „Много сам волела да га слушам“, присећа се мати, „дивно је говорио. Био је небо на земљи...”. Његова личност трајно је обележила њен живот – напустила је дом и пошла за њим, придруживши се богомољачком покрету. Сачувани су телеграми које јој је Владика слао из Америке.

Мати Евпраксија руководи манастиром Никоље од 1987. године. Рођена је 1919. године у Срему, а у манастир је ступила са 18 година, као једина преживела од дванаесторо деце. Од мајке је научила кројачки занат и постала чувена по изради мантија, одежди, кошуља, камилавки и пана. Тако је, на позив владике Саве, отишла у Кливленд, где је, живећи у веома тешким условима, непуне две године шила за потребе наше Цркве у Америци. Многи је сматрају најбољим мајстором овог заната у српској Цркви икада. И данас свештеници у Америци носе чувене „Евпраксијине мантије“, али их облаче само за специјалне прилике јер, кажу, нико не зна више тако мајсторски да их направи. Осим рада у Србији и Америци, имала је много поруџбина из читавог света. Ову танану и виспрену 91-годишњу игуманију одликује једноставност и нежност у опхођењу са људима. Позната је и по особеном хумору, оштроумном, префињеном и поучном, попут оног по коме је знан патријарх Павле.

У Никољу данас живи шеснаест монахиња и три искушенице, бринући свесрдно једне о другима. Сусрет са овим срдачним подвижницама као саће је пун живота, радости, песме, свежег народског хумора и духовног здравља. За гостопримство попут њиховог, по речима св. апостола Павла, примају се анђели. Топлина, саосећајност и неизмерна љубав сестринства показују да их је вишедеценијски страдални пут произвео у истинске чуваре Божјих светиња – храмова, историјског наслеђа и људских душа.