Лутеров покушај оздрављења верске праксе у западној цркви донео је нову теологију која је традиционалну католичку догматику поставила на другачије основе. Реформатско богословље, за разлику од уходаних схоластичких система средњег века, усвојило је принципе рационализма и слободоумности која је слободи израза и људској личности дала веће достојанство.
Сам Мартин Лутер је имао своје реалне и идејне претече. Један од претеча реформације јесте личност чешког проповедника Јана Хуса, који је остао уписан у националном сећању чешког народа. Хус није био вођа неког покрета, није био на челу организације. Он је био човек јеванђеља, трагалац за истином и правдом, проповедник са жаром остварености унутрашње етичке хармоније. Његови претходници из домаће средине су Јан Милич из Кромјерижа, Матеј од Јанова, Валдхаузер, Тома Штитни, богослови који су сматрали Свето Писмо и саборе већим ауторитетима од папске учитељске власти.
Најчешће се изричу оцене да је Јан Хус био моралистички богослов, да је његова теологија далеко од система спекулативног карактера. Живео је и богословствовао у сложеним друштвено-политичким условима друге половине XIV века. Његова мученичка смрт, била је увреда за чешка национална осећања, оставши истовремено светли пример, узор, чешког патриотизма кроз векове.
ВЕРСКИ РЕФОРМАТОР
О личности и делу Јана Хуса (1369–1415), верског реформатора чешког народа и националног великана постоји обимна литература. Његова делатност и покрет који је изазван његовим мучеништвом није остао незабележен у савременим српским литерарним споменицима. У Житију деспота Стефана Лазаревића, класичном остварењу средњовековне српске књижевности XV века, испраћена је личност чешког верског реформатора Јана Хуса (1369–1415). Наводимо одломак:
„Из Прага изиђе истинит глас да се подигоше (неки) на господина свога краља и чешку земљу од Угарске отцепише; и јерес звана Хус устаде и оснажи се; за њих (тј. хусите) неки кажу да су близу православља и да је овај Хус био у Јерусалиму на поклоњењу светим местима те да је дошао на Синај, где је Господ са Мојсијем говорио. Ту поживе у општежићу са братијом и од њих сазнаде образ православља. Овде научивши и грчко писање дође у своје крајеве. Ради тога се убрзо нађоше грчки списи у великој библиотеци и пошто ретор беше, све их савлада учењем. Кажу да је на сабору пред папом, када је са њим вођен спор, а где је и о свештеничком чину водио распру, рече им ово: „И овај закон велику злобу...“.
Јан Хус, иако не од угледне породице, стиче универзитетско образовање, а 1386. године степен магистра богословља. Свештеник постаје 1400, а проповедник при Витлејемској капели у Прагу 1402. Његов друштвени успон се огледа и у чињеници да постаје декан на Филозофском факултету Прашког универзитета. Стоји под утицајем имењака Џона Виклифа, што се види из богословских идеја његовог списа De ecclesia. Прашки надбискуп Сбинко није подносио Хусова иступања у јавности и критику верске праксе, нарочито не умањивање врховног ауторитета папе. Као декан успео је да ограничи број професора Немаца у складу са пропорцијом укупног броја у становништву Чешке. Иако му је обећана заштита од власти и несметан боравак на сабору у Констанцу (Костнице) 1414. Јану Хусу је суђено без могућности да се брани. Остао је страдалник и заточник словенске идеје и борбе за људска права.
На позиве да са одрекне „јереси“ ради очувања голог живота изјавио је: „Од каквих заблуда да се одрекнем?...Призивам Господа за сведока да нисам учио и проповедао то што су ми приписали лажни сведоци: главни циљ мојих проповеди био је да људе одвратим од греха. И тој истини коју сам ја проповедао сагласно Јеванђељу Исуса Христа и тумачењу светих учитеља, ја данас хоћу да умрем“. Био је спаљен на ломачи 6. јула 1415. године.
КУЛТУРНА ЕМАНЦИПАЦИЈА ОД ЗАПАДНЕ ЦРКВЕ
Васпитан на хришћанској класици, али и добро обавештени, Константин Философ када пише о приликама на северу Угарске издваја следеће теме у Хусовој теологији, а то су: 1. критика насилне безбрачности латинских свештеника, 2. извесне источне утицаје на његов покрет („близак православљу“), 3. инсистирање на моралној чистоти верске праксе и 4. тежња за културном еманципацијом од Западне цркве. Деспотова војска је у првим хуситским немирима била на страни угарске круне, али су се ти верски ратови растегли кроз читав XVI век, све до 1620. године, када су Хабсбурзи тријумфално скршили таборите на Белој Гори. Покренути религиозним флуидом, хуситски ратови су били типичан пример националног сукоба (Немаца и Чеха), прави case study (Јохан Хојзинга).
Православље има своју дубоку укорењеност на просторима данашњих Чешких земаља и Словачке. Византијски тип богослужења донели су тамо у IX веку Света Браћа Кирило и Методије. Услед латинизације и германизације, губило се богослужење на старословенском језику, а са губитком народног богослужења растао је страни политички утицај над чешким народом. Хуситске борбе, започете у XV веку носиле су у себи исконску чежњу Чеха за служењем Богу без икаквих овосветских ограда, препрека, као и за очишћењем литургијске традиције.
Јан Хус је отворено негирао папски примат, захтевајући и причешће под оба вида, али се није јасно одредио о филиокве (Filioque). Православне симпатије су још израженије код Јеронима Прашког, коме се на суђењу стављало на душу путовање у Витебск, бивши уједно оптужен за општење (intercommunio) са православнима.
ЈАН ХУС И ЈЕРОНИМ ПРАШКИ
Јан Хус и Јероним Прашки су у историјској свести чешког народа остали упамћени као морално-духовне величине. Последице хуситских ратова су биле крваве, а Жишка и социјално-народни покрет обележен и антигерманским изливима у бојним покличима који су страшили немачке покрајине Саксонију и Баварску:
Константин Ангелик, занимљива чешка личност недовољно разјашњеног порекла борави у Цариграду. У писаним сведочанствима византијског исходишта дозвољава да се закључи да су Хусови наследници имали озбиљне преговоре са цариградским троном око преласка у веру Источне цркве. У западним изворима се исти титулише као „грабљиви вук“ или „јеретик“. Препородитељ Јан Колар (1793–1852) је говорио да је хуситизам имао православни карактер, односно да православна идеологија никада није ишчезла из душе народа чешког.
Владимир Петржек (страдао у процесу са епископом Гораздом Павликом и друговима 1942) у својој студији „Православне тенденције хуситизма“ објављеној давне 1932 године у авангардном часопису „Светосавље“, каже да се у читавој историји чешког народа могу се пратити нагињања источним извориштима. Великаш Олдрих око 1035. године подиже манастир Светог Прокопија, кнез Вратислав II моли Гргура VII 1079. да одобри словенско богослужење у чешким земљама што папа одбија. Савзавски летопис (XII) и Легенда о Св. Прокопију (XIII) говоре о одушевљавању словенском литургијом, Немци, феудалци и црквени великодостојници су његови непријатељи и прогонитељи, а чешка патриотска струја је дала велики допринос настанку Карловог универзитета 1346. године.
УСПОМЕНА НА УЧИТЕЉА
Памјат Јана Хуса била је изложена настојањима Римокатоличке цркве, односно да се упорном културном политиком маргинализује његов историјски значај за чешки народ. Врло рано се шири прича о Јовану Непомуку којом треба да се избије раширено поштовање Јана из Хусинаца. Иницијативе за подизање споменика Јану Хусу у Прагу покренуте су 1899. године, расписиван је конкурс за вајарско монументално дело које би красило строги центар старог прашког градског језгра. Римокатоличка црква је финансирала велики кип Мадоне на предвиђеном месту за Хусов споменик, а јубилеј од 500 година његове мученичке кончине је ипак обележен, иако је 1915. година била ратна.
Нова Чехословачка држава је у 1925. години 6. јул прогласила државним празником – успоменом на учитеља „мистра“ Јана Хуса. Папски нунције у Прагу, Мармађи, је обавестио Чехословачку владу да би „Ватикан озакоњење Хусове светковине сматрао непријатељским исказом“.
Путир на хуситским заставама и чешки појам Божијих бојовника (ратника) је нешто што је свакако пандан српским епским појмовима крст часни и слобода златна. У самом Прагу је све до почетка XIX века постојао храм у коме је Ред бенедиктинаца неговао старословенску књигу и обред. Управо ће тај храм бити један од првих богомоља младе цркве коју је после 1921. године предводио епископ Горазд Чешки. |
