О томе какав је и колики утицај парохијских свештеника који све чешће улазе у наше домове, разговарамо са о. Драгомиром Убипариповићем, парохом Храма Светог Саве на Врачару. Прота Драгомир је најпре био постављен за пароха у Високом, а неколико година касније постаје парох при Старој и Саборној цркви у Сарајеву, где остаје све до прогонства 1992. године.
У време рата, муслиманска војска затварала га је четири пута. Под гранатама изводи породицу у манастир Враћевшницу и враћа се у Сарајево, где свакодневно обавља богослужење. Поред парохијских дужности, обавља и посао ризничара у Музеју Старе цркве у Сарајеву. По доласку у Србију, служи најпре у Котражи, код Гуче, затим при манастиру Раковица, а уз помоћ верника гради капелу, парохијски дом и Храм Преображења Господњег на Видиковцу. Последњих година, прота се бави веронаучним радом и припрема краће поучне текстове, пастирска писма и поуке за вернике.
Каква је данас улога парохијског свештеника? Колико се она мењала протеклих деценија?
– Услови у којима је Црква са народом живјела одређивали су могућности и дјелокруг рада парохијског свештеника. Подсјетимо се да је Други свјетски рат оставио страшне последице. Црква је просто десеткована на свим пољима – на најзвјерскији начин јој је убијено 32% вјерника, у мучеништву побијена трећина епископа и свештеника, а скоро сва имовина одузета. Атеизам је наметнут за државну религију и вјера проглашена „опијумом за народ”. Рад свештеника се свео на храм и порту. У храмове су долазили само најхрабрији, а и за то се плаћала цијена. Онај ко је очекивао напредовање у послу у предузећима, није могао да се јавно декларише вјерником. Ко је иоле нешто значио у друштву (учитељ, милиционер, службеник...), није смјео да се дружи са свештеником. Свештенички рад је увијек био под присмотром.
Света тајна исповијести, укинута тих послијератних година у појединим крајевима Србије, још се није у потпуности повратила на своје мјесто. Црква и свештеник су били неко домаће зло у којем стално чучи непријатељ и пријети опасност која свакога часа може да искочи. Свакако да у таквим условима свештеник није могао да има превелики утицај на своје парохијане. Великa помоћ за очување вјере у том тешком времену је био јак коријен наслијеђене породичне вјере и још увијек патријархални начин живљења, који је трајао дуго послије рата. До деведесетих година прошлога вијека, Црква се борила за опстанак и покушавала да, када време и услови дозволе, почне своју духовну обнову.
Тих деведесетих година су некако доста брзо почели слабити окови атеизма, и Црква је коначно из порте изашла у јавност. Ми нисмо ни били довољно спремни за тако нагле промјене, и требало нам је деценија, па и више, да ухватимо корак са захтјевима времена. Тек последњих неколико година свештеник слободно улази у школе, болнице, касарне, затворе... и може на сваком месту да дође у контакт са вјерником, како би удовољио његовим духовним потребама.
Колики значај и утицај има парохијски свештеник у породичном дому у својој парохији?
– Парохијски свештеник обично два пута годишње улази у домове својих парохијана и има утицаја у породице чије домове посјећује. У насељима са солитерима и великим стамбеним зградама, око 15-20 породица прима свештеника, а у периферним насељима и насељима са приватним кућама тај број је много већи. Урбанизацију града није пратила градња храмова, па се проценат оних који примају свештеника, услед недостатка храмова и свештенства, споро повећава. Поред просвећења верника и јачања вере, пароси утичу на слогу супружника, поправљање понашања дјеце, спорове у браковима и несугласице у ужим и ширим породицама. Данашње прилике омогућују да Црква, посредством свих врста медија, улази у домове и породице. Штампа, радио и телевизија данас доста простора уступају темама из области вере, а постоје и емисије које уређују људи из Цркве. Црква има неколико радио-станица са својим црквеним програмом. Посебна погодност је интернет програм који нуди мноштво веб сајтова храмова, манастира и црквених установа, који су сваког тренутка отворени за питања и одговоре из области вјере, црквеног живота и духовности.
Талас застрашујућег насиља, о коме свакодневно извештавају медији, разуверава наше тврдње да смо као народ и друштво постојани у свом традиционализму, са јасним моралним кодексима. Да ли се нешто променило у српском друштву, који су разлози?
– Све присутнија дешавања у нашем народу, која су супротна традиционалном кодексу понашања, само су последице вишегодишњег погрешног усмјеравања нашег друштва. Поремећај вредносног система свих ствари и дешавања, вишегодишње форсирање миграције села у градове, рушење сваког ауторитета, подржавање слабљења институције брака, довело нас је дотле да смо заузели 10. мјесто на свјетској љествици по броју осуђених лица. Замислите, од преко 200 држава свијета, ми смо на 10. мјесту! Зар то довољно не свједочи докле нас доводи одступање од исконског пута којим су вијековима ишли наши преци? Наш народ је познат као слободарски народ који се, кроз историју, „на живот и смрт” борио за слободу отаџбине, части, вјере, морала... А данас се потомци тог истог народа боре за слободу абортуса, хомосексуализма... слободу да унесу пса у заједничку зграду и лифт и др. Који пад духа генерације?! Црква је тренутно једини чувар исконских вриједности, и може својим ауторитетом да укаже на те вриједности.
Када је у питању насиље у породици – према женама, према деци, старима и болеснима – може ли парохијски свештеник да утиче и помогне породици у чији дом улази?
– Највећу помоћ борби против насиља у породици Црква види у настојањима да се данашњој генерацији отворе очи о штетности некритичког одабира ТВ-програма и филмова као и њиховог неумјереног конзумирања. Невјероватна је чињеница да смо ми прваци у дужини гледања телевизије. Наш човјек дневно проведе 302 минута пред ТВ-апаратом. Више и од Американаца и свих осталих. Наш човјек, од 65 година живота, проведе чак 9 година пред ТВ-екраном! Већи дио програма је препун насиља. Почев од цртаног филма у којем се откидају руке и ноге, до најпознатијих филмова који не могу бити успјешни ако нису препуни драме и убистава. Тај програм је, дакле, васпитач и он формира свијест данашње генерације. Отуда се насиље преноси на јавно мјесто, у превоз, на улицу у радни колектив, па и у породицу. Породица не би смјела да прикрива проблем насиља. Кад проблем почне да настаје, породица би с повјерењем, као и сваки проблем, требала повјерити свештенику који ће, у складу са могућностима, доћи и у саму породицу и покушати то да ријеши, а ако не буде такве могућности, засигурно дати прави савјет.
Последњих година почело се наглас говорити о брижљиво прикриваним породичним „тајнама” – злоупотреби деце и насиљу који она трпе. На који начин се парохијско свештенство укључује у решавање ове пошасти?
– Цркви се највећим дијелом обраћају за проблеме злоупотребе дјеце у већ поодмаклој фази. То су обично догађаји који су оставили трауме из дјетињства, када је очух злоупотребљавао пасторку, или теча напуштено дијете. Ожиљак настао на души недужног и оштећеног, тада дјетета, сада одрасле особе, дуго се, а понекад никад, не излијечи. Црква, прво поучавајући вјерника о светој тајни покајања и праштања, а потом указујући на највиши хришћански идеал праштања, а датим самим примјером Спаситеља Господа и његових мученика, непрекидно води жртву до праштања, искорјењивања злобе и коначног исцјељења.
Ретки су случајеви гдје свештеник буде укључен у решавање проблема злоупотребе дјеце. Породице које своју децу користе за користољубива и перверзна недела, обично не примају свештеника, тако да је тешко помоћи духовним савјетом.Посебно смо беспомоћни у случајевима кад су дјеца препуштена улици или самима себи. Свештеник ће, по сазнању таквих проблема, у највећем повјерењу из искуства, дати најбољи савјет и пружити помоћ како би насиље било прекинуто, а последице биле ублажене и по жртву и по породицу.
Пред данком који узима дрога, одговор и решење немају ни родитељи, ни институције, нити држава. Има ли га Црква?
– Дрога и разни опијати су модерни гријеси који, ако се не лијече, дају трајне и трагичне поседице. Ако се не предузима лечење, долази до буквално духовног самоубиства човјека. Изазивају лажна задовољства и тренутну „срећу и мир”. Лака преносивост и добра зарада их чини још популарнијим.
Црква је укључена у борбу против болести зависности на свим нивоима. Прво има свој Пастирски савјетодавни центар у којем су ангажовани људи који се баве дрогом и другим болестима зависности. Сваки свештеник, кад му се у парохији укаже на тај проблем, покушава да обољелом укаже на вредност човјековог бића који је створен да буде икона Божјег лика на земљи. Да поврати Лик Божји у себи. Свештеник подсећа да је пред сваким човјеком пут усавршавања по угледу на Бога, и указује да је свеукупно овоземаљско живљење непрестани подвиг, а драж овоземаљског живота у сталном поправљању себе и у напредовању. Савлађивање и најмањих искушења захтијева наш напор, а искушење дроге и других сличних болести зависности (пушења, алкохолизма и др.) захтијева дужи и додатни напор уз јачање духа, самопоуздања и сталну, првенствено сопствену, молитву. Црква позива све хришћане на заједничку молитву и учествовање у св. Тајнама и благодатним даровима Цркве, после којих долази до духовног здравља, а потом и коначног тјелесног опоравка бића.
Црква у појединим епархијама већ више година поседује специјализоване центаре за смјештај и лијечење зависника од дроге и других болести зависности, а најављује и оснивање нових. Свака парохија има своју литургијску заједницу која је Богом дана прилика за хоспитализацију потенцијалних болесника који су прихватили ма какво лијечење. Једино још ту има времена за љубав према ближњему и могу се наћи доброжелатељи оздрављења који нису мотивисани користољубљем.
Каква је религиозност српског народа данас?
– Наш народ, нарочито у градовима, све се више окреће вјери. Млади се данас више од старијих обраћају паросима са жељом да буду укључени и утемељени у парохијску заједницу. Већ дуже вријеме штампа се мноштво црквених наслова, и интересовање за истим се све више повећава. Тек сада, након више од пола вијека, у Србији се препознаје да живе православни хришћани. Храмови су углавном попуњени на свим недељним и празничним богослужењима, а прославе Божића, Васкрса, крсних Слава, обиљежавање задушница то и показују. И то не само у храмовима и породицама, већ и на јавним мјестима. Пост се повратио у народ. Вјера је присутна у општој култури живљења нашег народа. Здраво православно просвећивање народа доста ометају астролози, врачари, биоенергетичари, нумеролози, бијели и црни магови, лажни пророци и др. који у најгледанијим вечерњим терминима, редовно са више ТВ-канала, заглупљују грађане разним сујевјерјима налик на она из средњег вијека. Сам повратак вјери кроз Цркву понекад збуњује, па и отежава манастирска побожност која је присутна код значајног процента вјерника. Вјерници одлазе у посјете манастирима, учествују на богослужењима и примају савјете тамошњих духовника, по монашким правилима, за свакодневни живот у својој породици. Наши вјерници покушавају да ту монашку побожност примијене у својим животима и међу својим укућанима. Будући да су такви савјети непримјенљиви у световном животу, долази до великих неспоразума. Двијехиљадегодишњим искуством Цркве је одређено да вјерници који живе у парохијама за свог духовника имају свог парохијског свештеника. Његови савјети и упутства су намјењени породичним заједницама хришћана и много су ближи и примјеренији начину и условима у којима хришћани живе, него побожност манастирског типа, намјењена монашком животу. Они који слиједе савјете својих парохијских свештеника, у великој мјери ће моћи својим примјером људима око себе да помогну да и они лакше слиједе пут Истине спасења, правде, и радости Вјечног Царства Божијег. |
