Књига др Војислава М. Јовановића – Марамба „Потрага за украденом историјом“ штампана је захваљујући ангажману Владимира Давидовића, саветника у Министарству правде, љубитеља историје који годинама трага за српским културним благом расутим по свету и Издавачке књижаре „Југоисток“ из Београда.
„Бомбардовање и спаљивање Народне библиотеке у Београду 6. априла 1941. године, одношење комплетне архивске грађе Краљевине Србије, пљачка архива још у Првом светском рату, затим и у Другом не може се рећи да је то случајност. Неко је то системски радио са циљем брисања историјског памћења српског народа,“ каже наш саговорник, додајући да су Немци током Другог светског рата пљачкали архиве по целој Југославији али да је 95% архивског материјала из српских архива.
„Немци су и у Првом светском рату опљачкали архиве Краљевине Србије, односно Југославије, а затим су те архиве вратили по реституционом уговору иза Првог светског рата. Међутим, нису тада успели а ни касније да остваре свој основни циљ да у тим документима пронађу доказе за ратну кривицу Србије за Први светски рат. То је био основни циљ због кога су пљачкали“, каже Владимир Давидовић.
ОПЉАЧКАНО 40 ВАГОНА АРХИВСКОГ МАТЕРИЈАЛА
Пљачка српских историјских докумената у Другом светском рату предмет је књиге „Потрага за украденом историјом“. Аутор књиге, др Војислав Јовановић – Марамбо (1848. - 1968.) био је дипломата Краљевине Југославије, начелник историјског одељења МИД СФРЈ до 1950. године, професор књижевности Универзитета у Београду, драмски писац и научни саветник САНУ. Како је др Јовановић написао, задатак књиге је да утврди штету коју су у току Другог светског рата архиве Србије претрпеле од непријатеља, пљачком, уништавањем, развлачењем, као и злоупотребом заплењеног архивског материјала.
„Према његовом извештају опљачкано је око 40 великих железничких вагона. Књига садржи огроман списак онога што је опљачкано, на жалост, он није потпун јер су Немци однели евиденционе књиге, матичне књиге, регистре, војне архивалије. Највећи део тог опљачканог блага завршио је у Аустрији јер је Беч био центар за прикупљање свега онога што је опљачкано у Србији. Огромна је одговорност Бечког државног архива што је део тих докумената уништен. Али, део докумената је и сакривен и никада није враћен Југославији, односно Србији, мада постоје сасвим очигледне индиције да су ти документи преживели уништавање и да се и данас налазе у рукама Аустријанаца. О томе говоре и чланови Реституционе комисије која је након Другог светског рата радила на реконструкцији опљачканих фондова. Међу истакнутим историчарима члановима те комисије је и академик Василије Крестић који је написао и предговор за ову књигу“, каже Владимир Давидовић.
„Реституциона делегација је имала увид у то шта је опљачкано и шта треба да буде враћено у нашу земљу. Међутим, питање повраћаја веома се искомпликовало. Колико су пљачкаши били безобзирни када су вршили пљачку, толико су још више показали дрскости када је опљачкану грађу требало да врате њиховим власницима. Изналазили су све могуће начине да осујете посао наше делегације. Покушавали су да се ослободе обавеза које су проистицале из међудржавних уговора и желели су да задрже оно што им ни по ком основу није могло припасти. Јовановићева књига представља део криминалне историје новијег времена. Она је за нас од посебног научног и културног значаја због тога што садржи не само пописе архива, фондова, збирки и серија које су пљачкаши изнели из земље, већ и због тога што је педантно наведено шта је и колико је реституцијом враћено а шта је и колико је остало у поседу пљачкаша,“ написао је академик Василије Крестић, додајући да „изворну подлогу књиге чине аутентични документи који ничим не могу бити оспорени.“ Од украденог материјала у Србији је враћено тек десет одсто архивалија.
НЕСТАО ЕНГЛЕСКИ ПРЕВОД
Књига „Украдена историја“ је била завршена 1950. године, али до данас није угледала светлост дана. „Иако је књига била примљена за штампу у САНУ 1958. године, није била објављена. Такође, рукопис је преведен на енглески али је превод нестао. Може се поставити питање, зашто Југославија а затим Србија нису учиниле ништа да се ова књига појави. За постојање овог рукописа знао је мали број људи, а да академик Младен Лесковац није књигу објављивао у наставцима у Зборнику за историју језика и књижевности Матице Српске (1975-1976), можда би и књига нестала,“ каже Владимир Давидовић.
Посебно интересантан део књиге је пљачка архива који се односе на Војводину, истиче наш саговорник. „Трећи рајх је хтео да прикаже примат немства у Војводини. Појам „немства“ је Трећи рајх користио за сва немачка питања изван Немачке. У Војводини су желели да докажу да Немци на тој територији имају водећу улогу у историји“, објашњава Давидовић.
НЕМАЧКА СИРОТИЊА У ВОЈВОДИНИ
„Од почетка осамнаестог века, од времена принца Еугена Савојског, прво у Барању, коју је принц добио на поклон за своје ратне заслуге, па у Банат и надаље дуж леве обале Дунава, непрестано је текла река немачких колониста који су махом били друштвени баласт у тадашњим немачким кнежевинама, сиротиња без икаквог иметка. Према плановима аустријског двора, дуготрајном колонизацијом, уз озакоњен систем олакшица, требало је створити демографску премоћ Немаца над староседелачким становништвом из чега би проистекао и привилеговани положај досељеника у српској средини. У току окупације Југославије, нацисти су се надали да ће у њеним архивама наћи доказе водеће улоге Немаца у војној и политичкој историји Војводине, али документи су показивали да су изразито домитну улогу у току протекла два века на том подручју имали Срби“, написао је др Јовановић у књизи.
Наш саговорник, Владимир Давидовић додаје: „Кад су схватили да не могу документима доказати своју тезу, они су документе дали на уништење. Српски најзначајнији документи, царске и краљевске повеље нашли су се на пијаци у Бечу. Српски историјски документи, царске и краљевске повеље коришћене су за паковање кромпира, пасуља, јаја, купуса. То указује да је циљ окупатора брисање историјског памћења српског народа.“
„Одељке књиге Војислава Јовановића попут овог о „банатским архивама“ читалац може да доживи као најузбудљивије криминалистичке приче. Међутим, Јовановићу ни на крај памети није било да од једне културне трагедије испреда криминалистичке скаске. О пљачки наших архива он је писао хладне главе и без емоција... Пажљиво је пописао све фондове, серије и збирке докумената који су експедовани из Србије у Беч и Берлин... Да то Јовановић није урадио, данас не бисмо знали шта су све Аустријанци и Немци однели из наше земље као ратни плен и пљачку,“ написао је у предговору академик Василије Крестић.
Наш саговорни, Владимир Давидовић посебно истиче да је књига од изузетног значаја за бројне домаће истраживаче, стручну јавност јер су генерације историчара стасавале не знајући да она уопште постоји.
„У причу о културном благу српског народа расутом по свету ушао сам захваљујући академику Дејану Медаковићу са којим сам имао част да радим, истражујем. Писао је о Србима у Трсту, Сент Андреји, Бечу, Загребу, рубним подручјима српског народа, где се налази велики број уметничких предмета који су доказ квалитета тог народа и високог степена његовог друштвеног и културног развоја. Добар део тог блага је још увек у свету, без праве шансе да буде враћен у Србију. Иако физички није у Србији важно је да то благо буде саставни део корпуса српског колективног историјског памћења и доступно српским истраживачима. Захваљујући књизи сада ће истраживачи тачно знати где шта могу да траже, јер многе земље се не поносе оним што су опљачкале па и не журе да то покажу јавности“, каже Владимир Давидовић. |
