Гојко Мрачевић из Зеленике, код Херцег Новог, оставио је спортску каријеру и приклонио се свештеничком позиву, па молитвама окупља народ у цркве посвећене светима.
Зеленички свештеник је завршио медицински факултет и био лекар на институту „Др Симо Милошевић“ у Игалу, али отпуштен као – технолошки вишак!
– Док сам студирао медицину, бавио сам се и каратеом. То је динамичан и атрактиван спорт, са посебном филозофијом. Тај јапански поглед на свет био је један од разлога и да упишем студије богословије и убрзо оставим спортски дрес и обучем свештеничку мантију – прича отац Гојко.
Омиљен је у својој парохији, чинодејствује у оближњој црквици Св. Неђеље, видљивој на брдашцу чим се пређе трајектом из Лепетана и уплови у Каменаре.
Са супругом Стојанком (сада монахиња) изродио је: две близнакиње, Олгу и Вјеру (26 година), Михајла (25), Наду (24) и Љупку (21).
Деца су, угледајући се на оца, кренула његовим спортским трагом: Вјера има црни појас у каратеу, Олга и Љупка браон, док је Нада убрзо оставила кимоно, удала се и одгаја двоје деце.
Духовним стазама запутила се Вјера. После замонашења на Ваведење 2009. носи име Теоктиста. Олга и Љупка су увек уз оца да му помогну или запевају у црквеном хору.
– Ни на једну од њих нисам утицао да се определе за Цркву или венчају за њу. Вјера је од малена исказивала знаке великог православног поштовања. Одлука да се сасвим посвети Богу само је њена. Обитава у сестринству манастира Маине изнад Будве.
Радо је био прихваћен позив оца Гојка Мрачевића да поведе групу православаца на поклоњење дана цркве намењене преподобном Спиридону, епископу Тримитунском, изнад Прасквице, недалеко од Будве.
– Неће бити лако изаћи на 700 метара надморске висине по овом изрованом путу, киши и ветру – упозорио је када смо оставили паркирани аутомобил и кренули тек грубо пробијеном колском трасом.
Био је то пут великог искушења. Ходало се по оштром камењу између којег су текле бујице готово потока насталих од силне кише. Кишобран је једно време помагао, све док га ветар није поломио.
Мало је рећи да смо сви били покисли, као извађени из веш-машине. Домаћини, настојатељ отац Бенедикт и богослужитељи у манастиру преко пута црквице, као и пре нас придошли, оберучке су нас прихватили. Позајмили нам суву одећу, па смо се окупили око бубњаре да сушимо своју робу.
Свештеник Гојко и његова најмлађа кћерка Љупка одмах су отишли у цркву да се што пре нађу на Литургији, док су им се остали убрзо прикључили.
Педесетак поклоника изређало се, у сменама, за скромно постављеном трпезом, али пуни некако светим надахнућем, награђени за изузетан напор по кијамету, да би молитвама одали почаст преподобном Спиридону.
На повратку, невреме се стишало. Али само до пола пута, а онда су облаци поново почели да нас шкропе хладном кишом.
Од Будве пут је водио ка Тивту, где смо скренули на лево ка Михољској превлаци и посетили цркву Арханђела Михајла.
– У цркви је изложен део моштију 72 калуђера отрована приликом гозбе, како не би могли да шире реч Божју – објашњаваоје отац Гојко, пошто смо претходно разгледали пространу одају са археолошким ископинама порушене првобитне цркве.
Евоцирали смо догађања изнад Будве после благосиљања славског колача у дому оца Гојка, где је са мештанима Зеленике, званицама и намерницима прослављао своју крсну Славу, Првомученика архиђакона Стефана.
Славски колач је прелио црним вином и пригодне молитвене речи говорио свештеник Пешикан који је, игром случаја, и сам напустио бојно спортско поље као врхунски, европски мајстор шотокана (врста каратеа) како би се посветио служби Божјој.
Није потребно посебно истицати да су богато послужење зготовиле (из очеве еколошке баште у којој пасу козе) и госте спретно служиле кћерке Олга, Нада и Љупка, а досипање вина надгледао син Михајло. |
