Марина Рајевић-Савић је рођена 1960. године у Пећи. Школовала се у Београду и Паризу, а дипломирала на Катедри за француски језик и књижевност и италијански језик на Филолошком факултету у Београду.
Са 18 година је ушла у свет телевизијског новинарства, стасавајући уз неке од најугледнијих новинара Студија Б. Након удаје за фудбалера Душана Савића, са којим има синове Уроша и Вујадина, живела је осам година у Шпанији и Француској. По повратку у земљу, радила је у Научној редакцији ТВ Београда, да би, од 1992. до 2006. године, на РТС-у, БК телевизији и Студију Б, водила култни серијал „Док анђели спавају“. Кроз приче о родитељству и васпитању деце, емисија је представљала необичне, харизматичне људе, потресне исповести и несвакидашње судбине. У жељи да остане упамћена реч њених гостију, Марина је објавила двотомно издање књиге „Док анђели спавају“, у издању „Службеног гласника“, издвојивши разговоре са 30 од укупно 200 саговорника. Свечано представљање књига одржано је почетком маја ове године, у Коларчевој задужбини, у присуству бројних представника наше културне елите.
Која је била основна замисао овог ТВ-серијала?
– У том периоду била сам млада мајка и лично заинтересована за сазревање, одрастање и васпитање деце. Била сам свесна колико смо сви оптерећени теоријама, мишљењима стручњака, колико смо у опасности да подлегнемо разним утицајима. Помислила сам да би било од велике користи да се јавно говори о деци, али на један нов, оригиналан начин, да родитељи у студију изнесу своје искуство, али и да њихова деца изразе своја осећања и размишљања. Кроз те разговоре, многе теорије падале су у воду, а природан, спонтан однос, вођен интуицијом и љубављу, добијао је на важности и наводио на размишљање. Моји гости су били наши познати писци, песници, глумци, разни уметници, спортисти..., али и сасвим непознати, привидно обични људи, необичних живота и искустава, од којих се много могло научити. Са годинама је наслов емисије постао симболичан, а ми смо говорили о разним темама, док су наши најмлађи спавали. Наравно, говорећи о нама, нашим идејама и ставовима, говорили смо о њима, о томе шта им нудимо, шта им у наслеђе остављамо. Помињали смо детињство, тај најважнији период у животу човека, помињали смо животе наших родитеља, претке, завичај.
Кроз емисије су се догађали необични сусрети родитеља и деце...
– Оно што је на нашој телевизији, у то време, било ново и необично, јесте да су родитељи први пут у студију гледали и слушали како о њима размишљају и причају њихова деца, и често су били веома изненађени њиховом зрелошћу и озбиљним анализама. Суочите се са чињеницом да ваша деца све упијају и виде, много боље и више него што можете и замислити. Они нас посматрају и када мислимо да нас не примећују, они нас прате, оцењују, опомињу, подстичу. Као и међу одраслима, да би однос добијао на квалитету, и овде је неопходна непрестана будност и пажња. Прави, истински сусрет родитеља и детета није нимало лак, често може да буде и болан, али је свакако лековит. О томе су сведочиле разне чудесне животне приче мојих саговорника, а данас препознајем многе ситуације и у сопственом родитељском искуству.
Шта сте желели да покажете о свакој личности?
– Давно сам уочила да многи људи, често чак и не познајући се међу собом, олако доносе судове једни о другима. Одувек се нешто бунило у мени када се о другим људима говори ружно и нетачно. У приватном животу и у јавности, када год сам била у прилици, борила сам се против предрасуда. У емисијама, моја намера је била да покажем човека, онаквог каквог сам га доживела, да гледаоцу понудим информације, моја сазнања, слику, на основу којих би требало да оформи своје мишљење. Била сам задовољна када би људи после емисије рекли: „Па, није он баш такав какав смо мислили да јесте“. То је значило да сам барем у нечему успела. Сваки човек поседује и добре и лоше особине, сви ми имамо и светлу и тамну страну личности, али ја спадам у људе који прво запазе оно добро, светло, узвишено, уочим одмах оно посебно, јединствено, својствено само тој особи, оно непоновљиво, што је издваја, чини различитом. Моја жеља је била да сагледам човека из свих углова, да га представим и сликом и речју. Да бих то постигла, нисам се само подсећала његовог дела, већ сам се са сваким гостом састајала пре емисије, са жељом да сагледам начин на који износи своју мисао. Савршен интервју вероватно нико никада неће направити, али би требало тежити томе. Савршен телевизијски интервју би требало да буде цео живот у сат времена, а то је готово немогуће. Али, зато кроз разговор треба дотаћи суштину, кључна места, погодити најважније тачке, одлучујуће тренутке, пренети поруку гледаоцу. Аутор једне озбиљне телевизијске емисије требало би да буде зрела, уравнотежена, интуитивна личност, са осећајем за меру, свесна одговорности пред јавношћу, али и могућности да буде од користи. Бирала сам људе који имају харизму, чија реч одјекује у срцу и дуго се памти, који проживљено умеју да изговоре и пренесу.
Како сте се припремали за интервјуе?
– Настојала сам да о свом госту прочитам све што ми је било доступно. Уколико се ради о писцу, песнику, филозофу..., да поново будем у контакту са његовим делом. Интензивно сам размишљала о његовој личности, поступцима, ставовима, у мислима правила избор важних питања, стављајући се у положај гледаоца, радозналог, захтевног. Пошто је увек један од услова био да радим са екипом најбољих, од сниматеља, монтажера, сарадника, до редитеља емисије, трудила сам се да их на време упознам са избором госта и теме, самим тим и идејама за реализацију емисије, па су припреме биле изузетно креативне, узбудљиве, испуњене маштом и ентузијазмом. Телевизијска емисија је плод сарадње креативних људи. Аутор је неко ко има основну идеју и види смисао, има пред собом одређени циљ. И од себе и од колега трудила сам се да изнедрим оно најбоље. Свака емисија била је испуњена снимљеним прилозима, кратким филмским причама, којима смо настојали да приближимо госта гледаоцу.
Какви су били Ваши сусрети са собом кроз те интервјуе?
– Бавећи се другим људима, ми се бавимо и собом. Интервју, разговор, да ли јаван или приватан, јесте размена. У тој размени научимо нешто, проверавамо сопствене ставове. Посебно кад се по неком сензибилитету препознамо у другоме. Ја сам бирала људе за које сам осећала да могу да буду занимљиви великом броју гледалаца, да су богате личности, слојевите, да својим искуством могу да пренесу неку важну поруку. Психолог Александра Јанковић, која је изгубила једино дете, изговорила је у емисији: „Када су нам деца жива и здрава, не пада нам на памет да, када ујутру устанемо, захвалимо Богу што је тако. Изгледа нам као да је то нешто што се подразумева. Тек уколико нам се догоди нека несрећа, схватимо колико смо били срећни“. Толико пута, када се наљутим на своје синове, одмах помислим на Александрину поруку и гласно изговорим: „Хвала Ти, Боже, само их чувај, све остало лако је решиво“.
Које личности су остављале најјачи утисак на гледаоце?
– Матија Бећковић је био у посебном емотивном стању када је говорио о својој највећој љубави, преминулој супрузи, Вери Павладољској. Кроз сузе је изговорао најмудрије речи, снажне, оне од којих застаје дах и остају урезане у памћење. Мира Алечковић је први пут јавно говорила о својој великој, забрањеној љубави према песнику Цирилу Космачу. После оваквих животних прича, као после доброг филма, гледалац је имао дилему, био је наведен на размишљање, био је подстакнут да понире у суштину. После емисије са о. Војиславом Билбијом, имала сам позиве из других земаља, чак из Аустралије. Желели су да имају ту емисију. Схватила сам колико је нашим људима ван земље важно да чују такве личности и колико телевизија, употребљена на прави начин, може да буде од користи. Одјекнуле су и речи владике Григорија. За многе су биле лековите, остале су упамћене. Рекао је да ниједна љубав не одлази у празно, његова мајка Савка изнела је своју муку, али и радост и понос. Никога њене речи нису оставиле равнодушним. Емисија је успела уколико барем једна реченица остане упамћена. Судећи по писмима, реакцијама гледалаца, било је много таквих. И данас има оних који се сећају емисије са Дуцијем Симоновићем, Моком Славнићем, Миком Алексићем, принцом Томиславом Карађорђевићем...
Шта је то чиме су дотакли гледаоце?
– Људи препознају само оне праве, искрене одговоре. Увек је изазивало реакцију оно што је аутентично. Када човек говори из убеђења, ма како говорио и ма каква личност био, то буди посебну пажњу. Камера забележи и оно што се голим оком не види, кроз трептај ока, израз лица, она открива искреност, истину или лаж. А у снажној емоцији, у рани другога, ми понекад препознамо себе, своја потиснута осећања, своје дилеме, патње, своју муку и, саосећајући, постајемо бољи.
Познат је Ваш интервју са патријархом Павлом. Како сте доживели сусрет са њим?
– Осећала сам велику топлину и блискост, љубав, нежност. После сусрета осетила сам се лакшом. Као да је читав свет стао у то мало тело, које је, попут звезде, обасјавало све око себе. Погледом је обухватао, речима умиривао, делима опомињао. Пре него што смо се упознали, о. Петар Лукић му је рекао из које сам породице, да сам рођена Пећанка, и он се сетио моје баке по оцу, Вере Рајевић, професора француског језика, која је певала у хору Пећке патријаршије. Захваљујући томе, одмах је прихватио разговор. Последњи пут видела сам га док је лежао на ВМА. Посетила сам га заједно са митрополитом Амфилохијем и супругом Душаном. Читава соба у којој је лежао била је испуњена неком посебном светлошћу која је обухватала све око себе и испуњавала енергијом која траје. Никада нећу заборавити тај последњи сусрет и потребу да после тога будем сама и размишљам.
Како сте, радећи у медијима, сачували себе и свој систем вредности?
– Мене је Бог штитио тиме што ме је, кад год бих осетила велики замор, повремено одмарао јер сам у рад уносила, нарочито у почетку, много емоција. Са временом се емоције правилније распоређују, постаје се рационалнији. Оно што остаје непромењено, то су моји високи критеријуми и захтевност, према себи и другима. Никада нисам прихватала мишљење већине, оно је за мене увек било под сумњом. Одувек сам имала потребу да се сама уверим, да личним умећем проверим, да испитам пре него што донесем суд. Сва стечена знања, сва искуства других људи имају значај за појединца тек када их пропусти кроз призму сопствених осећања и ставова. Истрајала сам у убеђењу да је телевизијска емисија озбиљан задатак и да разговор пред камерама никако не би смео да се сведе на пуко ћаскање, већ да би о озбиљним стварима, о темама од животне важности, требало говорити на занимљив, допадљив начин. Нисам спремна ни на какве компромисе из комерцијалних потреба једне телевизије, нити прихватам било који вид цензуре.
Како је изгледало сазревање Вас као родитеља?
– Постоји равнотежа у нашој породици, мој супруг је велики ауторитет, његова реч је неприкосновена, он само једном каже, а ја сам увек била блага и попустљива. Блиска ми је реченица коју је, причајући о деци, изговорио драмски писац Александар Поповић: „Ма привиј га на груди, какве психологије, педагогије...”. Тако сам и ја осећала према мојој деци. Уживала сам да изразим љубав, али никако претерано заштитничку, нарочито када су порасли. По мајчиној линији потичем из племена Кучи из Црне Горе, па ми је блиско челичење и каљење, нарочито синова. Оно што је много важније од неких система и примене туђих искустава, то је да човек буде задовољан собом, да се непрестано сам развија као личност, да деци буде пример, да имају на кога да се угледају, негујући и своју посебност.
Веома сам везана за своје родитеље, и мој супруг такође. Нашу децу учимо да их поштују и воле. Причамо им и о прецима. Наши синови заиста имају свест о томе ко су и одакле су. |
