Тихо и неприметно, устанак губи свој „демократски“ карактер. У почетку се среће велики број имена поменутих у мало прилика, а затим се списак сужава и своди на неколико, која се одржавају кроз цео устанак као „монополисана“. По Проти, било је некад више браће него господе. Прилике земље су такве, да се више зна прича и пише о писарима него о јунацима. Наративних извора сад је мало, и остају углавном писма, лична или званична. У писму султану нису одрицали поданство, али су одлучно одбијали да поново потпадну под јарам одметника. „Живот нам је на терет и ако смо осуђени са потомством нашим на вечито ропство, волимо сами жртвовати своју децу него ји оставити свирепости наших угњетача“.
Треба истаћи један моменат који чини константу српског понашања, редовно истицану кроз векове у сличним приликама: „Ако Ваше Величанство на нас војску оправи ми волимо сви изгинути, него опет приклонити се под јарам наших мучитеља под којим стењемо од толиког доба...”.
Молбе за Беч и Русију су сличне садржине, траже да их заступају на Порти и одврате султана од слања војске на Србе. Уз то помињу и једну мешовиту комисију (турско-руско-аустријску) да испита узроке устанка. Депутацију чине прота Матија, Божа Грујовић и Милош Урошевић. Они су требали да уруче молбе бечком и руском двору, а молбу за Порту требало је да преда аустријски посланик у Цариграду, али су је упутили и преко руских изасланика и господара Влашке, Ипсилантија.
Депутација није ишла даље од Беча, где су је убедили да аустријском двору повере достављање молбе за руског цара. У контакту са руским изаслаником у Бечу, депутација је за цара саставила посебну молбу.
Насупрот српским молбама, у Цариграду се од устаника захтева „да би Срби добили милост, треба да је траже с конопцем о врату и да отпочну тиме што ће издати најкривље између себе“. Турци се систематски припремају за поход. Њихове снаге броје се десетинама хиљада и крећу из више праваца. Били су бар двоструко бројнији од устаника. И у таквим условима Срби праве офанзивне планове са циљем ширења устанка.
По плану из децембра требало је да се крене према Поречу, Сокобањи, Рашкој, Вишеграду... Доста снаге одвлачи опсада Београда, и оно што се збива сада почетком 1806. г. само је део шире енигме кад је ово бојиште у питању. Тешко је објаснити зашто се стално мењају планови о узимању града. Устаници држе опсаду неодлучно, невешто, дозвољавају да буду изненађени, уз велике губитке, а кад је најкритичније, налазе начина да се нагоде са Турцима у граду и успоставе мир како би могли неометано да се боре на другим правцима. Због благе зиме, ратовање је рано почело и, као што обично бива, у почетку се бележе успеси. Затим долази неповољни преокрет. Најтеже је било на правцу према Расу, а потом у Мачви.
Народ око Студенице је већ кренуо у побуну, што се сазнаје из писма Правитељствујушчег Совјета, упућеног игуману манастира Мартирију. Предводник је био поп Никола из Мрсаћа који је при почетку, изгледа, показао доста жестине, слично оном како је радио и сам Црни Ђорђе две године раније. Стога Совјет тражи обазривије понашање према народу.
О страдању манастира Студенице на Цвети 1806. говори члан монашког братства, будући шабачки епископ Герасим (Георгијевић), у својој стихованој хроници.
Док се Прота налазио у Бечу, Турци су продрли до његовог села и спалили кућу и цркву. О паљењу Бранковине Прота је знао још у Бечу, а преко повереника из Кленка Константина Јовановића обавештен је о томе и Митрополит Стратимировић: „Чрез једног чпиона около ваљевске војске ноћу проведени до Ваљева... и у Бранковини Јаковљеву кућу попалили“.
Година је започела скупштином у Остружници, а касније акта настају у Смедереву као седишту устаничке владе. Одатле је 4. априла писано и митрополиту цетињском као одговор на његово писмо од 15. фебруара. Тад је у Смедереву био и Црни Ђорђе, а већ следећег дана из Тополе је упутио писмо Скопљаку.
У писму Скопљак-паши од 5. априла, Црни Ђорђе даје устаничко виђење прилика. што је још један пример одсуства смисла за реаланост. „Ти добро знаш да је нама честити цар овај пашалук дао и ми се цару облигирали јесмо његову мирију давати...”. Рат на западу Вожд правда упадима од Зворника у Шабац: „У граду и вароши заклаше има 50 људи“. Слично је и према Пазару: „Како одовуд који наш човек тамо оде а њега нестане нит се који могао од њи здраво натраг повратити“.
Нереално је и оно што априла ове године пише Божа Грујовић Петру Чардаклији: „Јунака и војника доста имамо, али нам је за џебану спреша и још би толико војске имали само да оружја имамо. Џебане и оружја највише требамо а сви су около Срби готови да с нама заједно раде; сви нас себи зову, само оружје немају“. То је улепшана слика, сачувана још с краја прошле године. У време састављања писма, земља се већ налази у агонији.
Довољно је погледати белешке Вука Караџића о устанку, па да се осети тежина прилика: „Бошњаци ударе од Дрине, Пасманџија одоздо... Ибрахим паша дође на Делиград, бојеви око Шапца, смрт Катићева...”. Стање је свуда тешко. Вожд је у сталном покрету. Одлази тамо где процењује да је граница највише угрожена. Источни део земље у погледу вести и сад је као „тамни вилајет“. Док је Вожд тамо, не зна се шта га сналази и куда пролази. Кад се појави на западу, о њему се зна више.
У битки на Жичком пољу рањени су и Вожд и Јаков Ненадовић, што показује жестину сукоба са Мехмед-капетаном Видајићем. „Бој је овде таковиј био, да би рекао човек да сав луг пламти. Срби су од мртви коња бусије правили и бранили се“.
Још је теже било код Јеленче. Док је на Жичком пољу био окрзнут по врату куршумом, овде је постојала могућност да падне од турске сабље, „ту је Карађорђе био у великој опасности, како је сам у шанцу говорио по души ти те шљиваре како неће да се без зла окану“. Одмах након победе код Јеленче, могао је да крене према већ спаљеном Ваљеву, и тек код планине Словац успео је да Турке сузбије. Потом је требало ићи према Београду, где је већ, по бечким изворима, било 20 хиљада српских војника. Таквих исцрпљујућих сукоба са неодлучним исходом било је много. Прилике су за устанике постојале све теже, да би почетком лета личило на праву пропаст.
Преокрет који је донела сјајна победа на Мишару, спречава да се оживи драматика претходних месеци. Протини мемоари преносе делимично тежину тих дана, која врхуни описом његовог боравка у турском логору као таоца. Али у светлости мишарског успеха то делује као нестварно и сувишно. „Он – Карађорђе – пише нам: ’Будући да Омер-паша полази на овај крај и хоће на Ћуприју, зато ја морам га чекати и у име Бога како и’ разбијем ја ћу тамо доћи... Гледајте према њима лацкајте и’ и заваравајте, како најбоље знате док и ја ове разбијем и тако приспем’”.
Протини преговори и боравак у турском логору изгледа да су донели више плода него што се обично мисли. Удар са те стране је успорен, а у то време кад су и дани могли бити судбоносни, то је много значило. Али се брзо се заборавило. Затим, ту је Прота упознао и Кулина, што утиче на ток Мишарске битке.
Учесталост бојева је толика да расположиве вести не успевају да их „прате“. Тако се не зна да ли је битка на Салашу (на Благовести) и битка на Алиагином салашу (крајем маја) исти или два различита сукоба.
Преко писма митровачког проте Гаврила Исаковића, упућеног митрополиту Стратимировићу 30. маја, зна се о току битке на Али пашином салашу. Устанике предводе Стојан Чупић и Лука Лазаревић. Добијена је сјајна победа, овенчана паљењем турских кола са барутом. Значајно је да је такав тријумф постигнут уз мале жртве са српске стране. Ипак, овај успех није донео неки већи преокрет. Следећа два месеца, која овај догађај деле од битке на Мишару, биће и даље подједнако критични и неизвесни. Изгледало је да је општа пропаст ближа него неки повољан расплет.
Средином јуна упућена су писма руском цару и команданту дунавске армије Михељсону, у коме се тражи помоћ. То су пре вапаји него молбе. Писмо цару упућено је у име целог Совјета, док је писмо Михељсону, послато истог дана из Смедерева, потписано само у име Црног Ђорђа, као „Вожда Сербов“. Тражи се новац, оружје, муниција, искусни војници... Прилике устанка су представљене као безнадежне, што није било далеко од истине. Ни успех на Мишару није ослободио Србе невоља са оскудицом, и Црни Ђорђе, две недеље после ове битке, преко конзула Балкунова опет тражи помоћ.
Од значаја за устанике током ове године јесте и долазак из Срема капетана Вучка Жикића и заставника Ђорђа Симића. У право време и у кратком периоду непосредно пред јаку турску офанзиву саграђен је Делиград као систем утврђења, символ устаничког отпора већ од дана свог настанка. Епопеја и хроника овог утврђења остаје само делимично позната, јер дели судбину целог источног дела земље, о коме извори махом ћуте. Број сукоба остаје непознат. Не може да се утврди чак ни тачна година јуначке погибије знаменитог капетана Жикића, творца и браниоца славног Делиграда до последњег даха. Помињу се 1806, 1807, па и 1808. Пораз Турака на овом утврђењу 1. јула продужио је живот устаничке државе и био предворје славне мишарске победе.
Према Сими, паша правда свој неуспех код Делиграда: „Невозможно ј’, света господару!
Бројним числом додијати Србу;
Иза сваког пушка чека дуба...
Дрвет’ гране барјац„ма им трепте,
Пак са брда још топови сваког
Реву, ричу, смрт грознију сипљу.“ Истог тог 1. јула у Смедереву је потписано пуномоћје за Петра Ичкоглију који треба да иде у Цариград ради преговора. На пуномоћју су само потписи Црног Ђорђа и Младена Миловановића. Сви остали чланови владе се налазе на бојиштима. „Презове Карађорђије Петра Ичка на Остружници из Немачке, те га преко Каравлашке пошаље у Цариград...”.
Кад се узму у обзир прилике земље у тренутку кад Ичкоглија одлази за Цариград, тај потез личи на рефлексне трзаје дављеника, као неки „самоизговор“ да се нешто „ради“ на спасавању земље. Без победе на Делиграду и Мишару, прича са овом мисијом била би брзо завршена. Тек након поменутих успеха распреда се повест о њеном стварном и претпостављеном садржају и наводним успесима.
Вожд је кренуо према Поцерју, што значи да је отуда претила већа опасност. Тамо је стање било очајно. „Е, мој чича-прото, ево и горе невоље: ударили Турци од Шапца и наша се војска побила и Катић Јанко погинуо; а друго, ништа не знам куда је наша, куда ли је турска војска окренула“.
„Од наше јадне војске ниоткуда пушка не пуца. Наши поглавари Јаков и Лука завукли се к Ваљевској нахији у буџак, пак оданде, гледе гди се вилајет роби“ – говори савременик из Кленка.
У таквим приликама ступа на сцену одлучност Вожда који, поред писама са наредбама и претњама, старешинама шаље и своје момке да траже бегунце. Његово лично стање је тешко: „Господар ода и све једнако јечи“. Он, боље него ико, осећа тежину кризе у којој се земља налази пред опасношћу турске снаге. Примећује се градација у његовом душевном стању: ове године „јечи“, три године касниje од невоље у исто тако тешким приликама повраћа, али је ипaк на ногама, да би последње године устанка, у приликама немоћи и очевидног коначног слома, био скоро непокретан и неспособан за вођење.
НАСТАВИЋЕ СЕ... |
