„Život nam je na te ret...“

Tiho i neprimetno, ustanak gubi svoj „demokratski“ karakter. U početku se sreće veliki broj imena pomenutih u malo prilika, a zatim se spisak sužava i svodi na nekoliko, koja se održavaju kroz ceo ustanak kao „monopolisana“. Po Proti, bilo je nekad više braće nego gospode. Prilike zemlje su takve, da se više zna priča i piše o pisarima nego o junacima. Narativnih izvora sad je malo, i ostaju uglavnom pisma, lična ili zvanična. U pismu sultanu nisu odricali podanstvo, ali su odlučno odbijali da ponovo potpadnu pod jaram odmetnika. „Život nam je na teret i ako smo osuđeni sa potomstvom našim na večito ropstvo, volimo sami žrtvovati svoju decu nego ji ostaviti svireposti naših ugnjetača“.

Treba istaći jedan momenat koji čini konstantu srpskog ponašanja, redovno isticanu kroz vekove u sličnim prilikama: „Ako Vaše Veličanstvo na nas vojsku opravi mi volimo svi izginuti, nego opet prikloniti se pod jaram naših mučitelja pod kojim stenjemo od tolikog doba...”.
Molbe za Beč i Rusiju su slične sadržine, traže da ih zastupaju na Porti i odvrate sultana od slanja vojske na Srbe. Uz to pominju i jednu mešovitu komisiju (tursko-rusko-austrijsku) da ispita uzroke ustanka. Deputaciju čine prota Matija, Boža Grujović i Miloš Urošević. Oni su trebali da uruče molbe bečkom i ruskom dvoru, a molbu za Portu trebalo je da preda austrijski poslanik u Carigradu, ali su je uputili i preko ruskih izaslanika i gospodara Vlaške, Ipsilantija.
Deputacija nije išla dalje od Beča, gde su je ubedili da austrijskom dvoru povere dostavljanje molbe za ruskog cara. U kontaktu sa ruskim izaslanikom u Beču, deputacija je za cara sastavila posebnu molbu.
Nasuprot srpskim molbama, u Carigradu se od ustanika zahteva „da bi Srbi dobili milost, treba da je traže s konopcem o vratu i da otpočnu time što će izdati najkrivlje između sebe“. Turci se sistematski pripremaju za pohod. Njihove snage broje se desetinama hiljada i kreću iz više pravaca. Bili su bar dvostruko brojniji od ustanika. I u takvim uslovima Srbi prave ofanzivne planove sa ciljem širenja ustanka.
Po planu iz decembra trebalo je da se krene prema Poreču, Sokobanji, Raškoj, Višegradu... Dosta snage odvlači opsada Beograda, i ono što se zbiva sada početkom 1806. g. samo je deo šire enigme kad je ovo bojište u pitanju. Teško je objasniti zašto se stalno menjaju planovi o uzimanju grada. Ustanici drže opsadu neodlučno, nevešto, dozvoljavaju da budu iznenađeni, uz velike gubitke, a kad je najkritičnije, nalaze načina da se nagode sa Turcima u gradu i uspostave mir kako bi mogli neometano da se bore na drugim pravcima. Zbog blage zime, ratovanje je rano počelo i, kao što obično biva, u početku se beleže uspesi. Zatim dolazi nepovoljni preokret. Najteže je bilo na pravcu prema Rasu, a potom u Mačvi.
Narod oko Studenice je već krenuo u pobunu, što se saznaje iz pisma Praviteljstvujuščeg Sovjeta, upućenog igumanu manastira Martiriju. Predvodnik je bio pop Nikola iz Mrsaća koji je pri početku, izgleda, pokazao dosta žestine, slično onom kako je radio i sam Crni Đorđe dve godine ranije. Stoga Sovjet traži obazrivije ponašanje prema narodu.
O stradanju manastira Studenice na Cveti 1806. govori član monaškog bratstva, budući šabački episkop Gerasim (Georgijević), u svojoj stihovanoj hronici.
Dok se Prota nalazio u Beču, Turci su prodrli do njegovog sela i spalili kuću i crkvu. O paljenju Brankovine Prota je znao još u Beču, a preko poverenika iz Klenka Konstantina Jovanovića obavešten je o tome i Mitropolit Stratimirović: „Črez jednog čpiona okolo valjevske vojske noću provedeni do Valjeva... i u Brankovini Jakovljevu kuću popalili“.
Godina je započela skupštinom u Ostružnici, a kasnije akta nastaju u Smederevu kao sedištu ustaničke vlade. Odatle je 4. aprila pisano i mitropolitu cetinjskom kao odgovor na njegovo pismo od 15. februara. Tad je u Smederevu bio i Crni Đorđe, a već sledećeg dana iz Topole je uputio pismo Skopljaku.
U pismu Skopljak-paši od 5. aprila, Crni Đorđe daje ustaničko viđenje prilika. što je još jedan primer odsustva smisla za realanost. „Ti dobro znaš da je nama čestiti car ovaj pašaluk dao i mi se caru obligirali jesmo njegovu miriju davati...”. Rat na zapadu Vožd pravda upadima od Zvornika u Šabac: „U gradu i varoši zaklaše ima 50 ljudi“. Slično je i prema Pazaru: „Kako odovud koji naš čovek tamo ode a njega nestane nit se koji mogao od nji zdravo natrag povratiti“.
Nerealno je i ono što aprila ove godine piše Boža Grujović Petru Čardakliji: „Junaka i vojnika dosta imamo, ali nam je za džebanu spreša i još bi toliko vojske imali samo da oružja imamo. Džebane i oružja najviše trebamo a svi su okolo Srbi gotovi da s nama zajedno rade; svi nas sebi zovu, samo oružje nemaju“. To je ulepšana slika, sačuvana još s kraja prošle godine. U vreme sastavljanja pisma, zemlja se već nalazi u agoniji.
Dovoljno je pogledati beleške Vuka Karadžića o ustanku, pa da se oseti težina prilika: „Bošnjaci udare od Drine, Pasmandžija odozdo... Ibrahim paša dođe na Deligrad, bojevi oko Šapca, smrt Katićeva...”. Stanje je svuda teško. Vožd je u stalnom pokretu. Odlazi tamo gde procenjuje da je granica najviše ugrožena. Istočni deo zemlje u pogledu vesti i sad je kao „tamni vilajet“. Dok je Vožd tamo, ne zna se šta ga snalazi i kuda prolazi. Kad se pojavi na zapadu, o njemu se zna više.
U bitki na Žičkom polju ranjeni su i Vožd i Jakov Nenadović, što pokazuje žestinu sukoba sa Mehmed-kapetanom Vidajićem. „Boj je ovde takovij bio, da bi rekao čovek da sav lug plamti. Srbi su od mrtvi konja busije pravili i branili se“.
Još je teže bilo kod Jelenče. Dok je na Žičkom polju bio okrznut po vratu kuršumom, ovde je postojala mogućnost da padne od turske sablje, „tu je Karađorđe bio u velikoj opasnosti, kako je sam u šancu govorio po duši ti te šljivare kako neće da se bez zla okanu“. Odmah nakon pobede kod Jelenče, mogao je da krene prema već spaljenom Valjevu, i tek kod planine Slovac uspeo je da Turke suzbije. Potom je trebalo ići prema Beogradu, gde je već, po bečkim izvorima, bilo 20 hiljada srpskih vojnika. Takvih iscrpljujućih sukoba sa neodlučnim ishodom bilo je mnogo. Prilike su za ustanike postojale sve teže, da bi početkom leta ličilo na pravu propast.
Preokret koji je donela sjajna pobeda na Mišaru, sprečava da se oživi dramatika prethodnih meseci. Protini memoari prenose delimično težinu tih dana, koja vrhuni opisom njegovog boravka u turskom logoru kao taoca. Ali u svetlosti mišarskog uspeha to deluje kao nestvarno i suvišno. „On – Karađorđe – piše nam: ’Budući da Omer-paša polazi na ovaj kraj i hoće na Ćupriju, zato ja moram ga čekati i u ime Boga kako i’ razbijem ja ću tamo doći... Gledajte prema njima lackajte i’ i zavaravajte, kako najbolje znate dok i ja ove razbijem i tako prispem’”.
Protini pregovori i boravak u turskom logoru izgleda da su doneli više ploda nego što se obično misli. Udar sa te strane je usporen, a u to vreme kad su i dani mogli biti sudbonosni, to je mnogo značilo. Ali se brzo se zaboravilo. Zatim, tu je Prota upoznao i Kulina, što utiče na tok Mišarske bitke.
Učestalost bojeva je tolika da raspoložive vesti ne uspevaju da ih „prate“. Tako se ne zna da li je bitka na Salašu (na Blagovesti) i bitka na Aliaginom salašu (krajem maja) isti ili dva različita sukoba.
Preko pisma mitrovačkog prote Gavrila Isakovića, upućenog mitropolitu Stratimiroviću 30. maja, zna se o toku bitke na Ali pašinom salašu. Ustanike predvode Stojan Čupić i Luka Lazarević. Dobijena je sjajna pobeda, ovenčana paljenjem turskih kola sa barutom. Značajno je da je takav trijumf postignut uz male žrtve sa srpske strane. Ipak, ovaj uspeh nije doneo neki veći preokret. Sledeća dva meseca, koja ovaj događaj dele od bitke na Mišaru, biće i dalje podjednako kritični i neizvesni. Izgledalo je da je opšta propast bliža nego neki povoljan rasplet.
Sredinom juna upućena su pisma ruskom caru i komandantu dunavske armije Miheljsonu, u kome se traži pomoć. To su pre vapaji nego molbe. Pismo caru upućeno je u ime celog Sovjeta, dok je pismo Miheljsonu, poslato istog dana iz Smedereva, potpisano samo u ime Crnog Đorđa, kao „Vožda Serbov“. Traži se novac, oružje, municija, iskusni vojnici... Prilike ustanka su predstavljene kao beznadežne, što nije bilo daleko od istine. Ni uspeh na Mišaru nije oslobodio Srbe nevolja sa oskudicom, i Crni Đorđe, dve nedelje posle ove bitke, preko konzula Balkunova opet traži pomoć.
Od značaja za ustanike tokom ove godine jeste i dolazak iz Srema kapetana Vučka Žikića i zastavnika Đorđa Simića. U pravo vreme i u kratkom periodu neposredno pred jaku tursku ofanzivu sagrađen je Deligrad kao sistem utvrđenja, simvol ustaničkog otpora već od dana svog nastanka. Epopeja i hronika ovog utvrđenja ostaje samo delimično poznata, jer deli sudbinu celog istočnog dela zemlje, o kome izvori mahom ćute. Broj sukoba ostaje nepoznat. Ne može da se utvrdi čak ni tačna godina junačke pogibije znamenitog kapetana Žikića, tvorca i branioca slavnog Deligrada do poslednjeg daha. Pominju se 1806, 1807, pa i 1808. Poraz Turaka na ovom utvrđenju 1. jula produžio je život ustaničke države i bio predvorje slavne mišarske pobede.
Prema Simi, paša pravda svoj neuspeh kod Deligrada:   

„Nevozmožno j’, sveta gospodaru!
Brojnim čislom dodijati Srbu;
Iza svakog puška čeka duba...
Drvet’ grane barjac„ma im trepte,
Pak sa brda još topovi svakog
Revu, riču, smrt grozniju siplju.“

Istog tog 1. jula u Smederevu je potpisano punomoćje za Petra Ičkogliju koji treba da ide u Carigrad radi pregovora. Na punomoćju su samo potpisi Crnog Đorđa i Mladena Milovanovića. Svi ostali članovi vlade se nalaze na bojištima. „Prezove Karađorđije Petra Ička na Ostružnici iz Nemačke, te ga preko Karavlaške pošalje u Carigrad...”.
Kad se uzmu u obzir prilike zemlje u trenutku kad Ičkoglija odlazi za Carigrad, taj potez liči na refleksne trzaje davljenika, kao neki „samoizgovor“ da se nešto „radi“ na spasavanju zemlje. Bez pobede na Deligradu i Mišaru, priča sa ovom misijom bila bi brzo završena. Tek nakon pomenutih uspeha raspreda se povest o njenom stvarnom i pretpostavljenom sadržaju i navodnim uspesima.
Vožd je krenuo prema Pocerju, što znači da je otuda pretila veća opasnost. Tamo je stanje bilo očajno. „E, moj čiča-proto, evo i gore nevolje: udarili Turci od Šapca i naša se vojska pobila i Katić Janko poginuo; a drugo, ništa ne znam kuda je naša, kuda li je turska vojska okrenula“.
„Od naše jadne vojske niotkuda puška ne puca. Naši poglavari Jakov i Luka zavukli se k Valjevskoj nahiji u budžak, pak odande, glede gdi se vilajet robi“ – govori savremenik iz Klenka.
U takvim prilikama stupa na scenu odlučnost Vožda koji, pored pisama sa naredbama i pretnjama, starešinama šalje i svoje momke da traže begunce. Njegovo lično stanje je teško: „Gospodar oda i sve jednako ječi“. On, bolje nego iko, oseća težinu krize u kojoj se zemlja nalazi pred opasnošću turske snage. Primećuje se gradacija u njegovom duševnom stanju: ove godine „ječi“, tri godine kasnije od nevolje u isto tako teškim prilikama povraća, ali je ipak na nogama, da bi poslednje godine ustanka, u prilikama nemoći i očevidnog konačnog sloma, bio skoro nepokretan i nesposoban za vođenje.
NASTAVIĆE SE...