Саговорник Православља је асистент на Богословском факултету Св. Василија Острошког. Говори енглески, руски, немачки, новогрчки, служи се старогрчким и латинским што га је препоручило као теолога који објављује у реномираним православним часописима: „Теолошки погледи”, „Видослов”, „Нови источник”, „Отачник”. Уређује часопис „Нови источник”. Као стипендиста Гете Института, био у Немачкој на усавршавању знања. Припада најмлађој генерацији теолога, отворених за ново сагледавање хришћанске етике са аскетиком, догматике са упоредним богословљем.
Имајући у виду да је 20. век за православне Србе био век великих искушења, насилних смрти, протеривања и тамничења, где смо наше православно сведочење испољавали ћутањем и трпљењем, позвани смо да у новом миленијуму поново откријемо мисионарски призив Православља. Да ли наше православно сведочење треба да буде у духу светих Отаца средњег века, или у духу великих светитеља 20. века – св. Нектарије Егински, св. Тихон Московски, св. Силуан или Св. Владика Николај, који су примеренији новом времену?
– Проблем се, наравно, може посматрати и у историјској равни, како сте Ви поставили питање, али је, чини ми се, далеко комплекснији. У питању није само историјска адекватност Отаца Цркве данашњем добу, будући да смо свједоци друштвених кретања која воде ка крају „константиновског модела” европске хришћанске цивилизације. У том смислу није чудно што, рецимо, Оци из прва три века постају поново актуелни. Ипак, оно што представља садржај проблема није условљено историјском перспективом тј. није условљено само њом. У питању је чињеница да се код нас, нарочито у свакидашњем црквено-теолошком дискурсу, полако јавља једна идеологија патристике која суштински изневјерава саму патристику. Наиме, свједоци смо да се готово сви наши теолошки радови могу описати као комбинација неког општег појма (личност, слобода, заједница, човјек итд.) и неког патристичког ауторитета (данас су најактуелнији Кападокијци и св. Максим Исповједник, мада је популарност св. Григорија Паламе и даље велика, премда не као прије 20 или 30 година). Овај начин тематске унификације Православља, ипак, одражава још мање примјерен дух идеолошког приступа Оцима, који их често банализује (класичан примјер јесте манир просјечног српског теолога који о свему почиње са „као што каже Св. Максим Исповједник...”). Међутим, као што сам рекао, овакав приступ управо изневјерава Оце. Први патос Отаца је био да буду аутентични и актуелни свједоци Предања свијету у коме су живјели. Дакле, да бисмо заиста могли да „имамо светоотачки ум” најприје треба да будемо аутентични и актуелни, а то сигурно нећемо бити ако Оце схватимо као идеологију, а наш теолошки метод као имитацију.
Да ли је српско богословље данас на духовном и културном пољу достигло зрелост, може ли модерна богословска мисао да да добре одговоре на изазове времена? Који су најважнији задатци богословља – како да православни Срби мисле и говоре о Богу, а да то буде лишено „академске научности”, тако далеке обичном човеку кога треба изнова научити да богословља нема без мистицизма?
– Основни знаци зрелости јесу критички однос ка себи самоме и ка ауторитетима одрастања. Зрео човјек – ако је човјек икада зрео – у стању је да испитује себе и да, уз сву љубав и захвалност, крене корак даље (родитељска љубав, са друге стране, подразумијева адекватан и добронамјеран одговор на овај корак даље). У том смислу ми се не чини да је наше богословље још сазрело, мада има много знакова зрелости. Управо је са овим питањем повезано питање односа тзв. академског богословља и црквеног живота пред изазовима савремености. Наиме, наше академско богословље има завидну историју дијалога са свијетом, чак и у вријеме када је тај дијалог морао да се води у једној немогућој ситуацији друштвене доминације владајућег марксизма. Данас такође понекад можемо да видимо да се наши богослови труде да изнесу истину пред свијет у најширем могућем смислу. Овдје се управо појављује срж проблема тј. неспоразума између богословља и просјечне друштвене свијести нашег човјека: данашњи човјек настоји да сведе напор на минимум, па и напор (тј. патхос) рефлексије. У том смислу, њему је подједнако страно „академско” богословље колико и „аскетско” богословље. Унутар Цркве се такође понекад може чути овај дуализам, најчешће због екстрема оба ова виђења (интелектуалистичког анти-аскетског богословља и аскетског анти-интелектуалистичког богословља). Међутим, ова дилема је лажна. Посвећеник Логоса мисли колико се моли и обратно.
Мисија Православне Цркве је да породицу, радно место, школу, парохију, универзитет учини живом иконом Свете Тројице. На који начин смо позвани да се покајемо и преумимо како бисмо задобили спасење и обожење?
– Постоји она анегдота која се појављује у неколико верзија старечника и других пустињских списа. Подвижник се моли да му Господ открије до ког степена подвига је дошао. Бог му се јавља и каже: „Иди у Александрију, и ту и ту ћеш наћи оне које још ниси стигао у подвигу”. Авва одлази и затиче сасвим обичне људе: на његово питање у чему је њихов подвиг, они одговарају: „Ми само настојимо да никада не увриједимо никога и да се молимо док радимо”. Мислим да не постоји поучнија и потреснија прича из старечника. Довољно је само да не пустимо да наш егоизам (који бива свакодневно подстицан од стране савремене културе конкуренције) угрози виђење Другог као богочовјечанског бића. Бог од нас не тражи (само) да суспендујемо самољубље као однос ка себи, него најприје да га уништимо у односу ка Другоме. Наш највећи проблем јесте што свијет посматрамо из себе – гносеолошки, ми и немамо другу опцију. Ипак, то не значи да је свијет, а поготово не Онај Други, наша пројекција. Одрећи се ове врсте посматрања јесте најтеже – али у томе се и састоји Подвиг. Јер можемо бити послушни и молитвени, а да ипак не схватимо да је Други смисао и послушања и молитве. То се, заправо, врло често дешава. Али зато и имамо проблем аутентичности нашег свједочења – јер свједочимо ради себе, а не ради Другог.
Да ли велики тиражи „Добротољубља” и књига исихастичког предања за наше прилике говоре о наглашеном интересовању за молитву код наших верника?
– Донекле да, само и ту је потребније мало подробније истраживање. „Добротољубље” је, нажалост, једно вријеме било „must-have” православног комерцијалног менталитета. Нисам примјетио да су међуљудски односи постали подобнији поукама Аве Исаије или Св. Марка Подвижника, ма колико „Добротољубља” да је штампано. Што, наравно, не значи да појава толиких аксетских списа на српском не представља истински празник за нашу Цркву, језик, народ.
Да ли Православље код нас покреће људе на практично упражњавање Исусове молитве? Има истраживања која говоре да се, у времену секуларизма, Срби (не само монаси, већ и лаици) више окрећу молитви, него што је то било било кад у прошлости.
– Православље јесте молитва, наравно, и Исусова молитва. Оно не може без молитве. И добро је да се наш народ окреће помоћи коју даје Христос. Ипак, морамо се окренути и ка Литургији, можда најприје ка њој, и то тако што ћемо је доживљавати и својим животом свједочити за једну степеницу снажније. Секуларизму уопште не смета „вјерска заједница” људи који се моле у себи. Али, као што је писао о. А. Шмеман, Литургија и секуларизам су неспојиви, будући да обоје претендују на космички карактер, с тим што је истина, наравно, у Литургији. Можда је најбољи одговор на изазов секуларизма да људе које срећемо на Литургији примимо у наш живот, као чланове породице, или да бар томе тежимо. То није једноставно, наравно, то је Подвиг, али једино тако свједочимо да у њима видимо браћу и сестре а не случајне полазнике истог курса транседенталне медитације.
Имамо ли свештенство које савременом Православљу омогућује да буде делатно-традиционално, а истовремено отворено за свет и потпуније схватање људске личности? Строго, али и љубеће?
– Тешко је говорити о свештенству уопштено, као и било која друга колективна именица, и „свештенсво” говори више о квантитету него о квалитету. И ту смо често романтизовали ствар, и даље је романтизујемо, тако да је ова генерација свештеника увијек наводно гора од претходних и тако даље, што, наравно није тачно, јер, како каже Андрић, „није некад било боље, него је било давно”. На нашем свештенству је велико бреме, а чињеница да народ и даље има повјерења у Цркву говори да га, засад, оно носи достојно. Ипак, то не значи да нема мјеста побољшањима, и то многим: почевши од образовног система, који би требало да свештеницима пружи образовање и послије завршетка школе, па до измјена на плану расподјеле економског напора свештенства. Као један од основних проблема, поставља се управо поменути концепт традиционализма који често гуши умјесто да актуелизује Предање. Ипак, како каже руска пословица – каков поп, таков и приход (какав свештеник, таква и парохија). Свештенство је, као дио народа, подложно свим његовим врлинама и манама, а од њега се очекују само врлине, што је илузорно, али и оправдано. Свештенство мора предњачити на плану хришћанског и сваког другог просвећивања народа. Ту је улога наших високошколских установа најзначајнија.
Колико је српска теологија утемељена у наш хришћански живот и хришћански идентитет?
– Дубински је утемељена, што може да се види у сваком њеном аспекту. Чак и када се некритички одушевљавала било западним теолошким обрасцима (прије о. Јустина и меког увођења неопатристике), било данас, када је процват неопатристике помало унификовао теолошку сцену. Јер, као што је могуће видјети у новијим истраживањима српског богословља у савременом добу, оно је давало одговоре на тада актуелна питања нашег хришћанског живота и битисања чак и када се служило помало превазиђеним методама и тематизовало негдје већ превазиђене теме. Заправо, наше богословље – то је његова епохална заслуга за српску културу и цивилизацију уопште – је дуго било једини наш културолошки оријентир који није подлегао дневним заповјестима идеолошких центара моћи. Оно је и данас такво, а охрабрује све јаснији ангажман наших теолога на пољу промоције хришћанских цивилизацијских вриједности.
Можемо ли у ЕУ са кандилом и лаптопом?
– Не само да можемо, него једино тако и можемо ако желимо да останемо људска бића вриједна поштовања. Тај исти лаптоп је изродила хришћанска цивилизација, и то са свим својим лутањима, заблудама, грешкама, као и успонима и дометима. Хришћанство је срж нашег националног бића, срж која је често затамњена и запрљана историјским наносима као и поривима дневног прагматизма. Па ипак, као што ни једна аномалија не може да одузме човјеку његову богоподобност, нити један друштвено-политички пројекат не може лишити Хришћанство његових заслуга за модерног човјека, нарочито за нас Србе. Борба са хришћанином у себи, коју многи изводе како би своје биће подредили само овим плитким инстинктима на које човјека своди савремена постцивилизација, увијек се враћа као (ауто)деструктивна сила. Потискивање, наиме, ствара унутрашњи притисак. Зато је за наше, српско, друштво много зрелија опција да јасно појми своју хришћанственост као основну координату свога постојања. |
