И радост и туга

„И радост и туга”, биле су прве патријархове речи изговорене након поклоњења Богородици Пећкој и другим духовним величинама које испуњавају храмове Пећке патријаршије. Радост, јер је у доба ђачко, време професуре, ректорства и свештенослужења био косовскометохијски становник, а сада се први пут као aрхиепископ пећки налази у једном од најстаријих сведока српског присуства на овим просторима. О том присуству сведоче деведесетогодишња мудра игуманија Февронија и, како сама рече, исто толико лета стара, испред самог конака, процветала липа, као и из далеко ранијег периода, са новим ластарима плодоносни дуд из времена Светога Саве. Туга је у чињеници, како присутнима рече патријарх Иринеј, што је, уместо оновременог слободног кретања кроз Митровицу ка Призрену, понекад и четрдесетокилометарским пешачењем прашњавим друмом, овога пута дошао у пратњи војника. Дошли су војници из неког другог света, уместо прогнане српске деце, да чувају Божје домове и њихове становнике који Господу служе.


Новинари су нарочито били заинтересовани за боравак српског патријарха на Косову. Њима је патријарх Иринеј одговорио: „Осећам да је ово моја кућа, да припада мени и ја њој... Ми овде вековима живимо заједно... Овај народ је живео дуго са Албанцима као са најближима, налазили су заједнички језик, заједнички начин живота. Тог периода се сећам, и желео бих да тако буде и данас, и сутра, и свагда, да два народа живе у слози, љубави, животом прихватљивим и за једне и за друге”.

Седници Одбора за устоличење патријарха (које ће се обавити 3. октобра у Пећкој патријаршији), одржаној 18. јуна у конаку ове светиње, присуствовао је и сам патријарх. У месту устоличења српског патријарха, чланови одбора сагледали су реалне могућности и стварне потребе ове свечаности.

Сутрадан, 19. јуна, Његова Светост је служио Свету архијерејску Литургију у храму Светих апостола у Пећкој патријаршији. Том приликом, патријарх српски Иринеј обратио се беседом окупљеним верницима: „Ја се веома радујем што сам данас заједно са вама у овој светој обитељи. Радујем се вашем присуствy, иако је данас радни дан, али сте одвојили то време и дошли да присуствујете Светој Литургији. Да смо тако чинили више и чешће на овом светом Косову, сигурно не бисмо ни доживели ово што смо доживели… И као што се Владика Николај на једном месту моли да му Господ допусти и страдање да Га не би заборавио, тако се и наш народ полако, надамо се а и видимо, сећа Бога, сећа се свега онога што је наследио и примио од својих великих предака, и полако се њима враћа… То је нада наша, браћо и сестре. Ту наду не треба никада да изгубимо из вида. Никада да не помислимо да нас је Господ оставио. Није нас Господ оставио, него нас је опоменуо да га се сетимо, да га не заборавимо, Њега, а тиме и себе, свој живот и смисао свога живота. Зато нека сада јача нада и љубав наша, и вера наша у Бога… Зато нека би дао Господ да и ова наша страдања буду у служби наше вере и наше љубави. Не оставља Господ оне који Га носе у срцу, оне који мисле о Њему и Њиме, оне који се труде да иду Његовим путем”.

ДЕЧАНИ, ЂАКОВИЦА, ГОРИОЧ

Испраћеног са великом благодарношћу из цветне манастирске порте Пећке патријаршије песмопојем бројног сестринства и предусретљивошћу војника и њихових старешина, припадника Војске Италије, патријарха Иринеја је убрзо у име Господње и светог Краља дочекао још већи број монаха у манастиру Високи Дечани. У радости гостопримства српском патријарху, монаси су песмама прослављали Господа и Божје угоднике, док је чувар трона Светога Саве у Свето Јеванђеље изнад свог имена уписивао речи захвалности за сва добра која Господ непрестано шаље у ову светињу и на оне који у њој служе и од Победитеља свих зала помоћ ишту. Брижној патријарховој знатижељи монаси су са необичном радошћу показивали интересантне појединости из свог послушања. Као и у другим косовскометохијским манастирима, и дечански монаси су на личним примерима показивали доследан пријем и остварење предањске поруке: „Рад је молитва”.

У улици где су некада, поред Богородичине куће, у Ђаковици били српски домови, након до темеља порушеног храма 17. марта 2004. године, израстао је нови. У новосаграђеном храму Успења Пресвете Богородице, Господа, Мајку Божју и Божје угоднике прославља пет старица. Да је српски народ, од некада многољудног присуства на апсолутној већини територија Косова и Метохије, постао „народ оаза”, како рече патријарх Иринеј, најуверљивије сведоче управо Ђаковица и манастир Гориоч. Овај манастир је своју, невоље ради често затворену капију широм отворио Његовој Светости рукама јеромонаха Илариона, и још шире своју душу отвореним очима присутне дечице. Своју духовну радост коју је осетио у овом манастиру-видиковцу, патријарх је изразио речима: „Дивне су ове наше светиње. Морамо их чувати да би оне чувале нас”.

ДЕВИЧ

Величину жртве коју монахиње уз кивот Светога Јоаникија Девичког за српски род узносе ка Творцу, осетили смо пристигавши на измаку дана у ову светињу, дочекани помешаним тоновима црквених звона и лавежа паса. Да је живот у Девичу живот на крсту, сведочи и крсно знамење испред олтарског простора обновљеног храма. Крст је настао на згаришту 17. марта 2004. године. Тај датум је исписан на једној страни крсне хоризонтале, док на другој страни стоји написано: април 1941. Исти некрст је пре шест година, паљењем, пљачкањем и уништавањем свега што се могло уништити, поновио злодело од пре скоро седам деценија. Остала је неуништива вера и најузвишенији циљ смерне и у једноставности мудре игуманије Анастасије и њених сестара, да им Господ до краја овоземаљског боравка повери улогу чувара светог и непропадљивог тела Светога Јоаникија.

Руком Господњом доведени у девичку светињу, верници су се молили уз песму монахиња и служење патријарха Иринеја, епископа Теодосија, свештенства и свештеномонаштва Епархије рашко-призренске. Подсећајући присутне на значај великог угодника Божјег уз чије молитве опстаје ова српска светиња и народ у њој, патријарх Иринеј је поделио са њима утиске свог боравка на Косову и Метохији: „Ходећи ових дана косовскометохијском земљом, видим да су још увек присутне велике ране, да је наше српско име избрисано са ових простора. Али ми верујемо да нас Господ неће оставити, да неће оставити ову свету земљу, светитеље њене. Истовремено нам Господ даје прилику да ове невоље искористимо и да своју веру, наду и љубав усмеримо ка Њему. Ако то учинимо, Господ нас сигурно неће оставити. Ми смо народ који има велике учитеље у прошлости и у садашњости, али смо једно време заборавили на њих и окренули се стварима овога света. Ако се Господу вратимо, ако Га вратимо на оно место које му припада у нашем срцу и нашој души, неће нас Господ оставити. Нека нас Господ молитвама угодника Његових чува и води, нека нам Господ ово наше страдање прими као покајање и враћање Богу, јер се кроз то показујемо и доказујемо да смо следбеници онога који је за нас пострадао... Ова земља, косовскометохијска, биће наша земља ако ми Бога будемо носили у свом срцу и са Господом живели. Нека нас милост Божја и молитве Светог Јоаникија Девичког, који овде почива и чува ову светињу, прате у све дане нашега живота”.

СОКОЛИЦА

Нит` је Синај, како свој утисак, након савладаног и кривудавог успона саобраћајницом, исказа патријарх Иринеј, нит` су Метеори, како је у стварности Божја рука извајала, већ је Соколица. То што су руке монахиња, под омофором Пресвете Богородице који чува шествековни манастир, стварале у последњих 20 година у овој светињи, има свој почетак у крсном знаку живописаном на метеорској стени изнад манастира. За статуу непознатог порекла која изображава Богородицу са Христом, монахиње не питају одакле је ни коју је начинио, већ Мајку Божју прихватају искључиво као заштиту. Иако је тај уметнички приступ од живописа у храму, насталог руком игуманијском, често раздвојен, овде су они сасвим помирени приступањем монахиња и верног народа који долази у потрази за исцељењем, ма које вере био. Како се Литургији као центру могу у службу ставити иконопис, рад у башти, интернет и друга достигнућа потребна човеку овде на земљи, најбоље је применом знања као дара Божјега показала игуманија Макарија, доктор наука, са својим сестрама у манастиру Соколица.

БАЊСКА

Подсећајући да се „призренске цркве под, дечанска црква, пећке припрате, бањско злато, ресавско писаније нигде не налазе", патријарх Иринеј је, благословивши дечицу која су га дочекала, крочио у храм Св. архиђакона Стефана у манастиру Бањска. Манастир је настао у 14. веку као задужбина краља Милутина, од Турака порушен већ у следећем столећу, обновљен 1520. године, да би у 18. и 19. веку служио као џамија. Манастирски комплекс, од којег је највећи део у остацима зидина конака који окружују манастирски храм, сведочи о бројном српском народу који је ту живео и о великој љубави задужбинара. Обновом овог манастира, верни народ овога краја у себи, а за све нас, уверљиво продужава наду у васкрсавање свих духовних вредности Косова и Метохије.

С. П.