I radost i tuga

U toku priprema za ustoličenje u Pećkoj patrijaršiji, manastiru pod upravom srpskog patrijarha, Njegova Svetost Gospodin Irinej boravio je od 18. do 20. juna u Eparhiji raško-prizrenskoj.

„I radost i tuga”, bile su prve patrijarhove reči izgovorene nakon poklonjenja Bogorodici Pećkoj i drugim duhovnim veličinama koje ispunjavaju hramove Pećke patrijaršije. Radost, jer je u doba đačko, vreme profesure, rektorstva i sveštenosluženja bio kosovskometohijski stanovnik, a sada se prvi put kao arhiepiskop pećki nalazi u jednom od najstarijih svedoka srpskog prisustva na ovim prostorima. O tom prisustvu svedoče devedesetogodišnja mudra igumanija Fevronija i, kako sama reče, isto toliko leta stara, ispred samog konaka, procvetala lipa, kao i iz daleko ranijeg perioda, sa novim lastarima plodonosni dud iz vremena Svetoga Save. Tuga je u činjenici, kako prisutnima reče patrijarh Irinej, što je, umesto onovremenog slobodnog kretanja kroz Mitrovicu ka Prizrenu, ponekad i četrdesetokilometarskim pešačenjem prašnjavim drumom, ovoga puta došao u pratnji vojnika. Došli su vojnici iz nekog drugog sveta, umesto prognane srpske dece, da čuvaju Božje domove i njihove stanovnike koji Gospodu služe.

Novinari su naročito bili zainteresovani za boravak srpskog patrijarha na Kosovu. Njima je patrijarh Irinej odgovorio: „Osećam da je ovo moja kuća, da pripada meni i ja njoj... Mi ovde vekovima živimo zajedno... Ovaj narod je živeo dugo sa Albancima kao sa najbližima, nalazili su zajednički jezik, zajednički način života. Tog perioda se sećam, i želeo bih da tako bude i danas, i sutra, i svagda, da dva naroda žive u slozi, ljubavi, životom prihvatljivim i za jedne i za druge”.
Sednici Odbora za ustoličenje patrijarha (koje će se obaviti 3. oktobra u Pećkoj patrijaršiji), održanoj 18. juna u konaku ove svetinje, prisustvovao je i sam patrijarh. U mestu ustoličenja srpskog patrijarha, članovi odbora sagledali su realne mogućnosti i stvarne potrebe ove svečanosti.
Sutradan, 19. juna, Njegova Svetost je služio Svetu arhijerejsku Liturgiju u hramu Svetih apostola u Pećkoj patrijaršiji. Tom prilikom, patrijarh srpski Irinej obratio se besedom okupljenim vernicima: „Ja se veoma radujem što sam danas zajedno sa vama u ovoj svetoj obitelji. Radujem se vašem prisustvy, iako je danas radni dan, ali ste odvojili to vreme i došli da prisustvujete Svetoj Liturgiji. Da smo tako činili više i češće na ovom svetom Kosovu, sigurno ne bismo ni doživeli ovo što smo doživeli… I kao što se Vladika Nikolaj na jednom mestu moli da mu Gospod dopusti i stradanje da Ga ne bi zaboravio, tako se i naš narod polako, nadamo se a i vidimo, seća Boga, seća se svega onoga što je nasledio i primio od svojih velikih predaka, i polako se njima vraća… To je nada naša, braćo i sestre. Tu nadu ne treba nikada da izgubimo iz vida. Nikada da ne pomislimo da nas je Gospod ostavio. Nije nas Gospod ostavio, nego nas je opomenuo da ga se setimo, da ga ne zaboravimo, Njega, a time i sebe, svoj život i smisao svoga života. Zato neka sada jača nada i ljubav naša, i vera naša u Boga… Zato neka bi dao Gospod da i ova naša stradanja budu u službi naše vere i naše ljubavi. Ne ostavlja Gospod one koji Ga nose u srcu, one koji misle o Njemu i Njime, one koji se trude da idu Njegovim putem”.
DEČANI, ĐAKOVICA, GORIOČ
Ispraćenog sa velikom blagodarnošću iz cvetne manastirske porte Pećke patrijaršije pesmopojem brojnog sestrinstva i predusretljivošću vojnika i njihovih starešina, pripadnika Vojske Italije, patrijarha Irineja je ubrzo u ime Gospodnje i svetog Kralja dočekao još veći broj monaha u manastiru Visoki Dečani. U radosti gostoprimstva srpskom patrijarhu, monasi su pesmama proslavljali Gospoda i Božje ugodnike, dok je čuvar trona Svetoga Save u Sveto Jevanđelje iznad svog imena upisivao reči zahvalnosti za sva dobra koja Gospod neprestano šalje u ovu svetinju i na one koji u njoj služe i od Pobeditelja svih zala pomoć ištu. Brižnoj patrijarhovoj znatiželji monasi su sa neobičnom radošću pokazivali interesantne pojedinosti iz svog poslušanja. Kao i u drugim kosovskometohijskim manastirima, i dečanski monasi su na ličnim primerima pokazivali dosledan prijem i ostvarenje predanjske poruke: „Rad je molitva”.
U ulici gde su nekada, pored Bogorodičine kuće, u Đakovici bili srpski domovi, nakon do temelja porušenog hrama 17. marta 2004. godine, izrastao je novi. U novosagrađenom hramu Uspenja Presvete Bogorodice, Gospoda, Majku Božju i Božje ugodnike proslavlja pet starica. Da je srpski narod, od nekada mnogoljudnog prisustva na apsolutnoj većini teritorija Kosova i Metohije, postao „narod oaza”, kako reče patrijarh Irinej, najuverljivije svedoče upravo Đakovica i manastir Gorioč. Ovaj manastir je svoju, nevolje radi često zatvorenu kapiju širom otvorio Njegovoj Svetosti rukama jeromonaha Ilariona, i još šire svoju dušu otvorenim očima prisutne dečice. Svoju duhovnu radost koju je osetio u ovom manastiru-vidikovcu, patrijarh je izrazio rečima: „Divne su ove naše svetinje. Moramo ih čuvati da bi one čuvale nas”.
DEVIČ
Veličinu žrtve koju monahinje uz kivot Svetoga Joanikija Devičkog za srpski rod uznose ka Tvorcu, osetili smo pristigavši na izmaku dana u ovu svetinju, dočekani pomešanim tonovima crkvenih zvona i laveža pasa. Da je život u Deviču život na krstu, svedoči i krsno znamenje ispred oltarskog prostora obnovljenog hrama. Krst je nastao na zgarištu 17. marta 2004. godine. Taj datum je ispisan na jednoj strani krsne horizontale, dok na drugoj strani stoji napisano: april 1941. Isti nekrst je pre šest godina, paljenjem, pljačkanjem i uništavanjem svega što se moglo uništiti, ponovio zlodelo od pre skoro sedam decenija. Ostala je neuništiva vera i najuzvišeniji cilj smerne i u jednostavnosti mudre igumanije Anastasije i njenih sestara, da im Gospod do kraja ovozemaljskog boravka poveri ulogu čuvara svetog i nepropadljivog tela Svetoga Joanikija.
Rukom Gospodnjom dovedeni u devičku svetinju, vernici su se molili uz pesmu monahinja i služenje patrijarha Irineja, episkopa Teodosija, sveštenstva i sveštenomonaštva Eparhije raško-prizrenske. Podsećajući prisutne na značaj velikog ugodnika Božjeg uz čije molitve opstaje ova srpska svetinja i narod u njoj, patrijarh Irinej je podelio sa njima utiske svog boravka na Kosovu i Metohiji: „Hodeći ovih dana kosovskometohijskom zemljom, vidim da su još uvek prisutne velike rane, da je naše srpsko ime izbrisano sa ovih prostora. Ali mi verujemo da nas Gospod neće ostaviti, da neće ostaviti ovu svetu zemlju, svetitelje njene. Istovremeno nam Gospod daje priliku da ove nevolje iskoristimo i da svoju veru, nadu i ljubav usmerimo ka Njemu. Ako to učinimo, Gospod nas sigurno neće ostaviti. Mi smo narod koji ima velike učitelje u prošlosti i u sadašnjosti, ali smo jedno vreme zaboravili na njih i okrenuli se stvarima ovoga sveta. Ako se Gospodu vratimo, ako Ga vratimo na ono mesto koje mu pripada u našem srcu i našoj duši, neće nas Gospod ostaviti. Neka nas Gospod molitvama ugodnika Njegovih čuva i vodi, neka nam Gospod ovo naše stradanje primi kao pokajanje i vraćanje Bogu, jer se kroz to pokazujemo i dokazujemo da smo sledbenici onoga koji je za nas postradao... Ova zemlja, kosovskometohijska, biće naša zemlja ako mi Boga budemo nosili u svom srcu i sa Gospodom živeli. Neka nas milost Božja i molitve Svetog Joanikija Devičkog, koji ovde počiva i čuva ovu svetinju, prate u sve dane našega života”.
SOKOLICA
Nit` je Sinaj, kako svoj utisak, nakon savladanog i krivudavog uspona saobraćajnicom, iskaza patrijarh Irinej, nit` su Meteori, kako je u stvarnosti Božja ruka izvajala, već je Sokolica. To što su ruke monahinja, pod omoforom Presvete Bogorodice koji čuva šestvekovni manastir, stvarale u poslednjih 20 godina u ovoj svetinji, ima svoj početak u krsnom znaku živopisanom na meteorskoj steni iznad manastira. Za statuu nepoznatog porekla koja izobražava Bogorodicu sa Hristom, monahinje ne pitaju odakle je ni koju je načinio, već Majku Božju prihvataju isključivo kao zaštitu. Iako je taj umetnički pristup od živopisa u hramu, nastalog rukom igumanijskom, često razdvojen, ovde su oni sasvim pomireni pristupanjem monahinja i vernog naroda koji dolazi u potrazi za isceljenjem, ma koje vere bio. Kako se Liturgiji kao centru mogu u službu staviti ikonopis, rad u bašti, internet i druga dostignuća potrebna čoveku ovde na zemlji, najbolje je primenom znanja kao dara Božjega pokazala igumanija Makarija, doktor nauka, sa svojim sestrama u manastiru Sokolica.
BANjSKA
Podsećajući da se „prizrenske crkve pod, dečanska crkva, pećke priprate, banjsko zlato, resavsko pisanije nigde ne nalaze", patrijarh Irinej je, blagoslovivši dečicu koja su ga dočekala, kročio u hram Sv. arhiđakona Stefana u manastiru Banjska. Manastir je nastao u 14. veku kao zadužbina kralja Milutina, od Turaka porušen već u sledećem stoleću, obnovljen 1520. godine, da bi u 18. i 19. veku služio kao džamija. Manastirski kompleks, od kojeg je najveći deo u ostacima zidina konaka koji okružuju manastirski hram, svedoči o brojnom srpskom narodu koji je tu živeo i o velikoj ljubavi zadužbinara. Obnovom ovog manastira, verni narod ovoga kraja u sebi, a za sve nas, uverljivo produžava nadu u vaskrsavanje svih duhovnih vrednosti Kosova i Metohije.
S. P.