Ове године Дина обележава 40 година рада у медијима, у којима је на пословима спикера, водитеља, новинара и уредника емисије „Време предаха“, „Недељно поподне“, „Блиски сусрети“, „Ноћни програм“ провела радни век.
Њен алт, најлепши радијски глас у земљи, не чујемо десетак година од када се неколико пута озбиљно разболела и прерано отишла у пензију. Била је велика звезда ондашње Југославије, по образовању историчар уметности, које се и данас сећамо по изврсној дикцији, образовању и урођеној отмености без којих се некада није могло бавити телевизијским занатом. За кратко време се све променило. Знамо како данас изгледа телевизија. Пре готово двадесет година, када смо радиле интервју за један тиражни магазин, Дина је била доајен телевизијског водитељства, звезда са вишком сујете. Разговарамо у њеном дому на Сењаку, али је повод сасвим другачији а она одговара непогрешиво цитирајући Свето писмо, свете оце и велике духовнике чије је духовно чедо. Шта се догодило у међувремену, питамо нашу домаћицу, Марију Дину Јелену, рођену и крштену најпре у Католичкој, касније у Православној Цркви.
- Позната сам по томе да говорим истину, тако да је ово својеврсна јавна исповест. Почетком рата, Минимакс и ја смо на Кипру радили добротворну аукцију слика у сликарској колонији. У разговорима које смо водили, а били су везани за Бога, покушала сам да будем духовита и на констатацију сликара Драгана Мојовића, чија дела красе корице модерне светске уметности коју су издали Јапанци, који је рекао да се на небу супруг брине за супругу, као и на земљи, ја сам рекла: „Лепо, онда ће се за мене бринути двојица!“ Он се на то окренуо према мени и рекао: „За Вас се неће бринути нико, Ви сте као Марија Магдалена пре преобраћења!“ Као да ми је неко ударио шамар, у моменту сам све схватила - треба да се обратим Богу и поправим шта се поправити може. Имала сам два грађанска брака, никада нисам сумњала у Бога, али сам била неопредељена, нисам оцрковљена, а одлазила сам и у Католичку и у Православну цркву молећи се својим дечијим молитвама. Одједном сам схватила да мом животу недостаје нешто важно. То ме је одвело оцу Ваји у Цркву Александра Невског који ме је поучио: „За шта год да се определите, будите добар верник!“ Отац ми је православац, мајка је у 17. години прешла у Православље али са „морским генима“, које и ја носим. Определила сам се за Православље. Читала сам литературу, одлазила на Литургију и схватила да сам православац у души. „Е, то ће мало да боли“, упозорио је о. Ваја, када сам кренула са првим исповестима, епитимијама, постовима, причешћивањем.
Круг љубави се затворио када је Господ продужио живот сликару који Вас је довео до познања вере.
- Могла бих то да назовем чудом. Био је мој први духовни учитељ који је много знао и пуно ми помогао. Први пут сам се причестила за Васкрс 1992. године и сазнала да Драган Мојовић умире у једној београдској болници. Сумњало се да су у питању плућа, али се тачно није знало шта је. Чула сам неки глас који ми је говорио: „То није тачно, он болује од системских болести а плућа су секундарна ствар!“ Прегледао га је мој супруг, проф др реуматологије Зоран Анђелковић који је тада радио на ВМА. Мој муж је успео да човеку који је био под кисеоником, постави дијагнозу за четири минута. И то исту ону коју сам рекла. Сви су се крстили, ја сам у руци имала крст и воду Светог Василија и знала да Бог неће оставити мог пријатеља. Почела је борба за живот Драгана Мојовића која је трајала седам година. За то време одржао је неколико изложби, заокружио сликарски опус, мог мужа називао својим анђелом чуваром, постали су најбољи пријатељи и прошли неколико клиничких смрти. Заједно смо се молили док је умирао. То је круг љубави у Христу - он је мени помогао, да би мој муж њега вратио у живот - све је то Господ уредио. То ме је учврстило на путу вере. Ево, и 20. јуна, док смо били на Литургији у капели Св. Врача, неко је дотрчао из моје матичне Цркве Архангел Гаврило и рекао: „Брзо дођите, икона Св. Петке мироточи! Нас двадесетак је видело да из ока светитељке врца суза и да у облику крста на икони точи миро. Клекли смо и молили се. Ако се моли две хиљаде људи, а два милиона људи шенлучи, краде и лаже јер су им срца отврдла, како да икона не проплаче? Како да нам не стави до знања да плаче због тебе и твог греха? Чуда и опомене се догађају сваког дана.
Манастир Рукумија издао је за Васкрс Молитве на језеру- србски псалтир, Светог Владике Николаја Велимировића, које Ви читате на шест компакт дискова, у изванредној опреми. Како је дошло до овог подухвата?
- Да нисам урадила ништа животу, ово би за моју душу било довољно. Не знам да ли сам се молила читајући, или читала молећи се. То је обележило 40 година мог рада. Престала сам да се пре времена бавим својом професијом и закопала Божије таленте. Била сам јако несрећна због тога, осећала сам кривицу пред Богом и молила се да ми Господ помогне да исправим ту грешку, јер - могла сам да радим и болесна! Старца Тадеја нисам послушала када сам одлазила из радија, који је био против те моје одлуке. Господ ме је довео до манастира Рукумија. Неко од верника се сетио да сам 1993. године у својој емисији „Време предаха“ читала Молитве на језеру. Мати Атанасија ми је предложила да читам молитве за њихово издање. Требало ми је годину дана да осетим да сам спремна. Господ ми је услишио молитву. Али, тада су лекари констатовали тешко оштећење вида и забранили ми да читам. Уз молитву и благослов оца Симеона снимање је трајало шест месеци. Александар Протић је омогућио бесплатно снимање у свом студију и монтирао музику, мој супруг је организовао све што је било потребно, и на Покладе, 30. маја, била је промоција. Мислим да је ово корисно издање које треба да има сваки православни дом. Ово је начин да се старцу Тадеју одужим за његове молитве.
Ваши духовници су парохијски свештеници, али и највећи монаси-духовници. Чији духовни савети су Вам драгоценији?
- Моји духовници су моји парохијски свештеници – о. Илија, о. Ђура, о. Петар. Супруг и ја идемо у разне манастире и исповедамо се. У почетку је било јако тешко, али смо схватили да је послушање веће од молитве у јеванђелском животу. Добили смо савет: „Ако замислиш да све што радиш, Господу радиш, да је Он присутан све време, да гледа ако најмањем он Његових учиниш неправду - тог тренутка почињеш да живиш јеванђелски. То је непрестана борба у којој отац Тадеј каже - коњаник падне, па се дигне! Сурвам се у блато, па се дижем, плачем, кукам, па се кајем. Слаба сам. Човек је немоћан и зато му је неопходан духовник који ће молитвено да га придржава. А наше је да слушамо и послушамо. Ретко ко задобија благодат до краја живота, то је процес, начин живота, смисао и циљ живота. Исусова молитва је ту од велике користи. Треба је стално понављати да би долазило до смирења, до тога да се помириш сам са собом, да не би чинио зла дела а зле мисли бежале од тебе. Сваког дана се молим: „Дај ми Господе да кроз мене у једном у дану учиниш бар једно добро дело, бар једну мрвицу доброте.“ Ништа ја добро не чиним, него Господ кроз мене. Ако сам у томе успела, онда тај дан има смисла. Ако нисам, тешко мени.
Живите строго поштујући молитвени и литургијски живот. Колико Вам је то променило живот?
- Молитвено правило је мени и мом мужу дао духовник, према мери духовног раста нам је прописан пост. Све то без саборне молитве на Литургији није довољно. Ја не доживљавам људе као вернике уколико не одлазе на Литургију. Литургија је заједничка молитва која се уздиже ка Богу, то је саборност, слављење Господа које мора имати одјека. То је исповест, покајање и причешћивање. Док је било Литија, било је мање невоља, поплава, земљотреса. Зато страдамо и надаље ћемо страдати. Све се свело на новац, егзистенцију, али без молитве, без жртве се не добија ништа. Никога не осуђујем, свако има слободну вољу. Људима није тешко да се боре за паре, да бесконачно празнослове, оговарају и осуђују, али им је страшно тешко да дођу у Цркву, помоле се Богу и стражаре над својим мислима. Српски народ треба да пронађе упориште и заједничарење у Цркви. После Литургије имамо трпезе љубави, помажемо једни другима, свако има дар од Бога за нешто. Ми петком идемо на Литургију у Цркву Св. Врача и молимо се за болесне и оне који их лече. Недељом бирамо где ћемо, путујемо по црквама и манастирима куда нас душа води по земљама православља.
Како се припремате за исповест?
- Ми се исповедамо стално, не само када се причешћујемо. Имам велику потребу за исповешћу. Свако вече замислиш, запишеш како ти је прошао дан, шта си сагрешио у мислима, речима и делима и хиташ да се исповедиш. Бог је Свевидеће око. Моје је само да дођем и кажем: „Опрости Господе, жао ми је што је то тако, кајем се, пробаћу да то не чиним више.“ За мене је исповест неопходна као дисање.
А шта је са личном слободом?
- Никада нисам била слободнија него сада. Све нам је дато, али нам није све дато на корист. Духовник ме је саветовао: „Ово што си до сада радила било је страшно лоше, можда ти се допало, али ће те одвести у амбис." Када сам то исекла, нисам ограничила слободу, отворио ми се нов живот. Свакога је Господ створио као икону, као побожно биће. У моје време се то губило кроз хипи покрет, време сексуалне револуције, време комунизма... Ишла сам у Католичку цркву на катехизис и задобила страх од греха, већи него што је требало. Православље је предивно јер те нико не тера ни на шта, све је твоја слободна воља. Најлепша вера је Светосавска.
Покренули сте мужа и ћерке ка вери. Колико вера и сведочанство вере жене има тежину за породицу?
- Моја деца поштују мој однос према Цркви. Оне нису у вери на начин на који сам ја. Поштују Ускрс, Божић, славу, деца су им крштена. Мој супруг Бога носи у себи, он је добар човек. Нико не може бити добар лекар ако није добар човек. Пожртвован је, стално даје, био је у конзилијуму Патријарха Павла. Он лечи братства и сестринства манастира и стално смо у друштву добрих људи. На гробу Господњем је доживео „духовни удар“ и у многим стварима је већи хришћанин од мене. Пристао је на црквени брак, мада су нам деца била велика, када нас је о. Јојил укорио под Острогом: „Следећи пут не би ваљало да долазите ако нисте у црквеном браку!“ Захваљујући Божијем промислу и молитвама венчали смо се у Цркви. Имамо малу кућицу у Тителу где одлазимо, мој муж воли да пеца. Унуке много волимо а о ћеркама бринемо колико можемо.
У другом сте браку. Како мушкарац и жена постижу заједништво брачне љубави?
- Ја брак изједначавам са монаштвом. Отац Тадеј ме је научио послушности жене мужу и после тога је све било другачије. Не у смислу покорности, већ да постанете једно, да се договарате. Живот ми је постао много лакши од када сам рекла - како тата каже! Постало ми је све много јасније и једноставније. Договарамо се, али ако мој муж баш инстистира да то буде тако како је он замислио, сложим се. И он мене послуша. Однос нам је много бољи од тренутка када сам схватила ко је ко у браку. Брак је трпљење, толеранција, конкретна помоћ оном другом, љубав. Ако муж чини да узрастате, да се уздижете - то је љубав. Ако вас гуши, морате се посаветовати са духовником који ће рећи докле иде трпљење и да ли и када треба да изађете из тога. Опстајемо три деценије, далеко је то од идеалног, далеко... „разводимо“ се бар једном недељно. Годинама се све смирује, оћутите, притрпите, запевате када вам се плаче...тешка работа. Мисионарим само својим животом и делом. Ја сам недостојна да било коме нешто саветујем.
Изјавили сте да је било време када сте због посла ускраћивали љубав и пажњу деци. Може ли се то поправити?
- Остали су трагови. Имала сам маму која је била у кући и много ми помагала. Била је дивна бака, опасна и врло пожртвована ташта, држала је породицу. У овим година ја то покушавам са мојим ћеркама. Пошто су јако заузете, стално им је мало. Отац Тадеј па и Владика Порфирије су говорили да сам рођена за тај посао. Ако си мати и супруга, онда је о на првом месту а посао на другом. Моја деца су присуствовала свакојаким стварима које доноси јавни живот. И лепим и ружним. Свака мајка би требала да се труди да поштеди децу тога. Обе су рекле да се никада неће бавити јавним послом. Остале су модрице на души и мени и њима.
Како Вам изгледају данашња ТВ лица ?
- Телевизија је опасан медиј који је креирао укус многих генерација, ђаволска работа. У време када сам ја радила, рејтинг је значио квалитет. Сада је то новац. Уколико немате псовке, голотињу, саблазан сваке врсте, нема рејтинга! Можда све ово што нам се данас чини накарадним једног дана, Божијом милошћу доживи преображај и покајање, а данашње ТВ личности постану лучоноше неке нове српске духовности која нам је неопходна. Ретке су емисије из којих можете нешто да научите. То је проблем политичке природе јер се односи на уређивачку политику. Имамо дивну баштину, диван језик, културу - па где је све то?! Неколико нас је нудило бесплатне пројекте разним телевизијама да подучавамо ТВ лица. Коме то треба? Како можемо да стремимо ЕУ, а да при том немамо свест о свом националном бићу које нас штити?
С. Л. |
