www.pravoslavlje.rs


Razgovor sa Dinom Čolić - Anđelković, televizijskom voditeljkom

Javna ispovest



Ove godine Dina obeležava 40 godina rada u medijima, u kojima je na poslovima spikera, voditelja, novinara i urednika emisije „Vreme predaha“, „Nedeljno popodne“, „Bliski susreti“, „Noćni program“ provela radni vek.

Njen alt, najlepši radijski glas u zemlji, ne čujemo desetak godina od kada se nekoliko puta ozbiljno  razbolela i prerano otišla u penziju. Bila je velika zvezda ondašnje Jugoslavije, po obrazovanju istoričar umetnosti, koje se i danas sećamo po izvrsnoj dikciji, obrazovanju i urođenoj otmenosti bez kojih se nekada nije moglo baviti televizijskim zanatom. Za kratko vreme se sve promenilo. Znamo kako danas izgleda televizija. Pre gotovo dvadeset godina, kada smo radile intervju za jedan tiražni magazin, Dina je bila doajen televizijskog voditeljstva, zvezda sa viškom sujete. Razgovaramo u njenom domu na Senjaku, ali je povod  sasvim drugačiji a ona odgovara nepogrešivo citirajući Sveto pismo, svete oce i velike duhovnike čije je duhovno čedo. Šta se dogodilo u međuvremenu, pitamo našu domaćicu, Mariju Dinu Jelenu,  rođenu i krštenu najpre u Katoličkoj, kasnije  u Pravoslavnoj Crkvi.
- Poznata sam po tome da govorim istinu, tako da je ovo svojevrsna javna ispovest. Početkom rata, Minimaks i ja smo na Kipru radili dobrotvornu aukciju slika u slikarskoj koloniji. U razgovorima koje smo vodili, a bili su vezani za Boga, pokušala sam da budem duhovita i na konstataciju slikara Dragana Mojovića, čija dela krase korice moderne svetske umetnosti koju su izdali Japanci, koji je rekao da se na nebu suprug brine za suprugu, kao i na zemlji, ja sam rekla: „Lepo, onda će se za mene brinuti dvojica!“ On se na to okrenuo prema meni i rekao: „Za Vas se neće brinuti niko, Vi ste kao Marija Magdalena pre preobraćenja!“ Kao da mi je neko udario šamar, u momentu sam sve shvatila - treba da se obratim Bogu i popravim šta se popraviti može. Imala sam dva građanska braka, nikada nisam sumnjala u Boga, ali sam bila neopredeljena, nisam ocrkovljena, a odlazila sam  i u Katoličku i u Pravoslavnu crkvu moleći se svojim dečijim molitvama.  Odjednom sam shvatila da mom životu nedostaje nešto važno. To me je odvelo ocu Vaji u Crkvu Aleksandra Nevskog koji me je poučio: „Za šta god da se opredelite, budite dobar vernik!“  Otac mi je pravoslavac, majka je u 17. godini prešla u Pravoslavlje ali sa „morskim genima“, koje i ja nosim. Opredelila sam se za Pravoslavlje. Čitala sam literaturu, odlazila na Liturgiju i shvatila da sam pravoslavac u duši. „E, to će malo da boli“, upozorio je o. Vaja, kada sam krenula sa prvim ispovestima, epitimijama, postovima, pričešćivanjem.
Krug ljubavi se zatvorio kada je Gospod produžio život slikaru koji Vas je doveo do poznanja vere.
- Mogla bih to da nazovem čudom. Bio je moj prvi duhovni učitelj koji je mnogo znao i puno mi pomogao. Prvi put sam se pričestila za Vaskrs 1992. godine i saznala da Dragan Mojović umire u jednoj beogradskoj bolnici. Sumnjalo se da su u pitanju pluća, ali se tačno nije znalo šta je. Čula sam neki glas koji mi je govorio: „To nije tačno, on boluje od sistemskih bolesti a pluća su sekundarna stvar!“ Pregledao ga je moj suprug, prof dr reumatologije Zoran Anđelković koji je tada radio na VMA. Moj muž je uspeo da čoveku koji je bio pod kiseonikom, postavi dijagnozu za četiri minuta. I to istu onu koju sam rekla. Svi su se krstili, ja sam u ruci imala krst i vodu Svetog Vasilija i znala da Bog neće ostaviti mog prijatelja. Počela je borba za život Dragana Mojovića koja je trajala sedam godina. Za to vreme održao je nekoliko izložbi, zaokružio slikarski opus, mog muža nazivao svojim anđelom čuvarom, postali su najbolji prijatelji i prošli nekoliko kliničkih smrti. Zajedno smo se molili dok je umirao. To je krug ljubavi u Hristu - on je meni pomogao, da bi moj muž njega vratio u život - sve je to Gospod uredio. To me je učvrstilo na putu vere. Evo, i 20. juna, dok smo bili na Liturgiji u kapeli Sv. Vrača, neko je dotrčao iz moje matične Crkve Arhangel Gavrilo i rekao: „Brzo dođite, ikona Sv. Petke mirotoči! Nas dvadesetak je videlo da iz oka svetiteljke vrca suza i da u obliku krsta na ikoni toči miro. Klekli smo i molili se. Ako se moli dve hiljade ljudi, a dva miliona ljudi šenluči, krade i laže jer su im srca otvrdla, kako da ikona ne proplače?  Kako da nam ne stavi do znanja da plače zbog tebe i tvog greha? Čuda i opomene se događaju svakog dana.
Manastir Rukumija izdao je za Vaskrs Molitve na jezeru- srbski psaltir, Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića, koje Vi čitate na šest kompakt diskova, u izvanrednoj opremi. Kako je došlo do ovog poduhvata?
- Da nisam uradila ništa  životu, ovo bi za moju dušu bilo dovoljno. Ne znam da li sam se molila čitajući, ili čitala moleći se. To je obeležilo 40 godina mog rada. Prestala sam da se pre vremena bavim svojom profesijom i zakopala Božije talente. Bila sam jako nesrećna zbog toga, osećala sam krivicu pred Bogom i molila se da mi Gospod pomogne da ispravim tu grešku, jer - mogla sam da radim i bolesna! Starca Tadeja nisam poslušala kada sam odlazila iz radija, koji je bio protiv te moje odluke. Gospod me je doveo do manastira Rukumija. Neko od vernika se setio da sam 1993. godine  u svojoj emisiji „Vreme predaha“ čitala Molitve na jezeru. Mati Atanasija mi je predložila da čitam molitve za njihovo izdanje. Trebalo mi je godinu dana da osetim da sam spremna. Gospod mi je uslišio molitvu. Ali, tada su lekari konstatovali teško oštećenje vida i zabranili mi da čitam. Uz molitvu i blagoslov oca Simeona snimanje je trajalo šest meseci. Aleksandar Protić je omogućio besplatno snimanje u svom studiju i montirao muziku,  moj suprug je organizovao sve što je bilo potrebno, i na Poklade, 30. maja, bila je promocija. Mislim da je ovo korisno izdanje koje treba da ima svaki pravoslavni dom. Ovo je način da se starcu Tadeju odužim za njegove molitve.
Vaši duhovnici su  parohijski sveštenici, ali i najveći monasi-duhovnici. Čiji duhovni saveti su Vam dragoceniji?
- Moji duhovnici su moji parohijski sveštenici – o. Ilija, o. Đura, o. Petar. Suprug i ja idemo u razne manastire i ispovedamo se. U početku je bilo jako teško, ali smo shvatili da je poslušanje veće od molitve u jevanđelskom životu. Dobili smo savet: „Ako zamisliš da sve što radiš, Gospodu radiš, da je On prisutan sve vreme, da gleda ako najmanjem on Njegovih učiniš nepravdu - tog trenutka počinješ da živiš jevanđelski. To je neprestana borba u kojoj otac Tadej kaže - konjanik padne, pa se digne!    Survam se u blato, pa se dižem, plačem, kukam, pa se kajem. Slaba sam. Čovek je nemoćan i zato mu je neophodan duhovnik koji će molitveno da ga pridržava. A naše je da slušamo i poslušamo. Retko ko zadobija blagodat do kraja života, to je proces, način života, smisao i cilj života. Isusova molitva je tu od velike koristi. Treba je stalno ponavljati da bi dolazilo do smirenja, do toga da se pomiriš sam sa sobom, da ne bi činio zla dela a zle misli bežale od tebe. Svakog dana se molim: „Daj mi Gospode da kroz mene u  jednom u danu učiniš bar jedno dobro delo, bar jednu mrvicu dobrote.“ Ništa ja dobro ne činim, nego Gospod kroz mene. Ako sam u tome uspela, onda taj dan ima smisla. Ako nisam, teško meni.
Živite strogo poštujući molitveni i liturgijski život. Koliko Vam je to promenilo život?
- Molitveno pravilo je meni i mom mužu dao duhovnik, prema meri duhovnog rasta nam je propisan post. Sve to bez saborne molitve na Liturgiji nije dovoljno. Ja ne doživljavam ljude kao vernike ukoliko ne odlaze na Liturgiju. Liturgija je zajednička molitva koja se uzdiže ka Bogu, to je sabornost, slavljenje Gospoda koje mora imati odjeka. To je ispovest, pokajanje i pričešćivanje. Dok je bilo Litija, bilo je manje nevolja, poplava, zemljotresa. Zato stradamo i nadalje ćemo stradati. Sve se svelo na novac, egzistenciju, ali bez molitve, bez žrtve se ne dobija ništa. Nikoga ne osuđujem, svako ima slobodnu volju. Ljudima nije teško da se bore za pare, da beskonačno praznoslove, ogovaraju i osuđuju, ali im je strašno teško da dođu u Crkvu, pomole se Bogu i stražare nad svojim mislima. Srpski narod treba da pronađe uporište i zajedničarenje u Crkvi. Posle  Liturgije imamo trpeze ljubavi, pomažemo jedni drugima, svako ima dar od Boga za nešto. Mi petkom idemo na Liturgiju u Crkvu Sv. Vrača i molimo se za bolesne i one koji ih leče. Nedeljom biramo gde ćemo, putujemo po crkvama i manastirima kuda nas duša vodi po zemljama pravoslavlja.
Kako se pripremate za ispovest?
- Mi se ispovedamo stalno, ne samo kada se pričešćujemo. Imam veliku potrebu za ispovešću. Svako veče zamisliš, zapišeš kako ti je prošao dan, šta si sagrešio u mislima, rečima i delima i hitaš da se ispovediš. Bog je Svevideće oko. Moje je samo da dođem i kažem:  „Oprosti Gospode, žao mi je što je to tako, kajem se, probaću da to ne činim više.“ Za mene je ispovest neophodna kao disanje.
A šta je sa ličnom slobodom?
- Nikada nisam bila slobodnija nego sada. Sve nam je dato, ali nam nije sve dato na korist. Duhovnik me je savetovao: „Ovo što si do sada radila bilo je strašno loše, možda ti se dopalo, ali će te odvesti u ambis." Kada sam to isekla, nisam ograničila slobodu, otvorio mi se nov život. Svakoga je Gospod stvorio kao ikonu, kao pobožno biće. U moje vreme se to gubilo kroz hipi pokret, vreme seksualne revolucije, vreme komunizma... Išla sam u Katoličku crkvu na katehizis i zadobila strah od greha, veći nego što je trebalo. Pravoslavlje je predivno jer te niko ne tera ni na šta, sve je tvoja slobodna volja. Najlepša vera je Svetosavska.
Pokrenuli ste muža i ćerke ka veri. Koliko vera i svedočanstvo vere žene ima težinu za porodicu?
- Moja deca poštuju moj odnos prema Crkvi. One nisu u veri na način na koji sam ja. Poštuju Uskrs, Božić, slavu, deca su im krštena. Moj suprug Boga nosi u sebi, on je dobar čovek. Niko ne može biti dobar lekar ako nije dobar čovek. Požrtvovan je, stalno daje, bio je u konzilijumu Patrijarha Pavla.  On leči bratstva i sestrinstva manastira i stalno smo u društvu dobrih ljudi. Na grobu Gospodnjem je doživeo „duhovni udar“ i u mnogim stvarima je veći hrišćanin od mene. Pristao je na crkveni brak, mada su nam deca bila velika, kada nas je o. Jojil  ukorio pod Ostrogom: „Sledeći put ne bi valjalo da dolazite ako niste u crkvenom braku!“ Zahvaljujući Božijem promislu i molitvama venčali smo se u Crkvi. Imamo malu kućicu u Titelu gde odlazimo, moj muž voli da peca. Unuke mnogo volimo a o ćerkama  brinemo koliko možemo.
U drugom ste braku. Kako muškarac i žena postižu zajedništvo  bračne ljubavi?
- Ja brak izjednačavam sa monaštvom. Otac Tadej me je naučio poslušnosti žene mužu i posle toga je sve bilo drugačije. Ne u smislu pokornosti, već da postanete jedno, da se dogovarate.  Život mi je postao mnogo lakši od kada sam rekla - kako tata kaže! Postalo mi je sve mnogo jasnije i jednostavnije. Dogovaramo se, ali ako moj muž baš instistira da to bude tako kako je on zamislio, složim se. I on mene posluša. Odnos nam je mnogo bolji od trenutka  kada sam shvatila ko je ko u braku. Brak je trpljenje, tolerancija, konkretna pomoć onom drugom, ljubav. Ako muž čini da uzrastate, da se uzdižete - to je ljubav. Ako vas guši, morate se posavetovati sa duhovnikom koji će reći dokle ide trpljenje i da li i kada treba da izađete iz toga. Opstajemo tri decenije, daleko je to od idealnog, daleko... „razvodimo“ se bar jednom nedeljno. Godinama se sve smiruje, oćutite, pritrpite, zapevate kada vam se plače...teška rabota. Misionarim samo svojim  životom i delom. Ja sam nedostojna da bilo kome nešto savetujem.
Izjavili ste da je bilo vreme kada ste zbog posla uskraćivali ljubav i pažnju deci. Može li se to popraviti?
- Ostali su tragovi. Imala sam mamu koja je bila u kući i mnogo mi pomagala. Bila je divna baka, opasna i vrlo požrtvovana tašta, držala je porodicu. U ovim godina ja to pokušavam sa mojim ćerkama. Pošto su jako zauzete, stalno im je malo. Otac Tadej pa i Vladika Porfirije su govorili da sam rođena za taj posao. Ako si mati i supruga, onda je o na prvom mestu a posao na drugom. Moja deca su prisustvovala svakojakim stvarima koje donosi javni život. I lepim i ružnim. Svaka majka bi trebala da se trudi da poštedi decu toga. Obe su rekle da se nikada neće baviti javnim poslom. Ostale su modrice na duši i meni i njima.
Kako Vam izgledaju današnja  TV lica ?
- Televizija je opasan medij koji je kreirao ukus mnogih generacija, đavolska rabota. U vreme kada sam ja radila, rejting je značio kvalitet. Sada je to novac. Ukoliko nemate psovke, golotinju, sablazan svake vrste, nema rejtinga! Možda sve ovo što nam se danas čini nakaradnim jednog dana, Božijom milošću doživi preobražaj i pokajanje, a današnje  TV ličnosti postanu lučonoše neke nove srpske duhovnosti koja nam je neophodna. Retke su emisije iz kojih možete nešto da naučite. To je problem političke prirode jer se odnosi na uređivačku politiku. Imamo divnu baštinu, divan jezik, kulturu - pa gde je sve to?! Nekoliko nas je nudilo besplatne projekte raznim televizijama da podučavamo TV lica. Kome to treba? Kako možemo da stremimo EU, a da pri tom nemamo svest o svom nacionalnom biću koje nas štiti?
  S. L.


© Православље, Сва права задржана. Адреса овог текста на интернету је http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1039/tekst/javna-ispovest/