Место за бојиште на Мишару српски војници, предвођени Лазаром Мутапом и Петром Јокићем, преотели су од турске претходнице, и ту је благовремено, у кратком времену, саграђен шанац. Још није био потпуно ни довршен, а већ је био „употребљен” за одбрану. До сукоба је могло доћи и у недељу, али је Вожд против тога: „Ја не допуштам никоме да излази у недељу да се бије, но седи ту и пи, па ако баш и навале Турци, ми ћемо се тући, а ако не навале, ми ћемо седети с миром”. После победе „чињено је верозаконо благодарење као што се сваки дан у шарампову јутрења чинила”.
Ратно веће састављено од свих присутних старешина прихватило је предлог Вожда – кад год није тако урађено, ишло се у пораз: „Ви сви коњаници изиђите чак тамо до оног села одакле смо прошће донели, па тамо стојте. Ја ћу остати овде с Миланом и свима пешацима, па кад се оспу моји плотуни и топови и с једне и с друге стране учестају, ви знајте да је мени тешко па јуришите отуда”.
Околина саветује Вожду да он изађе ван и у одлучном моменту притекне у помоћ. Он то, као и толико пута раније, с разлогом одбија: „Ја морам остати у шанцу, зашто, ако ја изиђем, све ће се овде поплашити, јер ће мислити да сам се ја измакао; зато морам ја у шанцу остати са пешацима”. При опису ове битке, Петар Јокић даје и основне мотиве устаника за борбу: „Помисао на жене и децу, на старе очеве и матере, побуђивала нас је пре сви изгинути него одступити. К томе још Господарева заповест: ‘Ил’ освојити, ил’ погинути‘, чинила нас је крајње огорченим”.
Мишарски сукоб одвија се током неколико дана, као и већина битака устанка. До главног окршаја долази у среду, првог августа. Тад Вожд: „пусти Турке што год може к себи приступити, сакри пешаке у шанце, а коњаника посла далеко натраг у шуму, сакрити се, докле се Турци мало приближише, пак на један знак њи’овог топа, пусти Ђорђе пешака из шанца...”. Овај извештај настаје три дана касније, по причи самих учесника.
Други опис настаје истог дана и на основу истих извора. У причу уноси необичан елемент – убеђење Турака да су браниоци напустили шанац. Стога су се неопрезно сувише приближили и постали лака мета. У одлучном моменту ступила је у дејство коњица. Тако се цела битка одвија као по сценарију смишљеном од Црног Ђорђа. У остварењу таквог плана сами Турци се појављују у улози „сарадника”.
Устаничку коњицу предводе Лука Лазаревић, прота Матија, Лазар Мутап, Сима Марковић... Склонили су се у шуму између Јеленче и Жабара. Та снага није била велика – око две хиљаде људи. По оцени аустријских „посматрача”, Срби немају праву коњицу. За њено постојање и одржавање треба много више од онога са чим устаници располажу.
Захваљујући Сими Милутиновићу, боље се зна шта се дешавало код коњице него у шанцу. Прота је остао дужник устанка, јер је своја два списа – сећања и дело о Правитељствујушчем Совјету – довео до пред Мишарску битку и ту стао. Док је био талац у прекодринској војсци, упознао је Кулин-капетана, и кад га је сада, пред Мишарем, видео, рекао је Луки ко је. Тад је настала одлука да га треба уклонити.
Кључни моменат Мишарске победе одиграо се у одмеравању снаге Кулина и Луке Лазаревића. Пад Кулина утиче пресудно на борбеност Турака. „С’ по ћеива на шарампов удре
Тек јалови да се не враћају
Ал’ их амо огањ предусрео
Поваљао како игда мого
Да с’ баш и тад бегимице врате,
Јер испао свр тог Карађорђе.
Перви надво с дугом пушком пеше
А за њиме сви Србаци листом.” Сима Милутиновић даје стање коњице, Филип Вишњић у својој песми преноси одјек битке на другој страни. Тако је Мишар са једне стране покривен више него иједан други догађај. Недостаје кључ успеха – шта се збивало у шанцу где је Вожд само срећом остао жив, јер је пројектил пао пред њега, али није експлодирао. По каснијем сведочењу устаника, стање у шанцу је тешко: „Свет се уплаши и побеже к средини шарампова са свог места, но Карађорђе потегне сабљу и поврати га на своје место. Карађорђе је по шарампову идући држао штапић одстраг, и мотрио и храбрио људе”.
БОЈ НА ДЕЛИГРАДУ
По Сими Милутиновићу, на Делиграду пре Мишара, Турци су јаки. „Спремило се напанути Србе
Не к’о рају, већ к’о више нешто
Као враге вере и државе.” Бој око Делиграда траје шест недеља непрестано уз знатне жртве, што овај успех сврстава са осталим кроз устанак. Победе стечене од устаника су честа појава, али као по правилу скупо плаћене. Та чињеница још више истиче значај мишарског успеха, оствареног уз минималне жртве.
Иако је стање Делиграда тешко, Вожд цени да је потребнији на Мишару, што је само доказ више његове скоро увек непогрешиве способности процене. Вести о поразу на Мишару и скором доласку Црног Ђорђа утичу да се реше на повлачење. Одлуку је убрзао удар грома у оставе барута. „Ил’ увид’ли да предстоји беда
Неотклона дође л’ Карађорђе
Преуспешно свуда ратујући
Ком претеча ј’ гром Всевишњег сами
Ударивши тад у војску турску;
Понајвећма л’ ов’ их случај скруши
И џепхану што им с’жеже целу”.
Седмог августа писана је у Смедереву молба за Србе-тршћанске трговце. На њој нема потписа Вожда. Он је још на Мишару. „И ми имамо отечество наше, независимо самостојашче отечество; нисмо ми више слуге турске, нисмо бегунци из Турске, него смо слободни Србљи гди год смо, јербо имамо слободно отечество своје”. Пример са Трстом речито сведочи какав је посао историка. О помоћи отуда добијеној редовно се говори иако она није особито велика – око две и по хиљаде дуката. Поменуће је и Прота Матија у својим сећањима. Говори се о ономе о чему постоје вести, чак иако није нарочито значајно. Мисија у Трсту оставља трага и у писмима савременика: „У српској земљи добро иде, како наше сердце жели, и није истина да је Црни Георгије погинуо. Он сече Турке из свега маха и овде су два његова посланика, који су дошли терговином поради њихови и остали потреба”.
Прота остаје веран себи и обећању да не треба говорити о ономе шта је урађено током прве устаничке мисије у Русији. Говори о две и по хиљаде дуката добијених из Трста, а не помиње оних тринаест хиљада златника, тада добијених из Русије. Због сложених токова руске администрације и фрагментарно сачуваних аката, тешко се прате токови руске новчане помоћи.
РАТНА ОСКУДИЦА
Упоредо са опасношћу од Турака, долази и немаштина. Стога се деветнаестог августа пише из Смедерева: „Верујте српски народ је ратом и сиромаштвом толико изнурен, да ће непрекидно бити у безизлазној ситуацији ако га Русија својом милошћу и стварном бригом ускоро не утеши и спасе”. Већ у другој половини ове године осећа се оскудица у свему, пошто је земља услед сталног ратовања остала необрађена, а и тамо где је нечег било – уништено је. Уз то, из једне белешке сазнаје се да је 1806. била и најезда губара. Предстојала је тешка зима, а пролеће је у знаку опште глади, „помогнуте” забраном извоза хране из Аустрије.
„Нужда глади, која се у ово доба лета на нашу велику несрећу већ знаменито у нашем пределу показује и која сваки дан све више и више расте и народ к очајанију води, све је заниманије и старање наше зањала... Да ми себи рану у Банату и Срему куповати можемо, у којим пределима велико се изобилије ране находи”. Беч одбацује молбу, због вести о узимању Београда, према чему није равнодушан. Њему не одговара Београд у српским рукама, пошто би тај град, по плановима Беча, требало да буде или у Турској или у Аустрији. Слободна Србија Бечу више смета од турске империје.
Центар државе налази се у Смедереву. И поред свих искушења кроз које земља пролази, постоји утисак сређености. Устаничку престоницу тад су посетили Доситеј Обрадовић и Лукијан Мушицки. Њихово одушевљење је неописиво: „Како ми се цели живот кратак чини, док смедеревске нисам видео пределе... Само од Београда до Смедерева гледајући, а што је даље и унутра, то ће мајсторскије него ли моје описивати перо”.
После великих победа, у земљи постоји привид мира. Из текуће преписке се види да је Мишар и даље остао седиште српског војничког логора. Тако је било и средином децембра: „Војвода Јаков са четири до пет хиљада војске сербијанске лежи у логору на Мишару и держи град шабачки у белагерунгу. Војвода Лука отишао је са једним талом војске на Дрину, и Дрину чува”. Скупштина се одржава у Смедереву, и на њој се одлучује о узимању Београда. Сазреле су прилике, и даље одлагање није имало смисла.
У међувремену, Вожд поручује Гушанцу: „Мисли сам шта ти ваља радити. Немој се поуздати да можеш одолети мојој победоносној војсци, ако јој заповедим да јуришем нападне, нити после да јој можеш умаћи”. Вожд пише и митрополиту Стратимировићу и захваљује на поклонима (Библија, дурбин, кеса...). Даље Вожд поручује: „Ја осећам колико сам роду моме дужан, али и просвешчени рода, који то све боље знају, нека своје не забораве, то јест настављати и поучавати невеште и помоћи својима који помоћи требају и њима у сиромаштву олакшати”.
Митрополиту се обраћа и архимандрит манастира Студенице, Василије (Радосављевић), чије братство сада, после бежања из спаљене Студенице, борави у манастиру Враћевшници, са молбом: „Да купи нам жито, једно по хиљаде поради ране за ову годину, зашто нас има људи доста, а на овој страни наћи не можемо ни по које новце, а пристаништа много не имамо, такво на Бога надежди и на вашу милост”. |
