Kruna srpskih pobeda

Mesto za bojište na Mišaru srpski vojnici, predvođeni Lazarom Mutapom i Petrom Jokićem, preoteli su od turske prethodnice, i tu je blagovremeno, u kratkom vremenu, sagrađen šanac. Još nije bio potpuno ni dovršen, a već je bio „upotrebljen” za odbranu. Do sukoba je moglo doći i u nedelju, ali je Vožd protiv toga: „Ja ne dopuštam nikome da izlazi u nedelju da se bije, no sedi tu i pi, pa ako baš i navale Turci, mi ćemo se tući, a ako ne navale, mi ćemo sedeti s mirom”. Posle pobede „činjeno je verozakono blagodarenje kao što se svaki dan u šarampovu jutrenja činila”.

Ratno veće sastavljeno od svih prisutnih starešina prihvatilo je predlog Vožda – kad god nije tako urađeno, išlo se u poraz: „Vi svi konjanici iziđite čak tamo do onog sela odakle smo prošće doneli, pa tamo stojte. Ja ću ostati ovde s Milanom i svima pešacima, pa kad se ospu moji plotuni i topovi i s jedne i s druge strane učestaju, vi znajte da je meni teško pa jurišite otuda”.
Okolina savetuje Voždu da on izađe van i u odlučnom momentu pritekne u pomoć. On to, kao i toliko puta ranije, s razlogom odbija: „Ja moram ostati u šancu, zašto, ako ja iziđem, sve će se ovde poplašiti, jer će misliti da sam se ja izmakao; zato moram ja u šancu ostati sa pešacima”. Pri opisu ove bitke, Petar Jokić daje i osnovne motive ustanika za borbu: „Pomisao na žene i decu, na stare očeve i matere, pobuđivala nas je pre svi izginuti nego odstupiti. K tome još Gospodareva zapovest: ‘Il’ osvojiti, il’ poginuti‘, činila nas je krajnje ogorčenim”.
Mišarski sukob odvija se tokom nekoliko dana, kao i većina bitaka ustanka. Do glavnog okršaja dolazi u sredu, prvog avgusta. Tad Vožd: „pusti Turke što god može k sebi pristupiti, sakri pešake u šance, a konjanika posla daleko natrag u šumu, sakriti se, dokle se Turci malo približiše, pak na jedan znak nji’ovog topa, pusti Đorđe pešaka iz šanca...”. Ovaj izveštaj nastaje tri dana kasnije, po priči samih učesnika.
Drugi opis nastaje istog dana i na osnovu istih izvora. U priču unosi neobičan element – ubeđenje Turaka da su branioci napustili šanac. Stoga su se neoprezno suviše približili i postali laka meta. U odlučnom momentu stupila je u dejstvo konjica. Tako se cela bitka odvija kao po scenariju smišljenom od Crnog Đorđa. U ostvarenju takvog plana sami Turci se pojavljuju u ulozi „saradnika”.
Ustaničku konjicu predvode Luka Lazarević, prota Matija, Lazar Mutap, Sima Marković... Sklonili su se u šumu između Jelenče i Žabara. Ta snaga nije bila velika – oko dve hiljade ljudi. Po oceni austrijskih „posmatrača”, Srbi nemaju pravu konjicu. Za njeno postojanje i održavanje treba mnogo više od onoga sa čim ustanici raspolažu.
Zahvaljujući Simi Milutinoviću, bolje se zna šta se dešavalo kod konjice nego u šancu. Prota je ostao dužnik ustanka, jer je svoja dva spisa – sećanja i delo o Praviteljstvujuščem Sovjetu – doveo do pred Mišarsku bitku i tu stao. Dok je bio talac u prekodrinskoj vojsci, upoznao je Kulin-kapetana, i kad ga je sada, pred Mišarem, video, rekao je Luki ko je. Tad je nastala odluka da ga treba ukloniti.
Ključni momenat Mišarske pobede odigrao se u odmeravanju snage Kulina i Luke Lazarevića. Pad Kulina utiče presudno na borbenost Turaka.

„S’ po ćeiva na šarampov udre
Tek jalovi da se ne vraćaju
Al’ ih amo oganj predusreo
Povaljao kako igda mogo
Da s’ baš i tad begimice vrate,
Jer ispao svr tog Karađorđe.
Pervi nadvo s dugom puškom peše
A za njime svi Srbaci listom.”

Sima Milutinović daje stanje konjice, Filip Višnjić u svojoj pesmi prenosi odjek bitke na drugoj strani. Tako je Mišar sa jedne strane pokriven više nego ijedan drugi događaj. Nedostaje ključ uspeha – šta se zbivalo u šancu gde je Vožd samo srećom ostao živ, jer je projektil pao pred njega, ali nije eksplodirao. Po kasnijem svedočenju ustanika, stanje u šancu je teško: „Svet se uplaši i pobeže k sredini šarampova sa svog mesta, no Karađorđe potegne sablju i povrati ga na svoje mesto. Karađorđe je po šarampovu idući držao štapić odstrag, i motrio i hrabrio ljude”.
BOJ NA DELIGRADU
Po Simi Milutinoviću, na Deligradu pre Mišara, Turci su jaki.

„Spremilo se napanuti Srbe
Ne k’o raju, već k’o više nešto
Kao vrage vere i države.”

Boj oko Deligrada traje šest nedelja neprestano uz znatne žrtve, što ovaj uspeh svrstava sa ostalim kroz ustanak. Pobede stečene od ustanika su česta pojava, ali kao po pravilu skupo plaćene. Ta činjenica još više ističe značaj mišarskog uspeha, ostvarenog uz minimalne žrtve.
Iako je stanje Deligrada teško, Vožd ceni da je potrebniji na Mišaru, što je samo dokaz više njegove skoro uvek nepogrešive sposobnosti procene. Vesti o porazu na Mišaru i skorom dolasku Crnog Đorđa utiču da se reše na povlačenje. Odluku je ubrzao udar groma u ostave baruta.

„Il’ uvid’li da predstoji beda
Neotklona dođe l’ Karađorđe
Preuspešno svuda ratujući
Kom preteča j’ grom Vsevišnjeg sami
Udarivši tad u vojsku tursku;
Ponajvećma l’ ov’ ih slučaj skruši
I džephanu što im s’žeže celu”.
Sedmog avgusta pisana je u Smederevu molba za Srbe-tršćanske trgovce. Na njoj nema potpisa Vožda. On je još na Mišaru. „I mi imamo otečestvo naše, nezavisimo samostojašče otečestvo; nismo mi više sluge turske, nismo begunci iz Turske, nego smo slobodni Srblji gdi god smo, jerbo imamo slobodno otečestvo svoje”. Primer sa Trstom rečito svedoči kakav je posao istorika. O pomoći otuda dobijenoj redovno se govori iako ona nije osobito velika – oko dve i po hiljade dukata. Pomenuće je i Prota Matija u svojim sećanjima. Govori se o onome o čemu postoje vesti, čak iako nije naročito značajno. Misija u Trstu ostavlja traga i u pismima savremenika: „U srpskoj zemlji dobro ide, kako naše serdce želi, i nije istina da je Crni Georgije poginuo. On seče Turke iz svega maha i ovde su dva njegova poslanika, koji su došli tergovinom poradi njihovi i ostali potreba”.
Prota ostaje veran sebi i obećanju da ne treba govoriti o onome šta je urađeno tokom prve ustaničke misije u Rusiji. Govori o dve i po hiljade dukata dobijenih iz Trsta, a ne pominje onih trinaest hiljada zlatnika, tada dobijenih iz Rusije. Zbog složenih tokova ruske administracije i fragmentarno sačuvanih akata, teško se prate tokovi ruske novčane pomoći.
RATNA OSKUDICA
Uporedo sa opasnošću od Turaka, dolazi i nemaština. Stoga se devetnaestog avgusta piše iz Smedereva: „Verujte srpski narod je ratom i siromaštvom toliko iznuren, da će neprekidno biti u bezizlaznoj situaciji ako ga Rusija svojom milošću i stvarnom brigom uskoro ne uteši i spase”. Već u drugoj polovini ove godine oseća se oskudica u svemu, pošto je zemlja usled stalnog ratovanja ostala neobrađena, a i tamo gde je nečeg bilo – uništeno je. Uz to, iz jedne beleške saznaje se da je 1806. bila i najezda gubara. Predstojala je teška zima, a proleće je u znaku opšte gladi, „pomognute” zabranom izvoza hrane iz Austrije.
„Nužda gladi, koja se u ovo doba leta na našu veliku nesreću već znamenito u našem predelu pokazuje i koja svaki dan sve više i više raste i narod k očajaniju vodi, sve je zanimanije i staranje naše zanjala... Da mi sebi ranu u Banatu i Sremu kupovati možemo, u kojim predelima veliko se izobilije rane nahodi”. Beč odbacuje molbu, zbog vesti o uzimanju Beograda, prema čemu nije ravnodušan. Njemu ne odgovara Beograd u srpskim rukama, pošto bi taj grad, po planovima Beča, trebalo da bude ili u Turskoj ili u Austriji. Slobodna Srbija Beču više smeta od turske imperije.
Centar države nalazi se u Smederevu. I pored svih iskušenja kroz koje zemlja prolazi, postoji utisak sređenosti. Ustaničku prestonicu tad su posetili Dositej Obradović i Lukijan Mušicki. Njihovo oduševljenje je neopisivo: „Kako mi se celi život kratak čini, dok smederevske nisam video predele... Samo od Beograda do Smedereva gledajući, a što je dalje i unutra, to će majstorskije nego li moje opisivati pero”.
Posle velikih pobeda, u zemlji postoji privid mira. Iz tekuće prepiske se vidi da je Mišar i dalje ostao sedište srpskog vojničkog logora. Tako je bilo i sredinom decembra: „Vojvoda Jakov sa četiri do pet hiljada vojske serbijanske leži u logoru na Mišaru i derži grad šabački u belagerungu. Vojvoda Luka otišao je sa jednim talom vojske na Drinu, i Drinu čuva”. Skupština se održava u Smederevu, i na njoj se odlučuje o uzimanju Beograda. Sazrele su prilike, i dalje odlaganje nije imalo smisla.
U međuvremenu, Vožd poručuje Gušancu: „Misli sam šta ti valja raditi. Nemoj se pouzdati da možeš odoleti mojoj pobedonosnoj vojsci, ako joj zapovedim da jurišem napadne, niti posle da joj možeš umaći”. Vožd piše i mitropolitu Stratimiroviću i zahvaljuje na poklonima (Biblija, durbin, kesa...). Dalje Vožd poručuje: „Ja osećam koliko sam rodu mome dužan, ali i prosveščeni roda, koji to sve bolje znaju, neka svoje ne zaborave, to jest nastavljati i poučavati nevešte i pomoći svojima koji pomoći trebaju i njima u siromaštvu olakšati”.
Mitropolitu se obraća i arhimandrit manastira Studenice, Vasilije (Radosavljević), čije bratstvo sada, posle bežanja iz spaljene Studenice, boravi u manastiru Vraćevšnici, sa molbom: „Da kupi nam žito, jedno po hiljade poradi rane za ovu godinu, zašto nas ima ljudi dosta, a na ovoj strani naći ne možemo ni po koje novce, a pristaništa mnogo ne imamo, takvo na Boga nadeždi i na vašu milost”.