Последње двије деценије у Србији се догађаји у свим областима живота смјењују толико муњевитом брзином да их нисмо у стању пратити. Народ, преплављен мноштвом догађаја је просто огуглао и постао немоћан да правилно вреднује оно што му се сервира.
Медији су нам толико заокупили пажњу тако да се са нама поново управља по принципу колективне свијести као у вријеме донедавно владајућег једноумног комунистичког режима. Народ је под колективном хипнозом. Моћници из својих вјешто прикривених духовних центара стално уносе нове лажне вредности које су стране вјери и култури, како православном духу тако и српској традицији нашег народа. На жалост, убрзо се и прихватају наметнути нови обичаји умјесто вијековима важећих, на којима је све до сада почивала наша историја.Европа и свијет су упознали српски народ по слободољубивом духу и беспоштедној борби на живот и смрт кад су у питању вјера, част и отаџбина. На том путу кроз историју наш народ је дао и небројене жртве. На жалост, наша сјећања на сву ту борбу и жртве нагло блиједе и престају а ми својим понашањем све то потцјењујемо.
ЛАГОДАН ЖИВОТ И ЕГОИЗАМ
Данас појмови родољубље, патриотизам, историјско наслијеђе, дуг према прецима... се све рјеђе користе и могу се наћи само у давнашњој литератури. Генерација се васпитава да са што мање улагања жртве себи обезбиједи лагодан овоземаљски живот. Такво мишљење, данас се сматра успјешним правилом живљења генерације. Рађа се онолико дјеце колико родитељи могу да материјално обезбиједе тако јако, да би могли да живе до краја њиховог живота од онога што су им родитељи и преци стекли. Тај невиђени егоизам, очито води нас у нестанак!
Ево шта каже статистика. Подсјећа нас да је Србија по стопи наталитета на последњем мјесту у Европи и да је број дјеце по брачном пару смањен са 4,1 на 0,81; да се годишње обави око 200.000 абортуса; да је број склопљених бракова за четвртину смањен; да трећина брачних парова нема потомства; да тренутно 800.000 грађана у Србији тражи помоћ љекара како би постао родитељ...Тако нам је последњих 17 година умрло 377.000 становника више него се родило. Ако наставимо овако, у наредних 17 година нестаће нас још 510.000 становника. Дакле, Србија сваке године губи око 30.000 становника. А настави ли се и даље овако, Србија ће 2060. године имати само 1,5 милион становника. А 2225.г. нестаће и последњи Србин!?!
Навикнутост генерације да води лагодан живот изузетно високог стандарда без имало жртвовања нас је одвела у врхове свјетске љествице најстрашнијег криминала: трговину дрогом, бијелим робљем, оружјем...Србија је по стопи осуђених лица међу првих десет земаља у Европи. С друге стране они који то исто желе а не могу да дођу до истог циља падају у апатију и немотивисаност. Те модерне болести генерације нас неславно одводе на тринаесто мјесто у свијету по броју самоубистава.
Прекид историјског сјећања и обезврјеђивање поменутих исконских вриједности већ нам је увријежило мишљење да је перспектива опстанка и напретка наше младе генерације „само негдје у иностранству“. Одомаћило се мишљење да је отаџбина тамо гдје ће имати добар стандард за живот и гдје су мањи порези. Чим се примакне матура, код средњешколаца почиње трка за уписе у школе које се баве учењем енглеског језика за ниво на којем ће моћи слушати предавања на неким од страних факултета. Успут се траже стипендије по могућности из иностранства како би осигурали трајни одлазак. Дакле, генерација се од најмлађих дана припрема за исељавање из Србије. Тако смо посљедње двије деценије већ неколико десетина хиљада наших најобразованијих младих људи, изгледа заувијек, испратили у иностранство.
Београд који је престоница српског народа и који представља модел живљења становништву преостале Србије, и сада се бори се за слободу. Али, то више није борба за слободу части, вјере и достојанства, већ борба за слободно изјашњавање, подржавање па и фаворизовање хомосексуалаца, лезбејки и транвестита. Боре се како би промотивно парадирали боље рећи угрожавали здрав народ и то, не негдје на Ушћу или Бубањ потоку, како би свој стид (или болест) скрили од свијета, већ искључиво центром града Београда. Том њиховом темом се баве, нико други, него врховна политичка тијела - Градска и Републичка Скупштина?
ЧИЈА ЈЕ СЛОБОДА УГРОЖЕНА?
Друга, још активнија борба Београђана је да се силом закона омогући и заштити слободно држање разних кућних љубимаца у становима, вожење у лифтовима, а од раног јутра извођење да врше нужду а послије цијелог дана да шетају по парковима намијењеним за дјецу и одрасле. Притом и не питајући да ли то одговара њиховим суграђанима. Питање испред свих питања је: Ко кога угрожава и коме је ту угрожена слобода? Прије ће бити да грађани треба да траже заштиту да им се ослободе паркови, лифтови, заједнички простори...
Град улаже огромна средства у прихватилишта за псе луталице, а у припреми је прилагођавање простора испарцелисаног по категоријама за гробље кућних љубимаца за које је већ одређена локација на Бежанијској коси.
Недавни страшан догађај о керуши Мили, који већ два мјесеца не престаје да заокупља пуну пажљу најшире јавности, већини грађана личи на инсценирано дјело. До данас остаје неразјашњено, како је несрећној керуши, неко, макар имао и помоћно лице тако педантно обавио ампутацију на све четири шапе? Просто дођемо у искушење да помислимо да је то било под пуном анестезијом? Још је нејасније гдје је држана и како се десило да се након неколико дана нађе управо на паркингу на којем паркира једна од чланица Европског одбора за заштиту животиња која добија праву прилику да на најбољи начин посвједочи своју несебичну љубав према животињама и јавности скрене пажњу на цијели случај. Одмах је почела и уступана невиђена медијска пажња. Почиње трка многих познатих људи из политичког живота ко ће јој више указати љубави и ко ће је прије и више узети у заштиту (усвојити) док се не опорави до фазе да јој се могну (на једној од страних клиника ) уградити протезе за које треба обезбиједити позамашна средства. Вјероватно ће бити и специјални транспорт уз медијску пратњу која већ два мјесеца не смањује. У међувремену јавност је упозната и о инфаркту керуше Миле. На фејсбуку су се направиле двије противничке групације људи, оних који осуђују и оних који минимизирају догађај, који су једни другима упућивали најстрашније погрде и увреде. Све то личи на вјешто планирани сценариј кућних љубимаца како би се закону о заштити животиња посветила што већа пажња и што скорија примјена. Вјероватно, да Европи покажемо да све „њене трендове“ објеручке прихватамо. Притом се и не питамо да ли смо ми баш на том нивоу уређена држава да нам је дошао на ред већ и закон о заштитити животиња? Упитајмо се да ли су нам сви грађани обухваћени заштитним додатком за основни живот, обавезну здравствену заштиту и сл.
У контексту поменутог догађаја наведимо да Београђани троше око 150 (стопедесет) милиона евра годишње на кућне љубимце и да недостаје још бар осам фризерских салона за уљепшавање истих, јер два за сада постојећа, нису у стању ни изблиза да задовоље потребе. Поменимо да услуга за фризирање љубимца са припремом кошта од 2.000 до 10.000 динара.
Медији су се оглушили на очајни вапај незадовољних грађана који свакодневно протестују што су нам сви паркови препуни паса и псећег измета и отпадака од њиховог храњења па дјецу немају гдје да изведу. Све улице, преплављене су псећим изметом тако да ни три слободна корака не можете направити а да се не упрљате.
Наш народ још увијек нити условима у којима живи, нити нивоом културе коју има, још увијек није у стању да држи кућне љубимце. Псе који се изводе у шетњу треба водити на одређена мјеста, треба их обезбиједити како не би могли нападати и уједати људе. За сада је мали број од једва неколико процената власника паса, који поштујући околину и људе који живе у њој, то чине. Има доста разлога за покретање питања заштите животиња од стране њихових власника који су их умјесто да су их оставили да живе у њиховим Богом даним условима, у природи, заточили у неколико квадрата претијесних станова да по цијели дан сачекују своје господаре и данима не виде свјетлост дана.
ПОРАЖАВАЈУЋА СТАТИСТИКА
На жалост, не чује се, нити су на помолу сличне акције за бригу о помоћи и заштити сиромашних (оних на ивици глади) којих по званичној статистици у Србији има око 700.000 (седам стотина хиљада). Ако још додамо само по два члана породица са којима живе ти несрећници који хитају да први ујутро дођу да претраже контејнере, или они који из достојанства које су до јуче имали, не излазе пред људе већ сједе у становима у свестраној оскудици, онда долазимо до бројке од око два милиона људи у Србији који су гладни!
Ма како ово био слободан, успјешан и напредан пут којим Србија иде данас, то није онај пут којим нас је повео Св.Сава а наставили и вијековима успјешно водили преци. И кад смо били поробљени тијелом ми смо били слободни духом.Чак и током вишевјековног ропства под Турцима народ се окупљао око Милешеве, Студенице, Сопоћана, Дечана... како се духовна путања не би губила и систем животних вриједности не би мијењао. И у томе смо успјешно одолијевали кроз сва историјска искушења не питајући за цијену жртава које смо подносили.
Данас, у општем метежу лажних вриједности, у привидној слободи не виде нам се ни српско поријекло ни православни идентитет. |
