О Светим Апостолима

У Септуагинти, грчком преводу старозаветних текстова, глаголом „апостелло” преноси се јеврејски глагол „к-рии” који, осим општег значења („послати”), означава и слање пророка на проповедање речи Божје Израиљцима. Блажени Јероним је претпостављао да је именица „апостолос” превод јеврејске именице „шалиах” која означава изасланика или опуномоћено лице. Могуће је да су „шалиах” били нека врста изасланика синедриона, а поуздано се зна да је око 70 г. н. е. једна од њихових дужности било остваривање везе између синедриона и општина јеврејске дијаспоре. Међутим, и поред све сличности која постоји између именица „шалиах” и „апостол”, разлика у службама које су вршиле групе означене тим називима остаје суштинска: назив „шалиах” имао је у већој мери јуристичко него религиозно значење, док је појам апостола чисто хришћански и нема своје прототипе ни у грчкој, ни у јеврејској традицији. Апостолско служење установио је сам Господ Исус Христос ради устројства своје Цркве.И у Новом завету реч „апостолос” на неким местима задржава своје опште значење тј. она означава лице које је неко послао некуда са одређеним циљем (нпр. в. Јн 13,16 – Није слуга већи од господара својега, нити је посланик /апостолос/ већи од онога који га је послао). Основно, међутим, постаје оно значење које је изражено у речима апостола Петра пред изабрање апостола Матије: Од ових људи који су били заједно са нама за све време откако међу нас дође и изиђе од нас Господ Исус, почевши од крштења Јованова до дана када се узнесе од нас, да један од ових буде с нама сведок Његовог васкрсења (Дап 1,21-11). У Новом завету се, у већини случајева, апостолима називају оних 12 ученика који су били најближи Христу, као и апостол Павле. Све до краја 2. века после Христовог рођења, проповедници Јеванђеља називани су апостолима, и о њима се говори у Учењу Дванаесторице апостола (Дидахе). Најзад, оно служење у Цркви које је подразумевало проповедање јеванђелске вере међу незнабожачким народима, често се именује као „равноапостолно”, тако да Црква као „равноапостолне” поштује Марију Магдалину, цара Константина Великог, св. Нину, просветитељку Грузије, св. великог кнеза Владимира, св. Кирила и Методија итд.

СМИСАО АПОСТОЛСТВА

Духовни смисао хришћанског апостолства може се разумети само у вези са послањем у свет самога Господа Исуса Христа које претходи и представља основу апостолског послања: Као што је Отац послао Мене, и Ја шаљем вас (Јн 20,21), каже Господ. Послање Господње, као средство за људско спасење и ово спасење као циљ послања, веома су тесно повезани једно са другим и изражавају Божје благовољење за спасење свих људи (в. 1Тим. 2,4). Апостолско служење је, пак, прејемствено повезано са служењем Господа, и на њега може да постави једино сам Бог посредством свог Сина: Не изабрасте ви Мене, него Ја вас изабрах и поставих вас да ви идете и род доносите, и род ваш да остане (Јн 5,16). Управо се из тог разлога допуна апостолског збора одвија уз помоћ коцке, чиме ће се потврдити да је Сам Господ одабрао апостола (в. Дап 1,24). У том призиву од Бога крије се и разликовање између Христових апостола и апостола Цркве, без обзира на сву узвишеност мисије ових других, не може се рећи да они носе посебан апостолски печат, тј. лични призив Исуса Христа. Сваки од Апостола је – лични изасланик Христов, и зато апостол Павле наглашава искључивост и узвишеност свога служења у Цркви, будући да га је добио од Оца кроз Исуса Христа (в. Гал. 1,1). Избор за Апостола има своју основу у превечним плановима, који постоје пре стварања света. Осим ап. Павла, који је изабран још од утробе матере (Гал. 1,15), пример таквог, предодређеног изабрања даје и повест о сусрету Господа са Натанаилом: Пре него те позва Филип, видех те кад бејаше под смоквом (Јн 1,48)

Упоредо с тим, призив на апостолско служење захтева и своје испуњење, тј. освећење Светим Духом. И пре свог Вазнесења, Господ је обећао Апостолима да ће им од Оца послати Духа-Утешитеља, који ће их свему научити и подсетити их на све што је Господ рекао (в. Јн 14,26). Примићете силу када Дух Свети сиђе на вас (Дап 1,8), а што се и догодило приликом Педесетнице. Књига Дела апостолских показује како је Свети Дух учествовао у делу ширења Јеванђеља, руководио апостолске проповеди, одабирао Апостоле за ово или оно дело, поучавао их и снажио, управљао њихове мисионарске путеве... Може се рећи да истинску гаранцију ступања у апостолство представља учешће сва три Лица Свете Тројице у том чину – избор од Оца, призив од Сина и освећење од Светога Духа.

Апостолско служење није ограничено на одређено место, и оно се састоји у сатрудништву са Христом на делу устројавања Цркве на Земљи, а што је подразумевало многе задатке (проповед, вршење Св. Тајни, поучавање верних истинском богопоштовању, итд). Апостолско служење претпостављало је потпуну преданост вољи Божјој, тако да су и страдања Христа ради нераскидиво повезана са апостолством. Најзад, апостолство је представљало и особиту власт, која се превасходно пројавила у пастирству и чудотворењу. Будући сведоци Логоса, Апостоли су саставили књиге које је Црква прихватила као свештене (в. 2Петр. 3,16) и спојила у јединствени корпус Новог завета. Постоји и један број споменика послеапостолског времена који су потписани именима Дванаесторице, а у којима се наставља апостолска традиција. Пуноћу апостолског предања чува Црква, због чега се у никејско-цариградском Символу вере као једно од суштинских својстава Цркве истиче управо њено апостолство.   

Свештеник Константин Пољсков

ПЕТАР И ПАВЛЕ – ДВА РАЗЛИЧИТА АПОСТОЛА

Прослављајући истога дана апостоле Петра и Павла, Црква, како се чини, хоће да нас подсети на разноликост људских карактера и путева који воде ка Богу. И једног и другог апостола називају првоврховним, мада ни њихово првенство није сасвим једнако. Петар је био један од Христових најближих ученика током Његовог земаљског живота, док Павле ни на који начин није повезан са јеванђелским догађајима. Павле је почео да проповеда много касније, па чак није ни био „званично” потврђен у улози једног од Дванаесторице апостола. Упркос томе, могуће је направити извесну паралелу и у општим цртама упоредити њихове две судбине.

Као и његов брат Андреј, Симон, касније назван Петар, био је обичан галилејски рибар. Галилеја је, пак, била она област Палестине која је била најудаљенија од Јерусалима, и у њој је живео велики број многобожаца. Житељи престонице са висине су гледали на Галилејце као на провинцијалце. Осим тога, Галилејци су и говорили са приметним акцентом, и на основу тог акцента Петра су приликом Христовог хапшења и препознали у дворишту првосвештеника. Чак се и његово занимање сматрало најпростијим и најнепривлачнијим: рибари су хватали рибу на Галилејском језеру и то углавном ноћу, тако да нису увек успевали да се довољно наспавају; од њих се ширио непријатни мирис рибе, а приходи су им били крајње непредвидиви, јер је све зависило од успешности улова. Уопштено, живот галилејских рибара био је незавидан, и можда су управо због тога Симон и Андреј, тек што су зачули позив лутајућег Проповедника: Хајдете за Мном и учинићу вас ловцима људи (Мт 4,19), одмах послушали и одбацили мреже, које су после сваког лова морали поново да чисте и крпе. Тако су постали први позвани апостоли.

Сасвим супротно од њега, Павле или, тачније, Савле (како му је било име пре обраћања ка Христу) припадао је тадашњој друштвеној елити. Рођен је у хеленистичком граду Тарсу, престоници провинције Киликије, а потицао је из Венијаминовог племена, као и цар Саул (Савел), у чију је част и добио име. Истовремено, он је по рођењу био и римски грађанин, што је била веома ретка привилегија за провинцијалце. Она му је давала мноштво посебних права (на пример, право да захтева да му суди император лично, што је он касније и искористио, како би о трошку државе стигао у Рим). Paulus (што на латинском значи „мали”, јер је то заправо римско име) вероватно је име које је он носио од самог почетка, али је тек после преобраћања у Хришћанство почео да га користи уместо пређашњег имена Савле. Образовање је стекао у Јерусалиму, код Гамалиила, истакнутог богослова тога времена. Савле је припадао фарисејима – ревносним извршиоцима Закона, који су тежили да са највећом педантношћу изврше све његове захтеве и „предање стараца”. Иако је Христос разобличавао фарисеје, познато нам је неколико примера да су управо фарисеји постајали Његови верни ученици, тако да Савле-Павле није у томе био усамљен.

ЗАЈЕДНИЧКЕ ОСОБИНЕ СИМОНА И САВЛА

Симон и Савле су, према свом карактеру, имали много заједничких црта. Пошто је окончао своје образовање код Гамалиила, Павле се није једноставно препустио тумачењу Мојсејевог Закона. Напротив, њему је било потребно да тај Закон практично примењује, па чак и да га укорењује, а као најпогоднија сфера за примену оваквог његовог става учинила му се борба против „јереси” која се недавно појавила. Њени следбеници су говорили о неком васкрслом Исусу и о томе да је вера у Њега далеко важнија од дела Закона! Савле нешто такво није могао да поднесе. Када су, због сличне проповеди, каменовали архиђакона Стефана, он је још увек само чувао одећу Стефанових џелата. Међутим, ревносни младић је ускоро и сам пошао на пут да би казнио неверне у Дамаску. Управо ће се на том путу догодити онај сусрет који је за свагда променио Савлов живот.

Шта се догађало са Симоном, који је од самог почетка био Христов ученик? И он је био подједнако ватрен и нетрпељив. Христос је једном приликом њему, који је још увек био само рибар а не апостол, наредио да после неуспешног ноћног лова поново баци мреже у воду. Он се повиновао овој заповести, али када су мреже донеле неуобичајено добар улов, рекао је Учитељу: Иди од мене, Господе, јер сам ја човек грешан (Лк 5,8), будући да је снажно осећао своју недостојност и нечистоту... Нешто касније, међутим, када је видео Спаситеља како корача по води, Петар је без оклевања затражио од Њега: Реци ми да дођем Теби по води (Мт 14,28)! Да, Петар је након тога посумњао и почео да тоне, али ниједан други апостол се није усудио чак ни да покуша нешто слично! Када се поред Симона догађа неко чудо, он одмах мора да одреагује на њега, све се за њега дешава овде и сада. Није случајно што је управо он, још много пре Христовог Васкрсења, без колебања изговорио своје вероисповедање: Ти си Христос, Син Бога живога (Мт 16,16)! И премда је чак и св. Јован Крститељ послао ученике код Христа са питањем да ли је то заиста Он, Петар ни најмање не сумња у то. Као одговор на ове Петрове речи, Христос га и назива каменом, на којем ће Он сазидати своју Цркву. Арамејска и грчка реч које означавају стену, односно Кифа и Петрос, од тог тренутка постају нова Симонова имена.

У животу свакога од њих постојао је преломни тренутак, који их је учинио оним што су постали. Савлу се на путу за Дамаск јавио васкрсли Христос и упитао га: Савле, Савле, зашто Ме гониш (Дап 9,4)? Од тог тренутка, све се променило у Савловом животу – боље речено, његов сопствени живот више није припадао њему самом, он га је посветио проповедању Онога којега је некада прогонио.

За Петра је, напротив, тај преломни тренутак било његово одрицање. Уочи Распећа, он је обећао Христу да Га неће напустити чак ни у случају смртне опасности, али му је Христос на то одговорио: Ноћас, пре него петао запева, три пута ћеш Ме се одрећи (Мт 26,34). Можда би, да су му тог тренутка пришли џелати, он одважно пошао у смрт, али пред њим је била дуга ноћ, препуна страха и неизвесности... Петар се некако неприметно одрекао Христа, као да није био ни свестан тога, све док петао није запевао. Први међу апостолима увидео је на сопственом примеру како се лако може постати последњи! И тек су се после Петрових покајничких суза зачуле Спаситељеве речи: Напасај овце Моје (Јн 21,17). Пре тога је, међутим, Христос поставио Петру сасвим једноставно питање: Љубиш ли Ме? Христос је ово питање поставио три пута, тако да се Петар сасвим збунио, али после оне ноћи, када се петао огласио, такво нешто није било сувишно: требало је да онај, који се три пута одрекао, три пута исповеди своју љубав.

Да ће, пак, због те љубави морати да се одрекну спокојства и удобности, врло добро су знали и Петар и Павле. Непосредно пошто је Петар исповедио своју љубав, Христос је изрекао пророштво о његовој смрти: Раширићеш руке своје и други ће те опасати и одвести куда не желиш (Јн 21,18). Мученичка смрт била је својеврсни услов за апостолство. Зар је било могуће да тога не буде свестан Петар, који је видео распеће свога Учитеља? Зар је могао да не буде свестан тога Павле, који је и сам некада мучио хришћане? И један и други били су осуђени на смрт у Риму, шездесетак годна након Христовог рођења, што значи да се то догодило пре него што је била и написана последња књига Новога завета!

О њиховом проповедању говори се у књизи Дела апостолских. Од самога почетка, благовест је била превасходно упућена залуталим овцама дома Израиљева, и Петру је било потребно чудесно виђење да би се уверио да Бог и незнабошце подједнако призива ка вери као и Јудејце. И поред тога, он је углавном проповедао својој сабраћи по вери. Уосталом, вероватно да би простом галилејском рибару било веома тешко да се обрати иноверним слушаоцима који су, осим тога, говорили другим језиком. Проповед иновернима из других народа била је удео образованог Павла, који је и рекао: Мени је поверено Јеванђеље за необрезане, као Петру за обрезане (Гал. 2,7).

РАЗЛИКЕ ИЗМЕЂУ ПЕТРА И ПАВЛА

Уопштено говорећи, међу њима двојицом било је много разлика. На пример, Петар је и пре сусрета са Христом био ожењен, док је Павле одлучио да свагда остане неожењен, како породичне ствари не би ометале његов главни призив. Најзад, за Петра је и сам Павле рекао да је његова супруга истовремено била и његова сапутница (в. 1Кор. 9,5), што јасно сведочи да породични живот не мора да буде препрека за мисионарство.

Могло би се направити дуго и исцрпно поређење двојице апостола, који ће касније бити названи првоврховнима. Најбоље ће, међутим, бити уколико реч препустимо њима самима, да они кажу шта заправо значи бити први међу апостолима:

Презвитере који су међу вама молим ја, који сам сапрезвитер и сведок Христових страдања, и заједничар у слави која ће се открити: чувајте стадо Божје које вам је поверено, и надгледајте га, не принудно, него добровољно и по Богу, не због нечасног добитка, него од срца,нити као да господарите наследством Божјим, него будите углед стаду. И кад се јави Архипастир, примићете венац славе који не вене, каже апостол Петар (1Пет. 5,1-4), док апостол Павле говори следеће:

Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј. По ревности гонитељ Цркве Божје, по правди закона беспрекоран, али све што ми беше добитак сматрах за штету Христа ради. Но штавише, ја и сматрам све за штету према превасходноме познању Христа Исуса, Господа мојега, ради којега сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио... Говорим то не као да то већ постигох или се усаврших, него стремим не бих ли то достигао, као што мене достиже Христос Исус (Флп 3,5-8, 12).

Андреј Десницки

Превела и приредила: Антонина Пантелић